Visoki
i krakati Živojin, zvani Živa, je čuo da u susednom selu preko brda ima jedna
lepa devojka. Niska, okrugla kao jabuka i iz dobre familije. Imala je lepo ime,
Dušanka, koje kao da je naslućivalo njenu dobrotu i nežnost. Stalno mu je u
glavi odzvanjala dedina uzrečica - "živa duša", i smatrao je da je
sudbina da se spoje on - Živojin, i ona - Dušanka. Zbog toga je morao da je
upozna.
Selo preko brda nije bilo baš blizu, čak ni ako imaš duge
noge kao Živa. U njegovom selu je bilo dva bicikla a jedan od vlasnika, Rade
Mečak je živeo baš tu pored njegove kuće, preko plota. Naučio je da tera bicikl
odmah kad je Rade i kupio, kao i sva dečurlija iz sokaka. Krupni i dobrodušni
Rade je svima davao da voze jer on onako nezgrapan nije uspevao da održi
ravnotežu niti da uskladi pokrete kako bi i sam vozio.
Pozajmio je bicikl od Radeta i krenuo na put. Obukao
je čistu belu košulju, nove čakšire i stavio pozajmljeni šešir umesto šajkače -
trebalo je ostaviti utisak na devojku a posebno njene roditelje. Junsko sunce
je upeklo, dan je bio nešto vreliji nego prethodni. Prašina puta kroz njive se
lepila na mokru oznojenu košulju dok je znoj sa čela pod šeširom samo kapao i
po košulji i po čakširama. Stigao je u selo rumen i zajapuren, prašnjav i
znojav. Dahtajući, jedva se uspeo uz najvišu strminu i ne silazeći sa bicikla,
pozdravio prvu seljanku na koju je naišao. Videvši ga crvenog u licu, prljavog
i punog prašine, na nekakvom čudu koje do tada nije videla - seljanka je rekla
prvu reč koja joj je pala na um:
- Đavo! Đavo je došao!
Vičući je pobegla u kuću i uzbunila komšiluk.
Ljudi su počeli da proviruju i još brže da se sklanjanju.
Žene su dozivale decu da uđu u kuće. Nastala je opšta pometnja.
Zbunjeni Živa je i dalje vozio bicikl krećući se ka centru
sela i crkvi, kraj koje je bila, kako su mu i objasnili, Dušankina kuća. Povici
su se nastavili do same crkve iz koje je izašao pop Đorđe i prekrstivši se,
počeo da se smeje.
- Ljudi, kakav đavo. Čovek tera bicikl. Vratite se, čovek je
- nije nečastivi. - Pokušao je da smiri svoje parohijane. - Ima takvih nekoliko
u selu preko brda. Neće ljudi da idu peške pa napravili ovo sokoćalo.
Videvši da je pop na njegovoj strani, Živa dođe do crkve i
siđe sa bicikla.
Noge su mu drhtale, što od napora, što od straha jer ga
nazvaše đavolom.
- Pomaže Bog, oče. Šta bi ovo?
- Bog ti pomogao, sinko. Ti mora da si iz Loznika,
komšijskog sela. - Živa klimnu glavom a pop nastavi. - Oprosti im, ne
silaze mnogo sa brda. Plodna je ovde zemlja, sve im daruje pa nemaju potrebe da
dolaze na vašu stranu, a ova sela sa druge strane su im bliža i nemaju đavole
na biciklama - Poče pop opet da se smeje. - Nego kojim dobrom?
- Došao sam da vidim devojku, Dušanku gazda Rajinu. Momak
sam za ženidbu pa bi da je upoznam. Pa ako Bog da, da je uzmem ako ona 'oće i
ako će da je daju za mene. Iz bogate sam familije, bilo bi joj dobro kod mene.
Ali sad ako vide ovaj bicikl, teško da ću da uspem i na kapiju da im se
pojavim.
- Ne brini ništa, Dušanka je moja kumče. Ja ću te odvesti
kod gazda Raje. A on nije neuk čovek, zna on šta je bicikl, viđao ih po varoši.
Dođi da se umiješ pa da te vodim. Kako reče da se zoveš?
- Živa. Živojin mi je ime.
- Živa. Lepo, taman za našu Dušu, tako joj tepamo svi u
selu. Živa duša. Baš lepo... Biće milo Bogu i ne brini ništa, sve će dobro da
bude.
I kako reče pop Đorđe. Tako i bi. Živa upozna Dušu i njenu
porodicu, i nakon godinu dana dođe da je isprosi. U selu navikoše na njegove
dolaske biciklom. Živa i Duša dobiše troje dece, pa petoro unučića i jedanaest
praunučića. A čukununučući im se još uvek rađaju. I bogu hvala jedan od
praunuka sad ovo piše u spomen na njih.
