Đavo i devojka

 Visoki i krakati Živojin, zvani Živa, je čuo da u susednom selu preko brda ima jedna lepa devojka. Niska, okrugla kao jabuka i iz dobre familije. Imala je lepo ime, Dušanka, koje kao da je naslućivalo njenu dobrotu i nežnost. Stalno mu je u glavi odzvanjala dedina uzrečica - "živa duša", i smatrao je da je sudbina da se spoje on - Živojin, i ona - Dušanka. Zbog toga je morao da je upozna.

Selo preko brda nije bilo baš blizu, čak ni ako imaš duge noge kao Živa. U njegovom selu je bilo dva bicikla a jedan od vlasnika, Rade Mečak je živeo baš tu pored njegove kuće, preko plota. Naučio je da tera bicikl odmah kad je Rade i kupio, kao i sva dečurlija iz sokaka. Krupni i dobrodušni Rade je svima davao da voze jer on onako nezgrapan nije uspevao da održi ravnotežu niti da uskladi pokrete kako bi i sam vozio.

 

 Pozajmio je bicikl od Radeta i krenuo na put. Obukao je čistu belu košulju, nove čakšire i stavio pozajmljeni šešir umesto šajkače - trebalo je ostaviti utisak na devojku a posebno njene roditelje. Junsko sunce je upeklo, dan je bio nešto vreliji nego prethodni. Prašina puta kroz njive se lepila na mokru oznojenu košulju dok je znoj sa čela pod šeširom samo kapao i po košulji i po čakširama. Stigao je u selo rumen i zajapuren, prašnjav i znojav. Dahtajući, jedva se uspeo uz najvišu strminu i ne silazeći sa bicikla, pozdravio prvu seljanku na koju je naišao. Videvši ga crvenog u licu, prljavog i punog prašine, na nekakvom čudu koje do tada nije videla - seljanka je rekla prvu reč koja joj je pala na um:

- Đavo! Đavo je došao!

Vičući je pobegla u kuću i uzbunila komšiluk. 

Ljudi su počeli da proviruju i još brže da se sklanjanju. Žene su dozivale decu da uđu u kuće. Nastala je opšta pometnja.

Zbunjeni Živa je i dalje vozio bicikl krećući se ka centru sela i crkvi, kraj koje je bila, kako su mu i objasnili, Dušankina kuća. Povici su se nastavili do same crkve iz koje je izašao pop Đorđe i prekrstivši se, počeo da se smeje.

- Ljudi, kakav đavo. Čovek tera bicikl. Vratite se, čovek je - nije nečastivi. - Pokušao je da smiri svoje parohijane. - Ima takvih nekoliko u selu preko brda. Neće ljudi da idu peške pa napravili ovo sokoćalo.

Videvši da je pop na njegovoj strani, Živa dođe do crkve i siđe sa bicikla. 

Noge su mu drhtale, što od napora, što od straha jer ga nazvaše đavolom.

- Pomaže Bog, oče. Šta bi ovo?

- Bog ti pomogao, sinko. Ti mora da si iz Loznika, komšijskog sela.  - Živa klimnu glavom a pop nastavi. - Oprosti im, ne silaze mnogo sa brda. Plodna je ovde zemlja, sve im daruje pa nemaju potrebe da dolaze na vašu stranu, a ova sela sa druge strane su im bliža i nemaju đavole na biciklama - Poče pop opet da se smeje. - Nego kojim dobrom?

- Došao sam da vidim devojku, Dušanku gazda Rajinu. Momak sam za ženidbu pa bi da je upoznam. Pa ako Bog da, da je uzmem ako ona 'oće i ako će da je daju za mene. Iz bogate sam familije, bilo bi joj dobro kod mene. Ali sad ako vide ovaj bicikl, teško da ću da uspem i na kapiju da im se pojavim.

- Ne brini ništa, Dušanka je moja kumče. Ja ću te odvesti kod gazda Raje. A on nije neuk čovek, zna on šta je bicikl, viđao ih po varoši. Dođi da se umiješ pa da te vodim. Kako reče da se zoveš?

- Živa. Živojin mi je ime.

- Živa. Lepo, taman za našu Dušu, tako joj tepamo svi u selu. Živa duša. Baš lepo... Biće milo Bogu i ne brini ništa, sve će dobro da bude.

I kako reče pop Đorđe. Tako i bi. Živa upozna Dušu i njenu porodicu, i nakon godinu dana dođe da je isprosi. U selu navikoše na njegove dolaske biciklom. Živa i Duša dobiše troje dece, pa petoro unučića i jedanaest praunučića. A čukununučući im se još uvek rađaju. I bogu hvala jedan od praunuka sad ovo piše u spomen na njih.

