Sunday, July 11, 2021

Paorska bajka

Spremala se da ide na odmor. Već je uplatila letovanje i trebalo je da ide sa drugaricama na Krf. Nešto joj se baš nije išlo. Bila je željna plaže i slanoće mora, ali ne i ženskog društva. Bilo joj je potrebno da bude sama. Njena tuga se najlakše lečila samoćom i samo je tražila način kako da otkaže letovanje. U poslednjem trenutku, nedelju dana pred polazak, dobila je poziv koji je sve promenio. Javila joj se Maša, sestra od strica, koja je živela u Briselu. Dolazi na dve nedelje u Srbiju i to baš u vreme njenog boravka na Krfu. Kad uporedi krfske komarce, gužvu u Sivoti i prognoziranih 39 stepeni, bilo joj je lako da odabere. Mašu nije videla punih pet godina i video pozivi više nisu bili dovoljni. Nedostajala joj je njena najdraža i najbliža sestra. Posebno su joj nedostajali oni raspusti iz detinjstva koje su provodile kod zajedničke bake na selu. Već su se dogovorile da provedu nekoliko dana u staroj bakinoj kući i da odu par puta na dunavsku plažu. Biće lepo prisetiti se divnih dana i doživljaja iz detinjstva. Ovaj put je Mašino društvo bilo mnogo bitnije od njene dragocene samoće.

