Dotakla sam dno. Bukvalno. Vraćala sam se sa još jednog uzaludnog razgovora za posao. Ne, ne mogu da pristanem na tako malu platu. I da je deo "na ruke", nisam baš toliko očajna. Dobro, možda jesam - ali ne mogu. Znam da mogu mnogo više, znam...
Nakon izlaska iz te firme, besciljno sam lutala ulicama. Kiša je počela da pada i trgla sam se tek kada je počeo pljusak. Prepoznala sam koja je ulica ali nisam videla baru, ni pomerenu kocku ispred nje. Pala sam koliko sam duga. Pljusak se pojačao, polako sam ustala iz bare blatnjava i mokra. To je bila kap koja je prelila čašu. Počela sam da jecam na sred ulice. Srećom nije bilo nikog oko mene, sav normalan svet se sklonio sa kiše.
Nezaposlena sam devet meseci. Dala sam otkaz u prethodnoj firmi jer u tom trenutku nisam imala rešenje ko bi čuvao decu. Premali su da ostanu sami nakon škole a i moji i Markovi su previše daleko da bi nam pomogli. U početku je bilo lepo, po ceo dan sa decom - kao da sam nadoknađivala svo ono vreme koje su ostajali bez mene, kada su ostajali poslednji u vrtiću ili boravku, ili sami sa tatom dok sam ja jurcala na još jedan sastanak nakon posla. Ali i to se promenilo. Oni su sazreli, i bili spremni da na nekoliko sati ostanu bez nadzora. Marko je sada radio za neku američku kompaniju sa potpuno čudnim radnim vremenom i tih par sati dok ja ne dođem sa posla bi mogli sami. I krenula sam da tražim posao. Potpuno bezuspešno. Sa razgovora na testiranje, pa u krug. Znam, došli su neki novi klinci, sa po par stranih jezika u rukavu, savremenim tehnologijama u malom prstu i iskustvom od 15 godina. I baš im u kompaniji treba neko ko može mama da im bude. Potpuno slomljena, plakala sam na kiši i polako krenula ka ulazu u najbližu zgradu da se sklonim onako mokra i prljava. Odjednom se iznad mene začuo glas, veoma poznat:
- Natalija! Jesi li to ti? Nato?
Pogledala sam gore i na terasi iznad videla njega. Srđan. Moja velika ljubav. Moja tuga i moj najveći bol. I samo mi je on još falio. Nisam ga videla dvadeset godina. Pa... od onda. Ne želim sada da ga vidim.
- Uđi, pustiću te. - Rekao je i ušao unutra.
Za koji trenutak se čulo zujanje i otvorila sam vrata. Oklevala sam da li da uđem unutra ili samo odem. Pobegnem. Toliko puta sam zamišljala naš susret. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će biti u ovakvim okolnostima. Da ću da budem ovoliko prljava, mokra i potpuno očajna. Ko zna na šta mi liči lice, maskara i senka su se sigurno razmazale. Pokušala sam da se obrišem ali je on već sišao niz stepenice.
O Bože, izgledao je savršeno. Bela košulja, svetlo sive pantalone i osmeh. Onaj osmeh koji sam toliko volela.
- Nato, pa šta ti se desilo? - pitao je potpuno opušteno kao da smo se videli pre par sati a ne pre dve decenije.
Nikada pred njim nisam plakala. A sada sam krenula da ridam kao poslednja očajnica.
- Pala saaaaam... - samoj sebi sam zvučala i smešno i tužno u istom trenutku.
- Ajde, ajde. Sve će biti u redu. Dođi gore, pomoćiću ti da se.. - oklevao je - središ. - Klimnuo je glavom sa onim svojim čvrstim ubeđenjem kao da već ima rešenje.
Ušli smo u stan. Ustvari u kancelariju. Zaboravila sam da je on sada advokat i koliko sam videla po luksuzu u prijemnoj prostoriji, veoma mu dobro ide. Ja sam ostavljala prljave otiske po belom mermeru hodnika.
- Molim te, moram odmah do toaleta. Ne mogu da uđem ovakva. Moram malo da se obrišem i operem.
- Naravno, evo ovde je. - Pokazao mi je rukom i ušla sam.
Pogledala sam se u ogledalu i nisam se odmah prepoznala. Svetlo plava košulja i sako su bili mokri i flekavi od prljave bare u koju sam pala. Čarape iscepane, kolena oguljena. Suknja, moja najdraža suknja, mokra i rašivenog šlica. Lice - crveno od plača, razmazane šminke. Jednom rečju - katastrofa.
Srđan je pokucao na vrata:
- Slobodno se istuširaj, imaš čiste peškire na polici. Na vratima je ogrtač - nikad ga nisam koristio. Obuci ga slobodno. Da li želiš čaj, možda? Ili kafu?
- Može čaj, koji imaš. I hvala ti....
- Ma daj... Imaš i kese za smeće u fioci, slobodno spakuj tu svoje stvari.
