Neviđeni provod

Telefon je zazvonio u trenutku kad se spremala da krene na sastanak.

"Ko je sada, baš kad žurim.." Pogledala je ime i zastala. Danilo. Otkud on. Nisu se čuli godinama.

"Pozvaću ga kasnije, mora da je nešto važno kad me zove..."  

Na sastanku je delovala rasejano, stalno razmišljajući o Danilovom pozivu. Još jedan od onih dosadnih  sastanaka. Tema se nje nije posebno ticala, ali je bila obavezna da prisustvuje. Bukvalno je istrčala iz sale za sastanke i požurila da mu se javi. On je bio njen bivši dečko sa kojim je ostala u kontaktu. Videli bi se jednom u nekoliko godina i to im je bilo dovoljno. Nisu se čuli neko vreme, zna da se oženio pre par godina. Možda je postao tata pa je zove da sa njom, kao i obično, podeli dobre vesti.

- Hej, Dane, zvao si me? Mora da su neke lepe vesti!

- Zdravo, Mina. Imaš li danas vremena da se vidimo. Važno mi je da popričamo. Može jedna kratka kafica?

- Hm... danas? Ajd, može odmah, baš sam krenula sa posla. - čudila se šta je toliko hitno da moraju da se vide -  Mogu da stignem za pola sata do Trga, ako ti odgovara.

- Dogovoreno, vidimo se.

- Ćao, vidimo se.

Spustila je slušalicu potpuno zbunjena. Dane traži da se vide i da popričaju. Srećom danas ne žuri kući, nema nikakve obaveze posle posla. Javiće Stefanu da ide da se vidi sa Danetom. Mnogo je volela svog muža i njegovo potpuno poverenje u nju. Bilo je obostrano, svakako. Znala je da mu je sasvim u redu da se vidi sa bivšim, i razgovor sa njim je bio kratak. Dogovorili su se da dođe po nju pa će ići na večeru u omiljeni restoran.

Stigla je na Trg i videla Danila kako nervozno šeta čekajući je.

- Zdravo, Dane. Da li je sve u redu? Jesi li dobro?

- Zdravo, Mina. Hajde da sednemo u neki neki kafić. Neću te dugo zadržavati.

Seli su u prvi restoran i kako je videla njegovu nervozu, birala je najpovučenije mesto. Umeo je da napravi scenu kada mu se nešto ne bi svidelo i to je i bio jedan od razloga što više nisu zajedno.

Ćutao je dok im konobar nije doneo kafu i tek kad je bio siguran da ih niko neće ometati, progovorio je.

- Zašto pišeš o meni?

- Molim? Kako?

- Ne pravi se luda, Mina. Zbog čega pišeš o meni? Ja sam Bojan, zar ne? Ti si Nela. Pratim tvoju kolumnu "Nevaljale priče jedne slikarke" u časopisu. Mislila si da neću provaliti da se ti kriješ iza pseudonima. Ma daj, Mina. Koristila si ga još kao tinejdžerka.

- Dane, ja..

- Ne poriči uzalud. Da li zna Stefan za to?

- Za to da ja pišem? Naravno da zna. Ne krijem ništa od njega.

- Zašto onda pseudonim, a Mina? Zašto nisi stavila svoje ime? Ili se plašiš da možeš da ugroziš svoju divnu karijeru. Ovako možeš da ugroziš moju.

- Ne plašim se, Dane. Ovako lepše zvuči. Milena Petrović baš i nije neko ime za poznatog pisca, zar ne? - pokušala je da napravi fazon. - Kako misliš da ugrozim tvoju karijeru, niko ne zna da si to ti. Zbog toga si me pozvao da se vidimo? Plašiš se da će neko posumnjati u tvoju kristalnu reputaciju?

- Pozvao sam te jer vidim gde ovo vodi. Znam šta sledi i došao sam da ti kažem da ne pišeš o tome.

- Neću, naravno. Nisam toliko luda. Možda ako bih malo izmenila...- pokušavala je da ga smiri.