Sačekala je sestru na aerodromu. Naravno, od Maše nije mogla da sakrije svoju tugu.
- Još uvek patiš za njim... Leno, zbog čega to sebi radiš? Odabrao je karijeru umesto tebe. Nije ni trepnuo a već se spakovao otišao za Nemačku. I na kraju, prošlo je već četiri meseca. Vreme je za novog dečka - nasmejala se Maša i namignula joj.-  Pa da vidimo šta se sve promenilo u mom rodnom gradu. Kakvi su frajeri sada? - nastavila je Maša da ćaska.
Lena je ostavila Mašu kod njenih roditelja uz dogovor da za par dana odu do bake na selo.
Mašina razdraganost je bila zarazna i vrlo brzo je zaboravila zbog čega je tužna. Baka se trudila oko svojih unuka, spremajući njihova omiljena jela i naravno, kifle sa pekmezom. Njihovo društvo je bilo tako lekovito. Baka je živela sama i jedva je dočekala malo društva sa kojim bi se ispričala. Pričala im je njihove dogodovštine i nestašluke kada su bile male i sve tri su se smejale.
Popodne su rešile da odu do plaže na Dunavu. Bio je kraj jula i plaža je bila prepuna. Izgledala je mnogo drugačije nego što su je zapamtile. Podignute su male trščane kućice, napravljeni tuševi i svlačionice. Čak je bio izgrađen i jedan bar blizu plaže. Muzika iz bara, vriska dece i žamor ispunjavali su plažu. Brzo su spustile asure i torbe i krenule ka vodi. 
- Nikog poznatog, Mašo. A nekad smo poznavale skoro sve ljude na ovoj plaži. - setno je rekla Lena.
- Odrasle smo. Naši vršnjaci verovatno sad imaju i veliku decu. Pogledaj ove porodice sa decom i prepoznaćeš sigurno neke od naših poznanika. 
- Da, vidi stvarno. Pogledaj onu ženu tamo. To je Sanja, nekad je bila najpopularnija devojka u selu. Uh, vidi na šta liči. Nećemo valjda i mi tako.
- Naravno da ne, mi redovno vežbamo. Zato, hajde na plivanje - zapovedila je Maša i krenula ka sredini reke.
Leni je bilo teško da je prati. Voda je bila hladna i mutna. Odjednom je osetila grč u nozi i bol je zaustavio. Htela je da se odmori ali je talas zapljusnuo i potonula je. Uhvatila je panika. Ništa se nije videlo pod vodom. Pokušala je da izroni ali je bol bio tako jak i kao da je vukao ka dnu. Ne seća se koliko sekundi je prošlo, izgledalo je kao da su prošli minuti, kad je neko povukao za kosu. Izronila je na površinu i osetila je da je neka ruka hvata oko pasa i vuče sa sobom.
Od sunca nije mogla da vidi lice svog spasioca.
Kada su izašli na kopno, između naleta kašlja, ugledala je nepoznatog mladića.
- Ne bi se valjda udavila baš danas, kad sam ja spasilac. - rekao je kroz smeh.
- Nisam planirala... - polako je smirivala kašalj i pogledom tražila Mašu koja je pokušavala da se probije kroz znatiželjne kupače.
- Pustite je da diše, pomerite se malo - vikala je Maša i kleknula kraj Lene.
- Kako si? Šta se dogodilo? Krenula si za mnom i samo si nestala. Baš si me uplašila.
- Ne znam šta se desilo. Ali da nije bilo ovog divnog momka... - Lena je pokazala na nasmejanog spasioca.
- Ja sam Mile. Ja sam danas spasilac. Vi ste Lena i Maša, sigurno me se ne sećate. Nekada su svi momci uzdisali za vama.
- A ti? - zaškiljila je Maša ka Miletu odmeravajući ga.
- Zar je sad to važno? Pusti momka, Mašo. Hvala ti što si me spasao. Kako mogu da ti se odužim? Možemo li da te izvedemo na piće? Vidim da imate bar ovde.
- Hvala, ne mogu sada. Ja danas čuvam plažu.
- A večeras? Ako nemaš neke druge planove? - navaljivala je Lena.
- Ili ako te pusti žena? - Dodala je Maša, provocirajući ga.
- Može. Nisam oženjen - Pogledao je Mašu. - Čekaću vas večeras oko deset Kod pobratima.
- Taj kafić još uvek postoji? Reci mi da ga i dalje drži Steva pobratim.
- Naravno. Videćete da se ovde nije mnogo promenilo od kada ste poslednji put dolazile. - Mile je gledao u Lenu i a ona za trenutak nije mogla da skine oči sa njega.
- Vidimo se večeras - oboje su rekli u isti glas i nasmejali se.
Do polaska, Lena je često pogledala u Miletovom pravcu. Bio je tako dobro građen, sa svakim brižljivo izvajanim mišićem. Preplanula koža je samo isticala njegov, pa skoro, savršen izgled. 
-Mašo, ovaj Mile uopšte nije loš frajer. Mora da sate provodi u teretani. 
- Možda, ako ovde uopste ima teretane.. Što, sviđa ti se?
- Onako -  rekla je Lena i obe su se nasmejale.
Jedva je dočekala veče. Bilo je nešto u tom mladiću što je fasciniralo. Možda bi on mogao da bude neko ko bi joj pomogao da zaboravi Sašu.
Kao po dogovoru, čekao ih je u kafiću Kod pobratima. To je bio prvi kafić u koji je otvorio Steva Krstić zvani Pobratim. On je tako zvao sve muškarce oko sebe i to mu je bila i uzrečica. Kad je trebalo da da naziv svom kafiću, ime se prosto samo nametnulo. Kafić je izgledao uglavnom isto kao što su ga se Maša i Lena sećale. Steva je dodao par umetničkih slika i stolice obojio u belo, pa je bilo malo elegantnije nego pre. 
Steva je sedeo u uglu i kao i uvek, ništa nije moglo da mu promakne. Odmah je prišao da se pozdravi. Istovremeno im je i Mile prišao.
- O devojke, dobrodošle. Dugo vas nije bilo kod Steve. Izvolite, sedite. Prvo piće na račun kuće. Pobratime, i ti si sa njima? Šta ćeš ti da piješ?
Brzo su svi naručili, suzdržavajući se da ne prasnu u smeh na Stevino gostoprimstvo. Obično nije ustajao iz svog ugla i samo bi povremeno nekog pozdravio uz mahanje ruke. Izgleda da se baš obradovao dolasku devojaka.
Kada je piće stiglo, devojke su počele da rešetaju pitanjima Mileta. Ispitivale su ga o svim poznanicima kojih su mogle da se sete, gde su i šta rade. Uglavnom su skoro svi već imali porodice ili se odselili u veće gradove. Odjednom, Lena se naglo okrenula ka Miletu.
- Za sve smo te ispitale a ne znamo ništa o tebi. Hajde pričaj. - Lena je rekla.
- Nema šta da se priča. Ovde živim, ovde radim. 
- A šta radiš? - pitala je Maša.
- Obrađujem zemlju. Imam trideset lanaca svoje zemlje i još sedamdesetak tuđe zemlje koju obrađujem. Imam sve priključne mašine i uglavnom sve radim sam i sa ocem. Ovde godine imamo najviše zemlje pod pšenicom i suncokretom. Prošle godine smo uglavnom imali kukuruz, ali je bila loša godina, pa smo sad rešili da ovo posejemo.
 Maši je bila dosadna Miletova priča i posvetila je pažnju svom telefonu. Povremeno je gledala u Lenu koja je oduševljeno gledala u Mileta.
Oko dvanaest sati, Mile se izvinio devojkama jer je morao da krene kući. Ponudio se da ih isprati.
- Gde ćeš, tek je dvanaest? 
- Sutra moram pre pet da ustanem. Vršemo poslednju njivu pod žitom. Već smo malo okasnili.
- Mogu li i ja sa tobom? - pitala je Lena.
- Leno! - opomenula je Maša.
- Nikad nisam videla kako se vrše žito. Molim te povedi me sa sobom. Neću da ti smetam. Kaži mi samo gde da te čekam ujutru. - molila je Lena.
- Ma nećeš da mi smetaš, samo ćeš biti puna prašine. Doći po tebe u pet. Mašo, hoćeš li ti sa nama?
- Ne pada mi na pamet. Ja ne ustajem pre osam. Ni kad idem na posao, a posebno kad sam na odmoru. Samo vi idite.
- Ja moram sada da krenem. Da vas ispratim kući?
- Ne, ne, samo ti idi. Polako ćemo mi. - rekla mu je Lena. - Vidimo se ujutru.
Kada je Mile otišao, devojke su polako krenule ka bakinoj kući.
- Leno, šta ti bi? Otkad tebe interesuje kako se vrše žito?
- Ma ne interesuje me, ali nikad nisam videla..
- Reci mi da te interesuje Mile? Leno?
- Ne znam... ima nešto. Neku čudnu iskrenost. Prija mi boja njegovog glasa....