Stajala sam uz vrata toaleta i razmišljala šta me je snašlo. Šta tražim ja ovde? Zbog čega sam ušla u njegov stan, zaboga. On je taj koji me je povredio. On je taj koga sam krivila za svoje najveće tuge. Šta ću, dođavola ovde? Uzdahnula sam duboko.
Mokra sam i prljava. Mogu da pozovem taksi, mada mislim da me ne bi niko primio unutra kako izgledam. Pa već kad sam ušla ovde, daj da bar malo popravim prvi utisak.
Čula sam ga da nešto priča, pominje neku haljinu, čarape. Za trenutak sam osluškivala, ništa nisam razumela i shvatila sam da ću se razboleti ako ostanem u mokroj garderobi na sred kupatila.
Bio je u pravu, snežno beli peškiri su bili precizno poređani na polici i na vratima je stajao isti takav ogrtač. Etiketa koja je visila na njemu, svedočila je da ga niko nije oblačio. Ili bar oprao.
Na brzinu sam se istuširala.
Nakon, rekla bih, petnaestak minuta, izašla sam potpuno preporođena. Pogledala sam oko sebe, zaista je sve izgledalo prefinjeno i skupo. Čula sam Srđana u salonu i polako ušla. Na fotelji je stajala raširena haljina.
- Ovo je za tebe. Haljina, čarape i džemperić. Komšinica iz butika dole kaže da je sada ovo u modi. Ostaviću te da se presvučeš.
Bila sam šokirana. Nisam stigla ni da mu se zahvalim, brzo je izašao iz sobe.
Ne mogu da verujem, haljina mi je stajala savršeno. Pogodio je broj u centimetar. Tu su bile i čarape - samostojeće - boje kože - baš kakve nosim. Džemperić je bio presladak. U sobi je bilo toplo i samo sam ga prebacila preko sofe.
Nakon nekoliko trenutaka Srđan je ušao u sobu noseći čaj.
- Evo i čaja. Nadam se da još uvek piješ nanu. - nasmejao se.
- Srđane, ovo je i previše. Ja ne znam kako da ti se zahvalim. Molim te, reci mi koliko su koštale ove stvari da ti platim. Moram da idem. Žurim... - počela sam ubrzano da pričam pod nekim čudnim naletom adrenalina.
- Ma neću ni da čujem, zamisli da je ovo moj mali poklon tebi. Nikad ti nisam tako nešto kupio, pa evo da se iskupim. A i izgleda da sam pogodio broj - nasmejao se vragolasto.
- Jesi, ali kako. Kada smo ti i ja bili... mislim dok smo ... - spretljala sam se. - Hoću da kažem, bila sam ranije mnogo mršavija.
- Znam, ali si i rodila dvoje dece. Pretpostavio sam da se veličina malo promenila. Mada i ovako savršeno izgledaš. - pogledao me je u oči onim svojim zelenim pogledom.
- Kako znaš da imam dvoje dece? - pravila sam se da sam prečula njegov kompliment - Nismo se videli skoro dve decenije.
- Znam sve o tebi. Dobro ne baš sve, bar ono što javno pokazuješ. Vidim da si srećna i drago mi je zbog toga.
Srećna, pomislila sam. Kad bi znao koliko sam bila očajna pre samo pola sata.... A tek koliko sam bila očajna kada si me ostavio... Namrštila sam se. Ma neću ni da se sećam. Čekaj, šta ja tražim ovde sa njim. Ćaskam kao da se ništa nije dogodilo.
Uzela sam šolju čaja sa stočića, osetila sam kako me peče vrelina. Zabolelo je. Jako. Bol...
- Mnogo si me povredio kada si me ostavio - rekla sam sedajući na fotelju.
- Znam - rekao je spustivši glavu. - Šta da ti kažem, bili smo mladi. Nisam baš mnogo razmišljao u tim godinama.
- Mladi? Čoveče, imala sam dvadeset tri godine. Mene je mama rodila u tim godinama. Pa ti si imao dvadeset sedam, nisi baš bio klinac. Reci mi samo, zašto?
- Zašto? Želeo sam da živim, da putujem, da vidim svet!
- I jesi li ga video? - rekla sam ironično.
- Tog leta sam proputovao celu Zapadnu Evropu. Bio sam...
- Znam! Boki je pokušavao da te nađe. Dok si ti putovao, ja sam... - Progutala sam knedlu. Duboko sam uzdahnula. Da li da mu kažem? Da li bi išta promenilo? - Bila sam trudna, Srđane. Ostavio si me trudnu i samu.
Pobeleo je. Skočio je sa sofe. Počeo mahnito da šeta po sobi i prolazi rukom kroz kosu.
- Nisam znao! Zašto mi nisi javila? Gde je beba? Tvoj sin? Da li sam mu ja otac?
- Naravno da ne! Bogi ima devet godina, teško da možeš ti da mu budeš otac - nasmejala sam se. - Luka ima sedam. Marko im je otac, moj muž.