- Mina, nemoj da se šališ sa mnom! Ako to napišeš, ugrozićeš i moj i svoj brak. Šta bi bilo da to saznaju kod mene na poslu? Nije baš vreme da tako nešto o meni ispliva. Da li zna Stefan za to? Možda si mu i to ispričala? - pitao je sumnjičavo Dane.

- Naravno da nisam, šta je sa tobom Dane. Zna sve o meni ali to je nešto što mora da ostane tajna. Ako mu ti ne kažeš, nikada neće saznati. Nema ko drugi. A mrtva usta ne govore. - kiselo se nasmejala.

- Neću.. - klimnuo je glavom zabrinuto. - Onda smo se dogovorili, Mina. Napisala si nekoliko naših avantura i to je to. Do sada si uspevala da je ne pomeneš. Ako nastaviš da pišeš sve kao i do sada, ona je sledeća. Piši šta god želiš, nju ne pominji. Ok?

- Ok, Dane. - rekla je tiho i namrštila se. Kao da je trebalo on to da joj to kaže.

- Sad mi je lakše. - odahnuo je. Gledala ga je, baš se uznemirio i sad kao da je sva napetost popuštala. Za trenutak je zatvorio oči, ostao tako nekoliko sekundi i odjednom ustao kao da se setio da mora negde da bude.

- Mina, moram da idem. Nadam se da nećemo morati da se viđamo više zbog tvog pisanja. Ustvari, najbolje je da se ne viđamo uopšte.

-Pa, ti si mene zvao... Nisam baš imala u planu da te vidim - rekla je sarkastično. 

- Neću više, Mina. Tanja je u sedmom mesecu trudnoće, tačno bi me ostavila i ubila u isto vreme u kakvom je stanju. Ne viđamo se i ne čujemo se, a ti pazi šta pišeš. Ajd, odoh ja. Čuvaj se. - brzo je sve izgovorio ustajući i ispijajući poslednji gutljaj kafe.

Dane je otišao a Mina je ostala zavaljena u fotelji zatvorenih očiju.

"On čita moju kolumnu, ko bi rekao.. Koje šanse su bile da me otkrije... Naravno da ne planiram da napišem baš sve. Ono posebno. To niko ne zna... Stefan tek ne bi smeo da sazna.." Zvuk razbijene čaše je trgao i ostala je zagledana u srču na podu. Odjednom kao da se zatekla u onom klubu od koga je sve i počelo.

Pokušavala je da nosi četiri čaše u rukama i pratila Daneta koji se vešto probijao kroz gužvu. Uzela je sa šanka piće za svoje drugarice i sebe, dok je on nosio pivo za momke. Svi su igrali, gurali je i baš kad je mislila da je uspela da prođe, jedna devojka je igrajući slučajno udarila po rukama. Čaše su pale na pod i razbile se. Sok se prolio po njenim svetlim pantalonama i gledala je očajno u devojku koja je to izazvala. Devojka se brzo savila instinktivno pokušavajuću da skupi srču i istovremeno rukavom brisala Minine pantalone. Mina se savila da joj pomogne i pogledale su se u oči. Nikada nije videla tako neobičnu devojku. Maslinaste kože i povećeg nosa, kao da je sišla sa neke grčke vaze. 

- Neka, pusti, nema veze - rekla joj je Mina.

- Upropastila sam ti pantalone. Dala bih ti svoje, al mislim da bi ti bile male - rekla je uz osmeh i Mina je samo pogledala. - Ja sam Kristina.

I tada je sve počelo.

Kristina im se ubrzo pridružila, vodeći sa sobom konobara koji je doneo piće za celo društvo.

- Malo da se iskupim za prosuti sok i evo vina da proslavimo to što ste me upoznali - nasmejala se. Minine drugarice su se samo pogledale. Dane i njegovi drugari su je gledali sa osmehom.

Izgledala je savršeno. Uske, zategnute pantalone samo su isticale njenu figuru a dekoltirana košulja je mamila muške poglede. 