Sunce je već obasjalo nebo nad selom kad je Lena izašla ispred kapije da sačeka Mileta. Nakon nekoliko minuta, veliki traktor sa prikolicom je zakočio pred kućom. Za volanom je bio Mile sa slamnatim šeširom. 
- Upadaj! - viknuo je. - Moramo da stignemo kombajn, Pera je krenuo pre nas. Noćas je zaglavio u kafani, ako ga ne povedem do njive, skrenuće u prvu njivu sa žitom. Pogrešnu će njivu da ovrše.
Lena se nasmejala i uskočila u kabinu.
Pre podne je brzo prošlo. Maši je zazvonio telefon oko podneva.
- Mašo, dođi po mene u centar. Da me ne dovoze, puni smo žita.
- Stižem... puni ste žita.. ha, ha. Leno, ostaćeš ti ovde na selu.
Popodne su opet provele na plaži. 
- Leno, gde je Mile? 
- Odvezao je žito u mlin pa će doći kasnije.
- Sviđa ti se?
- Onako.. pravo je osveženje za razliku od onih beogradskih momaka. Nekako je drugačiji. 
Dogovorili smo se da idem sa njim sutra da skupljamo seno.
- Seno?  Leno, pa ti nikad nisi htela da ideš ni sa dedom da skupljamo seno. Uvek ti je smetala trava koja bocka i insekti. Sećam se kad si jednom izmislila da si alergična na detelinu pa si kijala kad god pomenu skupljanje sena....
- Jeste... tad mi izgleda ležao Geđa na leđima, što bi rekla baka.  - i obe su se nasmejale.

