Kažu da nikad nisi hteo da se slikaš. Ma koliko to tražili od tebe ili te molili. A retki su bili fotografi u to vreme. Nisi ni imao baš mnogo prilika da se izvlačiš. Zamišljam te kako, kad čovek sa aparatom dođe, ti nađeš neki razlog da napustiš sobu, kuću i imanje. Ma nisu te mogli nahvatati da se slikaš i za večnost ovekovečiš. Zbog te tvoje tvrdoglavosti ja sad moram da te zamišljam.
Kažu da si bio visok i krupan čovek. Odmah te zamišljam kao cara Dušana, ogromnog čoveka i ratnika. Pa njegovo ime nosiš, odmah mi je on pao na pamet. I verujem da si imao svetlo smeđu grguravu kosu i zelene oči. Baš kao ja. Morala sam na nekog da se izmetnem, zar ne. I veliki i grbav nos, da ne zaboravim. To nam je izgleda porodično nasleđe.
Znam da si bio hrabar, zato sam te sa carom i uporedila. Velika hrabrost je potrebna da ostaviš svoju porodicu, kuću i sve drago i voljeno, i kreneš u rat. Možda su te naterali, možda si krenuo samovoljno, možda nije imao ko. To sada, nakon stotinu godina, nije ni važno. Zamišljam kako ti moja čukunbaba Milka u šarenu maramu stavlja komad sira i pogaču, par vunenih čarapa i ispraća ispred malog kapidžika. I dugo, dugo stoji dok ne zamakneš glavnim sokakom ka centru opštine.
A ti se ne okrećeš da te tvoja tri sina ne bi videla da plačeš, jer ne znaš da li ćeš da se vratiš. Srećom vratio si se, pa te suze nisu ni bile potrebne.
Zamišljam tebe, čoveka sigurnog koraka i snažne volje, kako prelazi granice poznatog i nesigurno stupa na stranu zemlju. Možda si pre toga najdalje išao do Kovina, možda do Pančeva. Ili su granice tvog sveta bile njive u Trnovači i Dojčincu. A onda si za gunj zakačio Milkinu šarenu maramu i zakoračio u nepoznato.
O čemu si razmišljao kad si prvi put krenuo sa svojom četom. Da li si znao da pucaš, kako si se snašao s oružjem koje prvi put držiš u rukama. Da li je drugačiji osećaj nego kad držiš motiku ili kosu. Da li su i glave neprijatelja padale kao snoplje kao kad si žnjeo srpom? Kažu da se čovek navikne na tolike smrti oko sebe a jesi li se ti navikao dok su oko tebe padali, umirali i nestajali braća i očevi.
Pitam se kako je tvoje paorsko srce naučilo da se nosi sa tolikom tugom dok sahranjuje prijatelje sa kojima je do pre neki mesec ranije skupljalo seno na Zvezdani. Zamišljam te kako, da ne razmišljaš o besmislu rata, gledaš njive po Srbiji. Primećuješ kako je kukuruzu trebalo još malo sunca da bi bio dobar klip. Kako je žito poleglo a suncokret glavu okrenuo od vojske. Hodaš, pucaš, zaležeš, pa onda gledaš bašte po Albaniji. Čuvaš se, sklanjaš, sakrivaš i posmatraš polja po Grčkoj. Prvi put vidiš limun i pomorandžu. Mršav, izgladneo i bolestan, sunčaš se na toplom ostrvskom suncu. Da li si osetio onaj čudni vetar sa Krfa. Jesi li primetio kako svetluca voda oko Vida kada se sunčevi zraci ogledaju, ili si bio zauzet ispraćanjem svojih mrtvih saboraca u hladne vode Jonskog mora.
Vidim te kako sediš na obali mora, onako krakat i nogat i ne pada ti na pamet da uskočiš u toplu vodu. Drugi se oko tebe kupaju, a ti nećeš ni čarape da skineš. Iste one koje ti je Milka isplela. Nisi mogao ni da zamisliš da će tvoji čukununuci da plaćaju da na tom istom mestu zabodu suncobran i bace peškir.
Pitam se da li si se na toj plaži ili u Albanskoj guduri zakleo da nećeš ni reč ispričati o ratu svojoj deci i unucima. Da si samo znao da će i tvoj sin i tvoj unuk, kao i tvoji praunuci a moj otac i stric, u slične sulude ratove kretati. Da će se iz njih sa istim užasima i noćnim morama vraćati. I da će dugo, dugo spavati obučeni.
Vidim te kako dolaziš iz rata poguren i ostareo. Za tri godine si ostario trideset i za toliko si se smanjio.
Milka te dočekuje ispred male kapije, kao da je tu stajala svih godina tvog ratovanja. A ti joj kažeš da si izgubio njenu šarenu maramu.
Ona te gleda i vidi da je zelena boja tvojih očiju potamnela. Da su sede preovladale i ispravile tvoje kovrdže.
U tvojim očima su sve videli i nisu te mnogo ispitivali. A nisu ni imali kad. Krava Mara je krenula da se teli a ti si najbolje znao da pripomogneš. Grad je ubio baštu na Dojčincu pa je trebalo presejati i spasiti šta se moglo. A i duvan je stigao kod Bože, pa je trebalo da se ide u glotu.
Brzo si uronio u zaborav od pet lanaca pod žitom i kukuruzom.
Godine su se slagale jedna na drugu. Dolazile su nove snaje u kuću, deca su se rađala. Milka je zaspala jedne noći i nisi uspeo da je probudiš. To je samo dodalo još jednu boru u mrežu oko tvojih očiju. Onih očiju koje su toliko videle i koje nisi hteo da slikaš. I koje sam ja sada morala da zamislim.
No comments:
Post a Comment