Nakon te žurke je počela da izlazi sa njihovim društvom, koketirajući sa svim momcima. Prosto su je obožavali. Uvek je znala najbolje mesto za izlazak i uvek imala nekog poznanika koji bi ih uveo čak i na zabave zatvorenog tipa.

Mina i Dane su bili skoro godinu dana u vezi i retko su izlazili sa drugima. Povremeno su se viđali sa zajedničkim društvom i to uglavnom na nekim žurkama ili povodom nečijeg rođendana. Bili su dovoljni jedno drugom i uživali su u zajedničkim ludorijama. Oboje su bili poprilično širokih shvatanja i sve što nisu ni pokušavali u prethodnim vezama, ovde su isprobavali. Kasnije će Mina pisati o tim njihovim avanturama u svojoj kolumni - "Nevaljala priče jedne slikarke".  Sa Kristinom je bilo drugačije. Otkada im je naglo uskočila u život, kao da nisu mogli da je se otresu. Nisu ni pokušavali. Prijalo im je njeno društvo, njen tako čudan pogled na svet i njena beskonačna poznanstva. Vodila ih je na mesta o kojima su mogli samo da sanjaju. Zabavljala se, igrala je kao da nikoga nema oko nje, prilazila nepoznatim muškarcima - plesala sa njima. Nestajala bi negde u unutrašnjosti kluba ili kafića i vraćala se posle nekoliko minuta. Nakon toga bi obavezno prišla Mini i Danetu, zagrlila ih i viknula:

- Ovde je dosadno! Idemo negde gde je zabavnije... - i odlazili bi dalje sa njom.

Nakon par meseci izlazaka sa Kristinom, prvi put ih je nakon jedne, pre pijanke, nego žurke, pozvala kod sebe u stan. Stan je bio u potkrovlju, sastojao se od jedne ogromne sobe koja je bila preuređeni tavan iznad cele zgrade. U jednom delu je bila mini kuhinjica sa malom trpezarijom, na sredini dnevna soba na koju se naslanjao veliki bračni ležaj koji je predstavljao spavaću sobu. U drugom kraju stana bio je atelje. Kristina je bila umetnica i slikala je veoma neobične slike, vrlo slične njenom nemirnom duhu. U stanu nije bilo ormara ni polica, već samo otvoreni koferi iz kojih je virila garderoba, pokretni ofingeri na kojima su neuredno visile stvari i mnoštvo kutija sa materijalom potrebnim jednoj slikarki. Osim nekoliko krovnih prozorčića, nije bilo mnogo svetlosti i nju su nadomeštale lampe nehajno raspoređene po celom stanu. Čak i u kupatilu.

O Kristini nisu ništa znali osim toga da je slikarka i pretpostavljali su da su njeni veoma bogati. Verovatno je tako mogla da priušti sebi poprilično opušten život, jer se od slikarstva, posebno njenog  - nije moglo živeti.

U stan su upali uz glasan smeh i vrisku. Svo troje su bili poprilično pijani i neusklađeno su ponavljali refren neke pesme. Bacili su se na kauč i fotelje u dnevnoj sobi. Škiljavo svetlo lampi učinilo je stan magičnim. 

- Kris, stan je prelep. Samo je malo... - Mina je zastala.

- Neuredan? - Uozbiljila se Kristina - Nemoj slučajno da si nešto sredila, neću posle znati gde mi se šta nalazi - nasmejala se glasno i Mina i Dane su nastavili sa smehom.

- Kupatilo je tamo, sad ću vam naći neki peškir. Posteljina je čista, noćas vam poklanjam svoj krevet a ja ću na kauč. Ajde, na spavanje - naredila je i Dane i Mina su kao vojnici skočili i pojurili u toalet.

Svi su ubrzo zaspali. Minu je probudila Danetova nemirna ruka.

- Dane, nemoj, čuće nas Kristina.- tiho je prošaputala.

- Spava, proverio sam. Uživaj... - počeo je da je ljubi Dane.

