Moj pradeda Branko je imao dvoje dece - mog dedu i moju baba-tetku Zlatu. Oboje su ličili na njega, mali i debeljuškasti. Srećom po moju baba-tetku, nos je nasledila od svoje majke, a moje prababe Vuke. Moj deda, kao i mi ostali potomci, nije imao sreće i nos je imao isti preslikan pradedin...I taj nos nam nekako dođe kao znak prepoznavanja da smo Brankovi. Po tome sam i njih prepoznala.
Pre par godina sam, jureći neke mačiće, pronašla na tavanu u dedinoj kući stari kofer. Pre bi se moglo reći da je kartonska kutija obložena kožom sa ručkama. Izgledao je poprilično protrulelo i nekako sam uspela da ga skinem sa tavana a da se ne raspadne. U njemu je bilo par muških košulja, pantalone i vojnička bluza. Neki papiri, stara britva i kutijica sa lulom. Stvari nekog muškarca. Možda dedine, pradedine, nisam znala. Nije ni moja baba, koja se nikad nije ni pela na taj deo tavana i sama se čudila otkud taj kofer tu. Insistirala je da kofer vratim tamo gde je bio, prateći neko svoje sujeverje. Dok sam pakovala stvari u kofer, iz vojničke bluze je provirio beli karton. Izvadila sam ga i okrenula. Bila je to slika neke plavokose žene sa dva skoro identična dečaka. Dečaci su imali oko petnaestak godina, bili su izrazito plavi i ono što sam zapazila je bio nos. Isti dedin, tatin i stričev. I moj. Na poleđini je stajala samo godina 1958. i nešto napisano na nemačkom.
Stvari sam vratila na tavan a sliku zadržala. Ko su bili ti dečaci, rešila sam da istražim.
Baba naravno nije ništa znala o tome. Deda je već par godina spavao na starom seoskom groblju pa od njega nije bilo nikakve koristi. Tek moj otac je mogao malo da mi pomogne, učio je nemački u školi i znao je da mi prevede napisane reči. Nekako sam preko telefona uspela da mu pročitam i preveo mi je. Pisalo je - vrati nam se. Samo to. Ko da se vrati? Kome? Niko to nije mogao da mi kaže.
Mi nismo imali nikoga u Nemačkoj. Bar ne sa očeve strane. Možda su ovi bili neki poznanici, prijatelji. Možda... ali čiji?
Krenula sam od godine koja je zapisana. Moj tata je tada imao sedam godina i njega sam odmah odbacila. Deda je imao trideset dve i ako oduzmemo petnaestak godina - ostaje mi sedamnaest-osamnaest. U to vreme je bio na sremskom frontu i borio se protiv Nemaca. Teško da su ova deca imala bilo kakve veze se njim. A gde je pradeda bio za vreme rata i u vreme kad su se ova deca rodila? Zaboga, pa bio je u zarobljeništvu. Opet sam pozvala tatu.
- Molim te, ispričaj mi sve što znaš o zarobljeništvu deda Branka.
- Ispričaću ti sve što znam, imam i ja neke stare slike. Dođi da ih vidiš i ponesi tu sliku sa sobom.
Par sati kasnije sam sedela nad gomilom požutelih slika i upoređivala lice svog pradede sa plavim blizancima. Već sam im dala imena - Fric i Hans. Po nekoj mojoj logici, jedino su tako mogli da se zovu. Sve je ukazivalo da imaju veze sa mojim pradedom. Prvo - on je bio u zarobljeništvu u Esenu i Diseldorfu tih godina kad su se oni otprilike rodili. Možda ih je čuvao, živeo u njihovoj kući a možda im je i otac. To mi je nekako bilo i najverovatnije. Tata kaže da njegov deda nikada nije pričao o danima u Nemačkoj. Ali je postojala jedna zanimljivost u vezi sa tim. Svi njegovi sapatnici su se vratili odmah nakon završetka rata, on je jedini ostao dve godine duže. Šta je moglo sprečiti sina i oca da se vrati svojoj porodici, osim još jedna porodica. Da, ovi blizanci su sigurno bili polustričevi mog oca a moje polu-deda-strike.
Nije bilo adrese niti bilo kakvog imena odakle bih krenula. Svi koji su mogli da potvrde tu priču su odavno mrtvi. Jedina osoba koja bi nešto mogla da mi pomogne je bila moja baba. Zato hajde opet kod nje.
Babi se činila logična moja priča o deda Brankovim sinovima. Nakon udaje, provela je sa svojim svekrom skoro dvadeset godina u istoj kući. Kao i moj tata, i ona je tvrdila da on o danima zarobljeništva nije mnogo pričao. Znala ja da je pradeda je krenuo u rat na dan kad je sahranio svoju ženu a moju prababu Vuku. Znali su mesta u kojima je bio i da je radio na nekim imanjima kao sluga. Nakon što je sve svoje sposobno stanovništvo poslala u rat, Nemačka je morala da nadoknadi radnom snagom iz okupiranih zemalja. Moj deda je, kao i mnogi pored njega, brinuo o nekom domaćinstvu, njivama i baštama. Sudeći po onoj slici, izgleda i o gazdarici.
Od babe sam čula i još dve zanimljivosti. Pradeda je pred smrt stalno pričao da mora na leto da ode u Nemačku. Pričao je o tome danima, dok ga desetak dana pred rođendan i samo nekoliko dana pred početak leta, nije sprečila smrt. Drugi, još zanimljiviji događaj koji se zbio, je bio desetak godina nakon prededine smrti. Jednog dana im se na kapiji pojavio niži plavi muškarac, izrazito plavih očiju i velikog nosa. Na neveštom srpskom je pokušavao da im objasni da traži mog pradedu Branka. Nije rekao ko je i zbog čega ga traži, samo je otišao kada je čuo da ga više nema. Nedelju dana kasnije su na groblju našli veliki buket, već suvog cveća. Ubeđena sam da je to bio Fric ili Hans.
Od tada su godine prošle. Fric i Hans, ili kako su se već zvali pradedini blizanci, verovatno nisu više među živima.
Ne postoji način da nekako dođem do njihovih potomaka, koji verovatno još uvek hodaju pločnicima Diseldorfa i Esena. Osim da se slučajno sretnemo i da se po našim, istim nosevima, prepoznamo.
No comments:
Post a Comment