 

Paorska bajka

Spremala se da ide na odmor. Već je uplatila letovanje i trebalo je da ide sa drugaricama na Krf. Nešto joj se baš nije išlo. Bila je željna plaže i slanoće mora, ali ne i ženskog društva. Bilo joj je potrebno da bude sama. Njena tuga se najlakše lečila samoćom i samo je tražila način kako da otkaže letovanje. U poslednjem trenutku, nedelju dana pred polazak, dobila je poziv koji je sve promenio. Javila joj se Maša, sestra od strica, koja je živela u Briselu. Dolazi na dve nedelje u Srbiju i to baš u vreme njenog boravka na Krfu. Kad uporedi krfske komarce, gužvu u Sivoti i prognoziranih 39 stepeni, bilo joj je lako da odabere. Mašu nije videla punih pet godina i video pozivi više nisu bili dovoljni. Nedostajala joj je njena najdraža i najbliža sestra. Posebno su joj nedostajali oni raspusti iz detinjstva koje su provodile kod zajedničke bake na selu. Već su se dogovorile da provedu nekoliko dana u staroj bakinoj kući i da odu par puta na dunavsku plažu. Biće lepo prisetiti se divnih dana i doživljaja iz detinjstva. Ovaj put je Mašino društvo bilo mnogo bitnije od njene dragocene samoće.

Sačekala je sestru na aerodromu. Naravno, od Maše nije mogla da sakrije svoju tugu.
- Još uvek patiš za njim... Leno, zbog čega to sebi radiš? Odabrao je karijeru umesto tebe. Nije ni trepnuo a već se spakovao otišao za Nemačku. I na kraju, prošlo je već četiri meseca. Vreme je za novog dečka - nasmejala se Maša i namignula joj.-  Pa da vidimo šta se sve promenilo u mom rodnom gradu. Kakvi su frajeri sada? - nastavila je Maša da ćaska.
Lena je ostavila Mašu kod njenih roditelja uz dogovor da za par dana odu do bake na selo.
Mašina razdraganost je bila zarazna i vrlo brzo je zaboravila zbog čega je tužna. Baka se trudila oko svojih unuka, spremajući njihova omiljena jela i naravno, kifle sa pekmezom. Njihovo društvo je bilo tako lekovito. Baka je živela sama i jedva je dočekala malo društva sa kojim bi se ispričala. Pričala im je njihove dogodovštine i nestašluke kada su bile male i sve tri su se smejale.
Popodne su rešile da odu do plaže na Dunavu. Bio je kraj jula i plaža je bila prepuna. Izgledala je mnogo drugačije nego što su je zapamtile. Podignute su male trščane kućice, napravljeni tuševi i svlačionice. Čak je bio izgrađen i jedan bar blizu plaže. Muzika iz bara, vriska dece i žamor ispunjavali su plažu. Brzo su spustile asure i torbe i krenule ka vodi. 
- Nikog poznatog, Mašo. A nekad smo poznavale skoro sve ljude na ovoj plaži. - setno je rekla Lena.
- Odrasle smo. Naši vršnjaci verovatno sad imaju i veliku decu. Pogledaj ove porodice sa decom i prepoznaćeš sigurno neke od naših poznanika. 
- Da, vidi stvarno. Pogledaj onu ženu tamo. To je Sanja, nekad je bila najpopularnija devojka u selu. Uh, vidi na šta liči. Nećemo valjda i mi tako.
- Naravno da ne, mi redovno vežbamo. Zato, hajde na plivanje - zapovedila je Maša i krenula ka sredini reke.
Leni je bilo teško da je prati. Voda je bila hladna i mutna. Odjednom je osetila grč u nozi i bol je zaustavio. Htela je da se odmori ali je talas zapljusnuo i potonula je. Uhvatila je panika. Ništa se nije videlo pod vodom. Pokušala je da izroni ali je bol bio tako jak i kao da je vukao ka dnu. Ne seća se koliko sekundi je prošlo, izgledalo je kao da su prošli minuti, kad je neko povukao za kosu. Izronila je na površinu i osetila je da je neka ruka hvata oko pasa i vuče sa sobom.
Od sunca nije mogla da vidi lice svog spasioca.
Kada su izašli na kopno, između naleta kašlja, ugledala je nepoznatog mladića.
- Ne bi se valjda udavila baš danas, kad sam ja spasilac. - rekao je kroz smeh.
- Nisam planirala... - polako je smirivala kašalj i pogledom tražila Mašu koja je pokušavala da se probije kroz znatiželjne kupače.
- Pustite je da diše, pomerite se malo - vikala je Maša i kleknula kraj Lene.
- Kako si? Šta se dogodilo? Krenula si za mnom i samo si nestala. Baš si me uplašila.
- Ne znam šta se desilo. Ali da nije bilo ovog divnog momka... - Lena je pokazala na nasmejanog spasioca.
- Ja sam Mile. Ja sam danas spasilac. Vi ste Lena i Maša, sigurno me se ne sećate. Nekada su svi momci uzdisali za vama.
- A ti? - zaškiljila je Maša ka Miletu odmeravajući ga.
- Zar je sad to važno? Pusti momka, Mašo. Hvala ti što si me spasao. Kako mogu da ti se odužim? Možemo li da te izvedemo na piće? Vidim da imate bar ovde.
- Hvala, ne mogu sada. Ja danas čuvam plažu.
- A večeras? Ako nemaš neke druge planove? - navaljivala je Lena.
- Ili ako te pusti žena? - Dodala je Maša, provocirajući ga.
- Može. Nisam oženjen - Pogledao je Mašu. - Čekaću vas večeras oko deset Kod pobratima.
- Taj kafić još uvek postoji? Reci mi da ga i dalje drži Steva pobratim.
- Naravno. Videćete da se ovde nije mnogo promenilo od kada ste poslednji put dolazile. - Mile je gledao u Lenu i a ona za trenutak nije mogla da skine oči sa njega.
- Vidimo se večeras - oboje su rekli u isti glas i nasmejali se.
Do polaska, Lena je često pogledala u Miletovom pravcu. Bio je tako dobro građen, sa svakim brižljivo izvajanim mišićem. Preplanula koža je samo isticala njegov, pa skoro, savršen izgled. 
-Mašo, ovaj Mile uopšte nije loš frajer. Mora da sate provodi u teretani. 
- Možda, ako ovde uopste ima teretane.. Što, sviđa ti se?
- Onako -  rekla je Lena i obe su se nasmejale.
Jedva je dočekala veče. Bilo je nešto u tom mladiću što je fasciniralo. Možda bi on mogao da bude neko ko bi joj pomogao da zaboravi Sašu.
Kao po dogovoru, čekao ih je u kafiću Kod pobratima. To je bio prvi kafić u koji je otvorio Steva Krstić zvani Pobratim. On je tako zvao sve muškarce oko sebe i to mu je bila i uzrečica. Kad je trebalo da da naziv svom kafiću, ime se prosto samo nametnulo. Kafić je izgledao uglavnom isto kao što su ga se Maša i Lena sećale. Steva je dodao par umetničkih slika i stolice obojio u belo, pa je bilo malo elegantnije nego pre. 
Steva je sedeo u uglu i kao i uvek, ništa nije moglo da mu promakne. Odmah je prišao da se pozdravi. Istovremeno im je i Mile prišao.
- O devojke, dobrodošle. Dugo vas nije bilo kod Steve. Izvolite, sedite. Prvo piće na račun kuće. Pobratime, i ti si sa njima? Šta ćeš ti da piješ?
Brzo su svi naručili, suzdržavajući se da ne prasnu u smeh na Stevino gostoprimstvo. Obično nije ustajao iz svog ugla i samo bi povremeno nekog pozdravio uz mahanje ruke. Izgleda da se baš obradovao dolasku devojaka.