Uskoro su se potpuno zaboravili i samo pokoji jedva čujni uzdah ukazivao je da se nešto događa ispod prekrivača. Nisu ni primetili kada se Kristina stvorila iznad njih, potpuno gola i otkrila ih. 

- Čekajte mene - polako se onako vitka uvukla između njih dvoje neizmenično ljubeći čas Minu čas grickajući Danetove usne.

- Kris.... ja... - pokušala je Mina da ustane. Dane je samo gledao i od iznenađenja i od neizmerne sreće jer su mu se u krevetu našle dve prelepe devojke.

- Šššššš... morate da platite prenoćište.... - Svojim usnama je zatvorila Minine istovremeno rukama klizeći po njenom telu. Mina, još uvek opijena što vinom, što Kristininim i Danetovim poljupcima, potpuno se predala. 

Ujutru se Mina probudila i ugledala Daneta pored sebe. Od Kristine nije bilo ni traga.

Ustala je i na stočiću videla poruku.

"Kad izlazite samo zalupite vrata, ne treba ključ. Čekam vas večeras na Trgu, idemo u neviđeni provod. Kris."

Mina je razmišljala da li da se večeras uopšte vide sa njom. Ovo sinoć što se dogodilo, nije znala kako sebi da objasni. Videće kako će Dane reagovati.

- Mmmmm, dobro jutro lepotice - škiljeći na jedno oko, Dane joj se obratio.

- Samo sam ja tu...

- Tebi i kažem. - pogledao je pun divljenja. -  Noćas mi je bio najlepši dan u životu. Kris?

- Otišla je - gledala ga je, očekujući njegovu reakciju.

- Divno, sami smo. Dođi - privukao je sebi, nastavljajući prekinutu igru od sinoć.

Uz mnogo dvoumljenja, ipak su odlučili da je čekaju na Trgu. Ko zna gde će ih sad odvesti. Provod sa njom je uvek bio neviđen, nije ni morala to da im napiše.

Kada se pojavila u dogovoreno vreme, Kris se ponašala kao da se ništa nije dogodilo sinoć. 

- Drugari, idemo. Vodim vas negde gde nikad niste bili. Biće nam potreban prevoz. - Mahnula je rukom i pozvala taksi.

Vozili su se oko pola sata, sa auto puta su skrenuli ka Mladenovcu.

- Kris, jesmo li mi to na Kosmaju? Ne vidim, mrak je. Izašli smo iz Beograda, gde smo sada? - malo uplašeno je pitala Mina.

- Sad ćeš videti.. - zagonetno je odgovorila Kristina. 

Uskoro im se pred očima stvorila vila, okružena visokim čempresima. Sva svetla su gorela i čula se sve  glasnija muzika kako su se približavali ulazu.

Ispred ulaza je stajao krupan čovek u odelu kome je Kris šapnula nešto na uvo i uveo ih je uz osmeh.

Ono što ih je dočekalo unutra nisu mogli ni da sanjaju. Ogromna prostorija prepuna žena i muškaraca, neki obučeni, većina polugoli, igrali su uz muziku. Na sofama i foteljama, parovi su se ljubili, mazili... Neki čak nisu ni potražili sobu za sebe već su druge izlagali svojoj golotinji. Cela kuća je mirisala na požudu i strast.

- Uživajte, lepi moji. Promešajte se sa drugima, zaboravite na predrasude i prepustite se. Sve što se dogodi na Kosmaju, ostaje ovde. - Poljubila je i jedno i drugo u usta i krenula. - Vraćam se za desetak minuta. Pričuvaj mi tašnu - Dala je Danetu svoju tašnicu, namignula im je i otišla. Mahnula im je sa galerije kada se popela stepenicama i odjednom je nestala u nekoj od soba. To je bio poslednji put da su je videli. 

Prvo su stidljivo stajali u ćošku, a kada su videli da na njih apolutno niko ne obraća pažnju, krenuli su da šetaju po kući. Prolazilo je vreme, Kristina se nije pojavljivala.