Nekoliko dana je prošlo u Leninim odlascima sa Miletom na njivu. Posle skupljanja sena, išla je sutradan sa njim da gleda kako se skupljaju velike bale slame ostale na njivi nakon vrše. Popodne bi svi odlazili na kupanje na dunavsku plažu. Uveče, zna se, u seoske kafiće. Došao je dan da krenu za Beograd, Maša je trebalo da se vrati za Brisel.
- Leno, moramo sutra da idemo za Beograd. Ovde smo već pet dana. Više nego što smo planirale. Znaš da za četiri dana imam let za Brisel. Moram da završim još par stvari u gradu i da se vidim sa društvom iz srednje. A i moji su ljuti što sam baš malo vremena provela sa njima. 
- Nećeš se ljutiti ako ostanem ovde sa bakom? Baš mi prija ovde i vazduh i voda koja je tako meka kao da miluje kad se kupam. Nije ni velika vrućina pa mogu celo popodne da budem na plaži. A i baki znači društvo.
- A i Miletu znači tvoje društvo, zar ne? Leno, znam da ostaješ zbog njega. Naravno da se ne ljutim. Lepo smo se provele i ispričale. Taman smo akumulirale energiju do narednog viđenja. Samo, dobro razmisli šta radiš. Bojim se da veza sa njim nema baš mnogo budućnosti. Ok je kao neka letnja avantura. Ali sve više od toga........
- On kao da mi je pomogao da uradim neki restart u životu. Osećam se kao nova, tako puna života, nije mi teško ni da ustajem rano, da šetam sa njim po suncu i seoskim njivama. Potpuno me je oporavilo njegovo društvo. Pa sećaš se kad si me videla na aerodromu kako sam izgledala.
- Znam... ali plašim se da ćeš, kad ti se odmor bude završio, samo lupiti o beogradsku realnost. Ali, ako ti prija, uživaj. Pa makar sve trajalo nedelju dana.
Lena je poslala Mašu svojim kolima za Beograd i ostala sama kod bake.
Mile kao da nije imao drugih obaveza i susreta sa prijateljima, potpuno se posvetio Leni. Vodio je na ranč svog dede i tada je prvi put jahala konja brdima Deliblatske peščare. Osećala je vetar i sitna zrnca peska koja su joj se mrsila u kosi i ulazila u oči. Nikada se nije osećala tako slobodno i opušteno. Pred njim nije bilo pretvaranja, nije bilo glume, bila je potpuno svoja. 
Veče su dočekali pod zvezdama na ranču. Mile je ugasio jedini reflektor koji je obasjavao ranč i isključio agregat. Nije se ništa čulo, samo zrikavci i noćne ptičice. Jedino svetlo su činile zvezde i prvi put je ugledala na hiljade zvezda iznad sebe.

- "Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava, opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava..." - počeo je Mile da recituje.
- Mile? - upitala je Lena.
- Reci mi da nikad nisi čula za Plavu zvezdu Mike Antića?
- Čula sam, naravno. Nego..
- Nego se pitaš otkud mi paori znamo da recitujemo poeziju. Jel tako? Pa to što smo na selu, nismo baš glupi i neobrazovani. Ja sam završio srednju školu kao odličan đak. Moji nisu imali novca da me dalje školuju a posle kad smo imali, meni nije bilo važno. Jedinac sam, morao je neko i da ostane da radi zemlju. 
- Nisam razmišljala na tu temu. Nemam uopšte mišljenje o paorima. Mislim da si ti prvi koga poznajem. A znam da je i Mika bio Banaćanin, bilo bi šteta da vi Vojvođani ne znate njegove pesme - šalila se Lena sa Miletom koji se naglo uozbiljio.
- Sviđaš mi se, Leno. Samo me interesuje šta ti planiraš. Koliko još ostaješ ovde? Još par dana? Nedelju dana?
- Mogu još nekoliko dana da ostanem. Najviše pet, ako se u nedelju uveče vratim i odmah krenem u ponedeljak na posao.
Pogledala je u Mileta i on je samo klimnuo glavom uz blagi osmeh.
- Znači ja sam letnja avantura od desetak dana.
- Nisi.... mogu ja da dolazim svakog vikenda...- tiho je rekla Lena.
- Ne, ne. To je to... Ok, pristajem. Hajde onda da maksimalno iskoristimo vreme koje nam je preostalo. Sutra te vodim na pecanje, spremaj štapove i gliste.

Jutro im je prošlo na pecanju na Dunavcu. Kako su upecali par malih ribica i sve vratili u vodu, ručali su riblju čorbu i girice kod Miletovog kuma Pere. Pera je imao malu čardu na Dunavu u koju su svraćali lokalni pecaroši i ljubitelji dobre kapljice.
Nakon ručka, Mile je predložio da je odvede da se zaslade.
- Vodiš me na sladoled?
- Ne, na nešto još bolje. Lubenice.
- Samo da nisu iz one njive kod Starog sela. Te su mi presele, jednom smo upale sa društvom da uzmemo jednu pa nas jurio čuvar sa puškom. Nećemo valjda i sad da krademo.
- Da krademo? Zašto bismo krali lubenice, kad imam punu njivu. I to su moje lubenice, izgleda da si moje lubenice dirala, ti mala kradljivice.
Lubenica je bila vruća i slatka. Kao i njegovi poljupci.