Kada je piće stiglo, devojke su počele da rešetaju pitanjima Mileta. Ispitivale su ga o svim poznanicima kojih su mogle da se sete, gde su i šta rade. Uglavnom su skoro svi već imali porodice ili se odselili u veće gradove. Odjednom, Lena se naglo okrenula ka Miletu.
- Za sve smo te ispitale a ne znamo ništa o tebi. Hajde pričaj. - Lena je rekla.
- Nema šta da se priča. Ovde živim, ovde radim. 
- A šta radiš? - pitala je Maša.
- Obrađujem zemlju. Imam trideset lanaca svoje zemlje i još sedamdesetak tuđe zemlje koju obrađujem. Imam sve priključne mašine i uglavnom sve radim sam i sa ocem. Ovde godine imamo najviše zemlje pod pšenicom i suncokretom. Prošle godine smo uglavnom imali kukuruz, ali je bila loša godina, pa smo sad rešili da ovo posejemo.
 Maši je bila dosadna Miletova priča i posvetila je pažnju svom telefonu. Povremeno je gledala u Lenu koja je oduševljeno gledala u Mileta.
Oko dvanaest sati, Mile se izvinio devojkama jer je morao da krene kući. Ponudio se da ih isprati.
- Gde ćeš, tek je dvanaest? 
- Sutra moram pre pet da ustanem. Vršemo poslednju njivu pod žitom. Već smo malo okasnili.
- Mogu li i ja sa tobom? - pitala je Lena.
- Leno! - opomenula je Maša.
- Nikad nisam videla kako se vrše žito. Molim te povedi me sa sobom. Neću da ti smetam. Kaži mi samo gde da te čekam ujutru. - molila je Lena.
- Ma nećeš da mi smetaš, samo ćeš biti puna prašine. Doći po tebe u pet. Mašo, hoćeš li ti sa nama?
- Ne pada mi na pamet. Ja ne ustajem pre osam. Ni kad idem na posao, a posebno kad sam na odmoru. Samo vi idite.
- Ja moram sada da krenem. Da vas ispratim kući?
- Ne, ne, samo ti idi. Polako ćemo mi. - rekla mu je Lena. - Vidimo se ujutru.
Kada je Mile otišao, devojke su polako krenule ka bakinoj kući.
- Leno, šta ti bi? Otkad tebe interesuje kako se vrše žito?
- Ma ne interesuje me, ali nikad nisam videla..
- Reci mi da te interesuje Mile? Leno?
- Ne znam... ima nešto. Neku čudnu iskrenost. Prija mi boja njegovog glasa....