- A beba? Gde je beba, Natalija!?
- Nema bebe. Umrla je. Rodila sam je mrtvu u petom mesecu. Bila sam u desetoj nedelji kada si me ostavio. Pokušala sam da ti javim, nekako. Dok si ti šetao po Španiji i Francuskoj, ja sam izgubila bebu. Devojčicu...
- O, Nato. Tako mi je žao.
-Žao ti je? Nakon loše urađene kiretaže, nisam mogla dugo da zatrudnim. Osam i po godina mi je trebalo da prebolim i rodim Bogdana. Osam godina muka, testova, insemenacija, četiri neuspešne vantelesne oplodnje. Tek kad smo odustali i predali se, Bogdan je došao sam kao Božiji dar. Nakon nepune dve godine, stigao je i Luka. Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo. I tebi je žao...Idem! Hvala ti na čaju. Stvari ću ti poslati poštom! - ustala sam. Ovo je bilo i previše. Kada sam ga videla ovako bezbrižnog, imala sam želju sve da mu saspem u lice. Da ga povredim, da oseti bar deo moje tuge. Tuge, jer me je ostavio, tuge jer sam izgubila bebu, tuge jer sam prošla kroz pakao.
- Nato, stani! Zaista mi je žao što ti se to dogodilo i što si morala sama kroz to da prođeš. Sedi, moram nešto da ti ispričam. Molim te, saslušaj me.
Sela sam. Izgledao je ozbiljno i od kada ga znam, nikada nisam videla takav izraz lica na njemu.
- Imam sestru....
- Zar ti nemaš brata?
- Imam brata, znaš ga. Imam i sestru. U domu je za lica ometena u razvoju. Često je obilazim, trudim se da ima sve što joj je potrebno. Ona čak i ne zna ko sam ja. Ima neki genetski poremećaj koji se prenosi samo na ženske potomke, nije ni važno. Ali celog detinjstva sam gledao svoje roditelje kako pate, kako osećaju grižu savesti što su morali da je smeste u dom. Rekli su im da neće doživeti ni peti rođendan, a evo ima već trideset sedam godina. Otkada su oni otišli, Saša i ja smo preuzeli brigu o njoj. Tako da, Nato, odlično znam šta je tuga i šta je bespomoćnost, posebno kad nekom svom ne možeš da pomogneš.
- Srđane... nisam znala... Tebe sam krivila za sve što mi se desilo.
- Nadam se da ćeš sada razumeti zbog čega sam te ostavio. Ne želim decu, nikada ih nisam ni želeo. Želeo sam samo da putujem, da živim, da se provodim. I sada je isto. Novac mi služi da sebi obezbedim najbolje. Nisam se ženio, niti planiram. A ti, ti si samo pričala o porodici, o deci, o srećnom braku svojih roditelja. Ja to nisam mogao da ti pružim. A kada sam te video kako se igraš sa bebom svoje rođake, želeo sam samo da pobegnem. Ne znam kako nam se desila beba. Ma, nije više ni važno. Da li ti je sada jasno zbog čega? Krivi me slobodno, ako će da ti bude lakše. Ali, Nato, nemaš zbog čega da ne budeš srećna. Imaš divnu porodicu, sve što si želela. Ako možeš da mi oprostiš, oprosti. Ako ne... ja ne znam šta da ti kažem....
Slušala sam ga u potpunom šoku. Odjednom kao da me je zapljusnuo ogroman talas olakšanja. Gledali smo se dugo. Kao da vidim potpuno drugu osobu, suprotnu od one koju sam ja u stvorila u svojoj glavi.
- Opraštam ti... Oprosti i ti meni... Osudila sam te, a da ti nisam ni dala priliku da se braniš. - tiho sam izgovorila.
Ustala sam i spremila se da krenem. Gotovo je. Kao da je ona grudva koja je stajala u mojim grudima, polako počela da se otapa. Počinjem da dišem.
- Idem, Srđane. Sada stvarno mogu da kažem, drago mi je što smo se videli.
- Meni još više. Hoću da znaš da ako ti bilo šta treba, možeš da mi se obratiš. Bilo šta.
- Pa još ako bi mogao da mi središ neki posao - našalila sam se. I namignula mu.
- Pošalji mi CV, reci šta želiš i sutra počinješ da radiš - ozbiljan sam. - Opet onaj njegov pogled i potpuna sigurnost u ono što kaže.
Nasmešila sam se i poljubila ga u obraz. Pogledala sam ga, klimnula glavom i izašla iz kancelarije.
Napolju je prestala kiša, sunce je sušilo mokre trotoare. Mahnula sam taksiju i dok se parkirao pored, okrenula sam se i pogledala. Srđan je stajao na terasi i smešio se. Pokazao je rukom ka srcu i prstom ka meni. Klimnula sam glavom i ušla u taksi. Idem kući.