Ujutru je baka podigla roletne u sobi do ulice. Lena je još uvek spavala. 
- Leno, probudi se. Opet te čeka jabuka na pendžeru. Svako jutro ostavlja jabuku ili krušku. Jel to onaj Savin mali?
- Jeste, bako, on je. 
- Leno,  ovde su zime duge i hladne. 
- Bako, kako misliš hladne? Pa nisu hladnije od zime u Beogradu. Iste su dužine svuda u zemlji, zar ne? Ništa te ne razumem.
- Ovde se radi od proleća do jeseni. Zimi se uglavnom odmara i priprema za proleće. Nema ovde ni provoda, ni izlazaka. Kuća i dvorište. Nema bioskopa, nema prodavnica, nema izloga. Leno, dušo, nisi ti za ovaj život. Mi smo navikli, ti nisi.
- Ma znam, bako. Sve znam.
- Samo ti baka kaže. Dobro razmisli da li je on momak za tebe.
- Razmislila sam, bako. Odlučila sam, idem sutra. Vraćam se za Beograd.

Malo kasnije je zazvonio telefon.
- Leno, danas te vodim u obilazak okoline. Obilazimo Deliblatsku peščaru i idemo sve do Belocrkvanskih jezera.
- Može, znam taj kraj. Išla sam i kao mala na kupanje tamo.
- Ne, ne znaš iz mog ugla. Moraš da otkriješ tajne peščare, da te vodim na Devojački bunar i da obiđemo sva jezera. A za kraj ostavljam branje cvetova kantariona za melem pred zalazak sunca. I ponesi kupaći i bakine slane kifle. Već sam sve dogovorio sa njom šta da ti spakuje.

Dan je bio čaroban i završavao se branjem lekovitog bilja. Kantarion je rastao po obroncima peščare i bilo je potrebno da ga odmah po branju stave u flašu sa uljem i stave na osunčano mesto. 
- I sad nam je ostalo još nešto. Livadski med od ovog posebnog cveća, pravi ga medar koji živi ovde u šumi. Samo da pogodim koji puteljak vodi do njega.
- Mile.... moram nešto da ti kažem.
- Znam.. sve znam...ne kvari trenutak. Bio sam na ovo spreman od momenta kad sam te video na plaži. Ti odlaziš, ja ostajem. Bilo je lepo. Znam da tvoji dolaze sutra po tebe, rekla mi je tvoja baka.
- Bilo je predivno. Bajkovito i nestvarno ... - Lena je zastala. - Ovde sam došla tužna a idem još tužnija odavde. A opet sam nekako ispunjena i mirna. Znaš, jutros nisam mogla da se probudim, ostala sam do kasno noćas i napisala sam ti pesmu.
- Izgleda da je peščara iznedrila još jednog Miku Antića. - nasmejao se Mile. - Nemoj sada, pošalji mi pesmu kad odeš. 
- Želim ti da nađeš devojku kojoj neće biti preduge zimske noći na selu. - rekla je Lena i naslonila glavu na Miletovo rame, dok je sunce zalazilo nad peščarom.

***

Hej, paorska zemljo vojvođanska!
Ljubim te u sve oranja dane.
Znoj s njegovih mišica žedno si upila
i njegovo telo mazila prašinom...
Ljubomoru u moje srce si ulila,
jer prva si sa njim kada zora svane.

Hej, banatska zemljo obrađena!
Celivam te u sve tvoje lance.
Ti na sebi nosiš otiske mi drage
i prah tvoj nežno miluje mu stope.
Jedini si svedok njegove snage
kad izjutra propinje u očima vrance.

Hej, gajačka zemljo uzorana!
Grlim ti sva tvoja jutra.
Sjaj njegove kože u sebi si skrila,
a grumene ti njegove mrve ruke,
pa mu kroz prste kliziš kao svila...
Njegovo si juče i sada i sutra.

No comments:

Post a Comment

Đavo i devojka

 Visoki i krakati Živojin, zvani Živa, je čuo da u susednom selu preko brda ima jedna lepa devojka. Niska, okrugla kao jabuka i iz dobre fam...