Sunce je već obasjalo nebo nad selom kad je Lena izašla ispred kapije da sačeka Mileta. Nakon nekoliko minuta, veliki traktor sa prikolicom je zakočio pred kućom. Za volanom je bio Mile sa slamnatim šeširom. 

- Upadaj! - viknuo je. - Moramo da stignemo kombajn, Pera je krenuo pre nas. Noćas je zaglavio u kafani, ako ga ne povedem do njive, skrenuće u prvu njivu sa žitom. Pogrešnu će njivu da ovrše.

Lena se nasmejala i uskočila u kabinu.

Pre podne je brzo prošlo. Maši je zazvonio telefon oko podneva.

- Mašo, dođi po mene u centar. Da me ne dovoze, puni smo žita.

- Stižem... puni ste žita.. ha, ha. Leno, ostaćeš ti ovde na selu.

Popodne su opet provele na plaži. 

- Leno, gde je Mile? 

- Odvezao je žito u mlin pa će doći kasnije.

- Sviđa ti se?

- Onako.. pravo je osveženje za razliku od onih beogradskih momaka. Nekako je drugačiji. 

Dogovorili smo se da idem sa njim sutra da skupljamo seno.

- Seno?  Leno, pa ti nikad nisi htela da ideš ni sa dedom da skupljamo seno. Uvek ti je smetala trava koja bocka i insekti. Sećam se kad si jednom izmislila da si alergična na detelinu pa si kijala kad god pomenu skupljanje sena....

- Jeste... tad mi izgleda ležao Geđa na leđima, što bi rekla baka.  - i obe su se nasmejale.

Nekoliko dana je prošlo u Leninim odlascima sa Miletom na njivu. Posle skupljanja sena, išla je sutradan sa njim da gleda kako se skupljaju velike bale slame ostale na njivi nakon vrše. Popodne bi svi odlazili na kupanje na dunavsku plažu. Uveče, zna se, u seoske kafiće. Došao je dan da krenu za Beograd, Maša je trebalo da se vrati za Brisel.

- Leno, moramo sutra da idemo za Beograd. Ovde smo već pet dana. Više nego što smo planirale. Znaš da za četiri dana imam let za Brisel. Moram da završim još par stvari u gradu i da se vidim sa društvom iz srednje. A i moji su ljuti što sam baš malo vremena provela sa njima. 

- Nećeš se ljutiti ako ostanem ovde sa bakom? Baš mi prija ovde i vazduh i voda koja je tako meka kao da miluje kad se kupam. Nije ni velika vrućina pa mogu celo popodne da budem na plaži. A i baki znači društvo.

- A i Miletu znači tvoje društvo, zar ne? Leno, znam da ostaješ zbog njega. Naravno da se ne ljutim. Lepo smo se provele i ispričale. Taman smo akumulirale energiju do narednog viđenja. Samo, dobro razmisli šta radiš. Bojim se da veza sa njim nema baš mnogo budućnosti. Ok je kao neka letnja avantura. Ali sve više od toga........

- On kao da mi je pomogao da uradim neki restart u životu. Osećam se kao nova, tako puna života, nije mi teško ni da ustajem rano, da šetam sa njim po suncu i seoskim njivama. Potpuno me je oporavilo njegovo društvo. Pa sećaš se kad si me videla na aerodromu kako sam izgledala.

- Znam... ali plašim se da ćeš, kad ti se odmor bude završio, samo lupiti o beogradsku realnost. Ali, ako ti prija, uživaj. Pa makar sve trajalo nedelju dana.

Lena je poslala Mašu svojim kolima za Beograd i ostala sama kod bake.

Mile kao da nije imao drugih obaveza i susreta sa prijateljima, potpuno se posvetio Leni. Vodio je na ranč svog dede i tada je prvi put jahala konja brdima Deliblatske peščare. Osećala je vetar i sitna zrnca peska koja su joj se mrsila u kosi i ulazila u oči. Nikada se nije osećala tako slobodno i opušteno. Pred njim nije bilo pretvaranja, nije bilo glume, bila je potpuno svoja. 

Veče su dočekali pod zvezdama na ranču. Mile je ugasio jedini reflektor koji je obasjavao ranč i isključio agregat. Nije se ništa čulo, samo zrikavci i noćne ptičice. Jedino svetlo su činile zvezde i prvi put je ugledala na hiljade zvezda iznad sebe.

- "Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava, opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava..." - počeo je Mile da recituje.

- Mile? - upitala je Lena.

- Reci mi da nikad nisi čula za Plavu zvezdu Mike Antića?

- Čula sam, naravno. Nego..

