Moj deda Voja je bio pravi Lala. Mali i okrugao, sa stomakom u obliku lopte koji je uvek išao ispred njega. Pa bi se onda pojavio nos, i tek onda bi naišao moj deda. Po tim nosevima nas svi raspoznaju a njih smo nasledili od naših dedova i pradedova.
Deda je rano ostao bez majke, sa nekih četrnaest godina i to na dan kad je i oca ispratio u zarobljeništvo. Sestra mu je već bila u nemačkom logoru u Zrenjaninu i nije se ni pobunio kada su ga, kao jedva sedamnaestogodišnjaka, poslali na sremski front. Otud se vratio sa gelerom u nozi i dve medalje.
Moj deda je bio najsporiji čovek kojeg znam. Osim što je bio Lala, bio je i vaga u horoskopu. Išao je polako i pričao sporo, ali je i jeo natenane, sa uživanjem. Sećam se da je jednom gurao špediter i da je i on bio brži od njega. Kako se naslonio, špediter se pomerio i deda se prostro koliko je bio kratak. Naravno, osim ponosa, iščašio je i ruku iz ramena.
Sećam se svih vožnji traktorom. Deda vozi a mi se pozadi vozimo u špediteru. Obilaze nas svi koji su pošli posle nas, čak i biciklisti. Deda se nasloni na jednu ruku a drugom šoferira. I zadrema. Jedan je uvek bio zadužen da vikne - Vojo!, kad bi traktor krenuo u desno. Tad bi se deda trgao i nastavio pravo vožnju.
O tom njegovom dremanju mogla bih da pišem ceo dan. Na stolici, fotelji, nad stolom, čitajući novine... Redovno bi zadremao i dok zvaće kiflu, koje je baba svakodnevno spremala. Odremao bi sa kiflom u ustima i nakon nekoliko minuta nastavljao da je žvaće kao da ništa nije bilo.
Bio je veliki emotivac. Mogao je da plače pod nadnicu, što bi rekao moj deda po majci. A bili su isti. Samo bi se zacrvenele njegove plave oči i suze bi već počele da kaplju niz poveći nos.
Moj deda po majci, Momir, kad sam ga već pomenula, ga je veoma cenio. Jedan događaj iz njihove rane mladosti ih je povezao i poštovali su se više nego da su rođena braća. Deda Voja je bio na sremskom frontu, istom frontu gde je bio i deda Momirov brat Moma. Kada je Moma poginuo, četiri vojnika su ga donela i držala mu stražu. Moj deda Voja iz malog sela iz Južnog Banata je došao u selo u Pomoravlju da iskaže počast svom ratnom drugu. Kada su se moji roditelji venčali, moj deda Voja je došao u mladinu kuću i prepoznao kao mesto u kojem je bio 35 godina ranije. Slučajnost ili prsti sudbine.
Deda je bio veliki gurman. Sećam se svih nedeljnih ručkova, gde deda sa uživanjem kreće od supe, rinflajša i sosa od mirođije, nastavlja sa punjenim tikvicama i sarmom, i sve završava sa nekoliko vrsta mesa. Baba nije smatrala ručkom ako na stolu nema piletine, pačetine, jagnjetine i svinjskog. Još ako ima i jaretine, gozba je bila potpuna. Deda je poštovao babin trud i sa uživanjem je sve jeo. Naravno nezaobilazne su bile i poslastice koje je baba spremala, počevši od kifli, štrudli i krofni, do pišingera, silvestera i komisbroda.
Sećam se razočarenja kad sam prvi put dovela momka i budućeg muža na nedeljni ručak kod babe i dede. Naravno, moj suprug je krenuo sa velikim entuzijazmom sa slanim kiflama, supom i rinflajšom. Počeo je da posustaje kod sarme ali je ipak sipao više nego obično. Kod mesa je već kapitulirao. Kad je rekao da više ne može, sećam se dedinog razočarenja i pitanja - Šta je Dimitrije, ne ide?
Kad je video koliko se deda rastužio, nabo je najveće pohovano meso i sa sjajem u očima ga gutao. A nakon toga sve zacementirao slatkim kiflama. Sećam se da je jedva preživeo tu noć.
Deda je uživao u hrani. Nikad se nije prejedao, već je jeo baš koliko mu je bilo dovoljno. Ali sa takvim zadovoljstvom da smo svi bili siti samo gledajući njega kako ruča.
Koliko mu je bila važna hrana, svedoče i dva događaja.
Kada je jedan poznati zatvorenik pobegao iz zatvora, pričalo se da se krije u šumama nedaleko od dedinog sela. Pitala sam dedu, šta bi radio da ga vidi. Deda je rekao da bi ga odmah nahranio jer i najgori čovek na svetu zaslužuje da bude sit. To mi je potpuno promenilo pogled na svet.
Drugi događaj smo često prepričavali. Kako se selo nalazi blizu rumunske granice, često su se dešavali zamljotresi. Jednog podneva, samo što smo počeli da ručamo, počelo je sve da se drma. Krenuli su da padaju ukrasi i slike sa zidova, voda se prosipala iz čaša i svi smo izleteli napolje na sred dvorišta. Prebrojavali smo se i shvatili da deda nedostaje. A on je mirno sedeo, u rukama držao pun tanjir supe i ručao. Nije mogao da dozvoli da se supa ohladi.
Sećam se njegovog osmeha i nežnosti koju je iskazivao na vrlo jednostavan način. Pomazio bi nas po kosi uz obavezno - Lutko dedina. I to mi sad toliko nedostaje.
No comments:
Post a Comment