Ubrzo su i zaboravili na nju, prepuštajući se atmosferi. Odjednom je muzika naglo prestala i kroz dim su videli policiju kako ulazi i legitimiše goste vile, istovremeno, pretresajući tašne i torbice, i izvrćući jastuke i pregledajući fotelje i krevete.

- Traže nešto ili nekog - tiho je rekao Dane. - Biće sve u redu.

- Gde li je Kris? Baš se zadržala... - uplašeno je rekla Mina.

Policajac im je prišao, zatražio dokumenta i uzeo Mininu tašnicu. Pregledao je, pogledao ličnu kartu i strogo pogledao Minu. Zavrteo glavom i vratio joj. Zatim je uzeo Danetova dokumenta, pogledao i vratio mu.

- A čija je to tašna? Predajte mi - Pružio je ruku policajac za Kristinom tašnicom.

- Prijateljicina, tu je ona negde - spleo se Dane pružajući tašnicu, na koju je potpuno zaboravio da je ima na ramenu.

- Kažete prijateljicina, a šta je ovo? - policajac je podigao kesice sa tabletama iz tašne. A onda raširio tašnicu i pokazao Danetu i zabeknutoj Mini tašnicu prepunu kesica sa tabletama i nekim prahom.

- Stevo, vodi ih. - viknuo je policajac drugom koji ih je oboje uhvatio pod mišku i krenuo sa njima napolje.

- Šefe, imamo i jedan leš. Zovi hitnu, ali pre pogrebno. Izgleda da se predozirala. - Čuli su pri izlasku iz kuće dovikivanje policajaca.

Sve što se nakon toga dešavalo bilo je veoma mutno za Minu. Vožnja maricom, pritvor, ispitivanje... O drogi nisu ništa znali. Ispričali su sve što su imali, pozivajući se na Kristinu i očekujući da će se ona negde pojaviti da potvrdi njihovu priču. Na pomen njenog imena, policajci su se samo pogledali, ništa im ne govoreći. Tek kad su utvrdili da ovo dvoje zaista ništa ne znaju ni o kući u kojoj su zatečeni, ni o dilovanju ekstazija i amfetamina, čak ni o Kristininim prijateljima koji su vlasnici kuće - rekli su im nešto što ih je prestravilo i rastužilo u isto vreme. Kristina je bila mrtva. Njen leš je nađen u kući pri raciji i izgledalo je da se predozirala. Njena torbica puna droge ja samo potvrđivala da je ona diler kojeg je policija već dugo pokušavala da uhvati. 

Minu je policija pustila narednog dana, nemajući razloga da je dalje zadržava. Dane je ostao mesec dana u pritvoru, dok nisu i njega pustili nakon odbacivanja optužbe.

Kao da im se svet srušio, jedan pripravnik, budući advokat i jedan ekonomista, master marketinga, da budu tako nasamareni. Polako su prolazili kroz svaki susret sa njom, svaki izlazak. Shvatili su da je uvek nestajala na par minuta, odlazila nekuda iza šanka, u neke skrivene prostorije, a da je nikada nisu pitali gde je bila, gde ide. Kako su malo znali o njoj, kako je samo uopšte nisu poznavali.

Ostali su zajedno još nekoliko meseci i prestali da se viđaju. 

Prošlo je već petnaestak godina kako je Kristina umrla. Sa njom su nestali oni divni provodi, večeri pune smeha i bezbrižnosti. Samo da su shvatili na vreme, možda bi sve bilo drugačije. Možda i ne. Možda bi ona našla neku drugu Minu i Daneta koji bi joj služili kao paravan i sa kojima bi se provodila. Ko zna. Možda bi i dalje bila živa.

Sa tom mišlju, Mina je ustala od stola odlučivši da stavi tačku na kolumnu "Nevaljale priče jedne slikarke". 

"Dosta je bilo, vreme je da je pustim."

Uzela je telefon i pozvala Stefana.

- Stefi, krenula sam, čekaj me kod kuće, vodim te večeras u neviđeni provod - rekla je kiselo se nasmejavši.