- Nego se pitaš otkud mi paori znamo da recitujemo poeziju. Jel tako? Pa to što smo na selu, nismo baš glupi i neobrazovani. Ja sam završio srednju školu kao odličan đak. Moji nisu imali novca da me dalje školuju a posle kad smo imali, meni nije bilo važno. Jedinac sam, morao je neko i da ostane da radi zemlju. 

- Nisam razmišljala na tu temu. Nemam uopšte mišljenje o paorima. Mislim da si ti prvi koga poznajem. A znam da je i Mika bio Banaćanin, bilo bi šteta da vi Vojvođani ne znate njegove pesme - šalila se Lena sa Miletom koji se naglo uozbiljio.

- Sviđaš mi se, Leno. Samo me interesuje šta ti planiraš. Koliko još ostaješ ovde? Još par dana? Nedelju dana?

- Mogu još nekoliko dana da ostanem. Najviše pet, ako se u nedelju uveče vratim i odmah krenem u ponedeljak na posao.

Pogledala je u Mileta i on je samo klimnuo glavom uz blagi osmeh.

- Znači ja sam letnja avantura od desetak dana.

- Nisi.... mogu ja da dolazim svakog vikenda...- tiho je rekla Lena.

- Ne, ne. To je to... Ok, pristajem. Hajde onda da maksimalno iskoristimo vreme koje nam je preostalo. Sutra te vodim na pecanje, spremaj štapove i gliste.

Jutro im je prošlo na pecanju na Dunavcu. Kako su upecali par malih ribica i sve vratili u vodu, ručali su riblju čorbu i girice kod Miletovog kuma Pere. Pera je imao malu čardu na Dunavu u koju su svraćali lokalni pecaroši i ljubitelji dobre kapljice.

Nakon ručka, Mile je predložio da je odvede da se zaslade.

- Vodiš me na sladoled?

- Ne, na nešto još bolje. Lubenice.

- Samo da nisu iz one njive kod Starog sela. Te su mi presele, jednom smo upale sa društvom da uzmemo jednu pa nas jurio čuvar sa puškom. Nećemo valjda i sad da krademo.

- Da krademo? Zašto bismo krali lubenice, kad imam punu njivu. I to su moje lubenice, izgleda da si moje lubenice dirala, ti mala kradljivice.

Lubenica je bila vruća i slatka. Kao i njegovi poljupci.

Ujutru je baka podigla roletne u sobi do ulice. Lena je još uvek spavala. 

- Leno, probudi se. Opet te čeka jabuka na pendžeru. Svako jutro ostavlja jabuku ili krušku. Jel to onaj Savin mali?

- Jeste, bako, on je. 

- Leno,  ovde su zime duge i hladne. 

- Bako, kako misliš hladne? Pa nisu hladnije od zime u Beogradu. Iste su dužine svuda u zemlji, zar ne? Ništa te ne razumem.

- Ovde se radi od proleća do jeseni. Zimi se uglavnom odmara i priprema za proleće. Nema ovde ni provoda, ni izlazaka. Kuća i dvorište. Nema bioskopa, nema prodavnica, nema izloga. Leno, dušo, nisi ti za ovaj život. Mi smo navikli, ti nisi.

- Ma znam, bako. Sve znam.

- Samo ti baka kaže. Dobro razmisli da li je on momak za tebe.

- Razmislila sam, bako. Odlučila sam, idem sutra. Vraćam se za Beograd.

Malo kasnije je zazvonio telefon.

- Leno, danas te vodim u obilazak okoline. Obilazimo Deliblatsku peščaru i idemo sve do Belocrkvanskih jezera.

- Može, znam taj kraj. Išla sam i kao mala na kupanje tamo.

- Ne, ne znaš iz mog ugla. Moraš da otkriješ tajne peščare, da te vodim na Devojački bunar i da obiđemo sva jezera. A za kraj ostavljam branje cvetova kantariona za melem pred zalazak sunca. I ponesi kupaći i bakine slane kifle. Već sam sve dogovorio sa njom šta da ti spakuje.

Dan je bio čaroban i završavao se branjem lekovitog bilja. Kantarion je rastao po obroncima peščare i bilo je potrebno da ga odmah po branju stave u flašu sa uljem i stave na osunčano mesto. 

- I sad nam je ostalo još nešto. Livadski med od ovog posebnog cveća, pravi ga medar koji živi ovde u šumi. Samo da pogodim koji puteljak vodi do njega.

- Mile.... moram nešto da ti kažem.

- Znam.. sve znam...ne kvari trenutak. Bio sam na ovo spreman od momenta kad sam te video na plaži. Ti odlaziš, ja ostajem. Bilo je lepo. Znam da tvoji dolaze sutra po tebe, rekla mi je tvoja baka.

- Bilo je predivno. Bajkovito i nestvarno ... - Lena je zastala. - Ovde sam došla tužna a idem još tužnija odavde. A opet sam nekako ispunjena i mirna. Znaš, jutros nisam mogla da se probudim, ostala sam do kasno noćas i napisala sam ti pesmu.

- Izgleda da je peščara iznedrila još jednog Miku Antića. - nasmejao se Mile. - Nemoj sada, pošalji mi pesmu kad odeš. 

- Želim ti da nađeš devojku kojoj neće biti preduge zimske noći na selu. - rekla je Lena i naslonila glavu na Miletovo rame, dok je sunce zalazilo nad peščarom.

***

Hej, paorska zemljo vojvođanska!

Ljubim te u sve oranja dane.

Znoj s njegovih mišica žedno si upila

i njegovo telo mazila prašinom...

Ljubomoru u moje srce si ulila,

jer prva si sa njim kada zora svane.

Hej, banatska zemljo obrađena!

Celivam te u sve tvoje lance.

Ti na sebi nosiš otiske mi drage

i prah tvoj nežno miluje mu stope.

Jedini si svedok njegove snage

kad izjutra propinje u očima vrance.

Hej, gajačka zemljo uzorana!

Grlim ti sva tvoja jutra.

Sjaj njegove kože u sebi si skrila,

a grumene ti njegove mrve ruke,

pa mu kroz prste kliziš kao svila...

Njegovo si juče i sada i sutra.

Moj deda Lala

 Moj deda Voja je bio pravi Lala. Mali i okrugao, sa stomakom u obliku lopte koji je uvek išao ispred njega. Pa bi se onda pojavio nos, i tek onda bi naišao moj deda. Po tim nosevima nas svi raspoznaju a njih smo nasledili od naših dedova i pradedova. 

Deda je rano ostao bez majke, sa nekih četrnaest godina i to na dan kad je i oca ispratio u zarobljeništvo. Sestra mu je već bila u nemačkom logoru u Zrenjaninu i nije se ni pobunio kada su ga, kao jedva sedamnaestogodišnjaka, poslali na sremski front. Otud se vratio sa gelerom u nozi i dve medalje.

Moj deda je bio najsporiji čovek kojeg znam. Osim što je bio Lala, bio je i vaga u horoskopu. Išao je polako i pričao sporo, ali je i jeo natenane, sa uživanjem. Sećam se da je jednom gurao špediter i da je i on bio brži od njega. Kako se naslonio, špediter se pomerio i deda se prostro koliko je bio kratak. Naravno, osim ponosa, iščašio je i ruku iz ramena. 

Sećam se svih vožnji traktorom. Deda vozi a mi se pozadi vozimo u špediteru. Obilaze nas svi koji su pošli posle nas, čak i biciklisti. Deda se nasloni na jednu ruku a drugom šoferira. I zadrema. Jedan je uvek bio zadužen da vikne - Vojo!, kad bi traktor krenuo u desno. Tad bi se deda trgao i nastavio pravo vožnju. 

O tom njegovom dremanju mogla bih da pišem ceo dan. Na stolici, fotelji, nad stolom, čitajući novine... Redovno bi zadremao i dok zvaće kiflu, koje je baba svakodnevno spremala. Odremao bi sa kiflom u ustima i nakon nekoliko minuta nastavljao da je žvaće kao da ništa nije bilo.

Bio je veliki emotivac. Mogao je da plače pod nadnicu, što bi rekao moj deda po majci. A bili su isti. Samo bi se zacrvenele njegove plave oči i suze bi već počele da kaplju niz poveći nos.

Moj deda po majci, Momir, kad sam ga već pomenula, ga je veoma cenio. Jedan događaj iz njihove rane mladosti ih je povezao i poštovali su se više nego da su rođena braća. Deda Voja je bio na sremskom frontu, istom frontu gde je bio i deda Momirov brat Moma. Kada je Moma poginuo, četiri vojnika su ga donela i držala mu stražu. Moj deda Voja iz malog sela iz Južnog Banata je došao u selo u Pomoravlju da iskaže počast svom ratnom drugu. Kada su se moji roditelji venčali, moj deda Voja je došao u mladinu kuću i prepoznao kao mesto u kojem je bio 35 godina ranije. Slučajnost ili prsti sudbine.

Deda je bio veliki gurman. Sećam se svih nedeljnih ručkova, gde deda sa uživanjem kreće od supe, rinflajša i sosa od mirođije, nastavlja sa punjenim tikvicama i sarmom, i sve završava sa nekoliko vrsta mesa. Baba nije smatrala ručkom ako na stolu nema piletine, pačetine, jagnjetine i svinjskog. Još ako ima i jaretine, gozba je bila potpuna. Deda je poštovao babin trud i sa uživanjem je sve jeo. Naravno nezaobilazne su bile i poslastice koje je baba spremala, počevši od kifli, štrudli i krofni, do pišingera, silvestera i komisbroda.

Sećam se razočarenja kad sam prvi put dovela momka i budućeg muža na nedeljni ručak kod babe i dede. Naravno, moj suprug je krenuo sa velikim entuzijazmom sa slanim kiflama, supom i rinflajšom. Počeo je da posustaje kod sarme ali je ipak sipao više nego obično. Kod mesa je već kapitulirao. Kad je rekao da više ne može, sećam se dedinog razočarenja i pitanja - Šta je Dimitrije, ne ide? 

Kad je video koliko se deda rastužio, nabo je najveće pohovano meso i sa sjajem u očima ga gutao. A nakon toga sve zacementirao slatkim kiflama. Sećam se da je jedva preživeo tu noć.

Deda je uživao u hrani. Nikad se nije prejedao, već je jeo baš koliko mu je bilo dovoljno. Ali sa takvim zadovoljstvom da smo svi bili siti samo gledajući njega kako ruča.

Koliko mu je bila važna hrana, svedoče i dva događaja. 

Kada je jedan poznati zatvorenik pobegao iz zatvora, pričalo se da se krije u šumama nedaleko od dedinog sela. Pitala sam dedu, šta bi radio da ga vidi. Deda je rekao da bi ga odmah nahranio jer i najgori čovek na svetu zaslužuje da bude sit. To mi je potpuno promenilo pogled na svet.

Drugi događaj smo često prepričavali. Kako se selo nalazi blizu rumunske granice, često su se dešavali zamljotresi. Jednog podneva, samo što smo počeli da ručamo, počelo je sve da se drma. Krenuli su da padaju ukrasi i slike sa zidova, voda se prosipala iz čaša i svi smo izleteli napolje na sred dvorišta. Prebrojavali smo se i shvatili da deda nedostaje. A on je mirno sedeo, u rukama držao pun tanjir supe i ručao. Nije mogao da dozvoli da se supa ohladi.

Sećam se njegovog osmeha i nežnosti koju je iskazivao na vrlo jednostavan način. Pomazio bi nas po kosi uz obavezno - Lutko dedina.  I to mi sad toliko nedostaje.

Pradedini plavi blizanci

 Moj pradeda Branko je imao dvoje dece - mog dedu i moju baba-tetku Zlatu. Oboje su ličili na njega, mali i debeljuškasti. Srećom po moju baba-tetku, nos je nasledila od svoje majke, a moje prababe Vuke. Moj deda, kao i mi ostali potomci, nije imao sreće i nos je imao isti preslikan pradedin...I taj nos nam nekako dođe kao znak prepoznavanja da smo Brankovi. Po tome sam i njih prepoznala.

Pre par godina sam, jureći neke mačiće, pronašla na tavanu u dedinoj kući stari kofer. Pre bi se moglo reći da je kartonska kutija obložena kožom sa ručkama. Izgledao je poprilično protrulelo i nekako sam uspela da ga skinem sa tavana a da se ne raspadne. U njemu je bilo par muških košulja, pantalone i vojnička bluza. Neki papiri, stara britva i kutijica sa lulom. Stvari nekog muškarca. Možda dedine, pradedine, nisam znala. Nije ni moja baba, koja se nikad nije ni pela na taj deo tavana i sama se čudila otkud taj kofer tu. Insistirala je da kofer vratim tamo gde je bio, prateći neko svoje sujeverje. Dok sam pakovala stvari u kofer, iz vojničke bluze je provirio beli karton. Izvadila sam ga i okrenula. Bila je to slika neke plavokose žene sa dva skoro identična dečaka. Dečaci su imali oko petnaestak godina, bili su izrazito plavi i ono što sam zapazila je bio nos. Isti dedin, tatin i stričev. I moj. Na poleđini je stajala samo godina 1958. i nešto napisano na nemačkom. 

Stvari sam vratila na tavan a sliku zadržala. Ko su bili ti dečaci, rešila sam da istražim.

Baba naravno nije ništa znala o tome. Deda je već par godina spavao na starom seoskom groblju pa od njega nije bilo nikakve koristi. Tek moj otac je mogao malo da mi pomogne, učio je nemački u školi i znao je da mi prevede napisane reči. Nekako sam preko telefona uspela da mu pročitam i preveo mi je. Pisalo je - vrati nam se. Samo to. Ko da se vrati? Kome? Niko to nije mogao da mi kaže. 

Mi nismo imali nikoga u Nemačkoj. Bar ne sa očeve strane. Možda su ovi bili neki poznanici, prijatelji. Možda... ali čiji?

Krenula sam od godine koja je zapisana. Moj tata je tada imao sedam godina i njega sam odmah odbacila. Deda je imao trideset dve i ako oduzmemo petnaestak godina - ostaje mi sedamnaest-osamnaest. U to vreme je bio na sremskom frontu i borio se protiv Nemaca. Teško da su ova deca imala bilo kakve veze se njim. A gde je pradeda bio za vreme rata i u vreme kad su se ova deca rodila? Zaboga, pa bio je u zarobljeništvu. Opet sam pozvala tatu.

- Molim te, ispričaj mi sve što znaš o zarobljeništvu deda Branka.

- Ispričaću ti sve što znam, imam i ja neke stare slike. Dođi da ih vidiš i ponesi tu sliku sa sobom.

Par sati kasnije sam sedela nad gomilom požutelih slika i upoređivala lice svog pradede sa plavim blizancima. Već sam im dala imena - Fric i Hans. Po nekoj mojoj logici, jedino su tako mogli da se zovu. Sve je ukazivalo da imaju veze sa mojim pradedom. Prvo - on je bio u zarobljeništvu u Esenu i Diseldorfu tih godina kad su se oni otprilike rodili. Možda ih je čuvao, živeo u njihovoj kući a možda im je i otac. To mi je nekako bilo i najverovatnije. Tata kaže da njegov deda nikada nije pričao o danima u Nemačkoj. Ali je postojala jedna zanimljivost u vezi sa tim. Svi njegovi sapatnici su se vratili odmah nakon završetka rata, on je jedini ostao dve godine duže. Šta je moglo sprečiti sina i oca da se vrati svojoj porodici, osim još jedna porodica. Da, ovi blizanci su sigurno bili polustričevi mog oca a moje polu-deda-strike. 

 Nije bilo adrese niti bilo kakvog imena odakle bih krenula. Svi koji su mogli da potvrde tu priču su odavno mrtvi. Jedina osoba koja bi nešto mogla da mi pomogne je bila moja baba. Zato hajde opet kod nje.

Babi se činila logična moja priča o deda Brankovim sinovima. Nakon udaje, provela je sa svojim svekrom skoro dvadeset godina u istoj kući. Kao i moj tata, i ona je tvrdila da on o danima zarobljeništva nije mnogo pričao. Znala ja da je pradeda je krenuo u rat na dan kad je sahranio svoju ženu a moju prababu Vuku. Znali su mesta u kojima je bio i da je radio na nekim imanjima kao sluga. Nakon što je sve svoje sposobno stanovništvo poslala u rat, Nemačka je morala da nadoknadi radnom snagom iz okupiranih zemalja. Moj deda je, kao i mnogi pored njega, brinuo o nekom domaćinstvu, njivama i baštama. Sudeći po onoj slici, izgleda i o gazdarici.

Od babe sam čula i još dve zanimljivosti. Pradeda je pred smrt stalno pričao da mora na leto da ode u Nemačku. Pričao je o tome danima, dok ga desetak dana pred rođendan i samo nekoliko dana pred početak leta, nije sprečila smrt. Drugi, još zanimljiviji događaj koji se zbio, je bio desetak godina nakon prededine smrti. Jednog dana im se na kapiji pojavio niži plavi muškarac, izrazito plavih očiju i velikog nosa. Na neveštom srpskom je pokušavao da im objasni da traži mog pradedu Branka. Nije rekao ko je i zbog čega ga traži, samo je otišao kada je čuo da ga više nema. Nedelju dana kasnije su na groblju našli veliki buket, već suvog cveća. Ubeđena sam da je to bio Fric ili Hans.

Od tada su godine prošle. Fric i Hans, ili kako su se već zvali pradedini blizanci, verovatno nisu više među živima. 

Ne postoji način da nekako dođem do njihovih potomaka, koji verovatno još uvek hodaju pločnicima Diseldorfa i Esena. Osim da se slučajno sretnemo i da se po našim, istim nosevima, prepoznamo.

Čukundedi umesto slike na zidu

 Kažu da nikad nisi hteo da se slikaš. Ma koliko to tražili od tebe ili te molili. A retki su bili fotografi u to vreme. Nisi ni imao baš mnogo prilika da se izvlačiš. Zamišljam te kako, kad čovek sa aparatom dođe, ti nađeš neki razlog da napustiš sobu, kuću i imanje. Ma nisu te mogli nahvatati da se slikaš i za večnost ovekovečiš. Zbog te tvoje tvrdoglavosti ja sad moram da te zamišljam. 

Kažu da si bio visok i krupan čovek. Odmah te zamišljam kao cara Dušana, ogromnog čoveka i ratnika. Pa njegovo ime nosiš, odmah mi je on pao na pamet. I verujem da si imao svetlo smeđu grguravu kosu i zelene oči. Baš kao ja. Morala sam na nekog da se izmetnem, zar ne. I veliki i grbav nos, da ne zaboravim. To nam je izgleda porodično nasleđe. 

Znam da si bio hrabar, zato sam te sa carom i uporedila. Velika hrabrost je potrebna da ostaviš svoju porodicu, kuću i sve drago i voljeno, i kreneš u rat. Možda su te naterali, možda si krenuo samovoljno, možda nije imao ko. To sada, nakon stotinu godina, nije ni važno. Zamišljam kako ti moja čukunbaba Milka u šarenu maramu stavlja komad sira i pogaču, par vunenih čarapa i ispraća ispred malog kapidžika. I dugo, dugo stoji dok ne zamakneš glavnim sokakom ka centru opštine. 

A ti se ne okrećeš da te tvoja tri sina ne bi videla da plačeš, jer ne znaš da li ćeš da se vratiš. Srećom vratio si se, pa te suze nisu ni bile potrebne.

Zamišljam tebe, čoveka sigurnog koraka i snažne volje, kako prelazi granice poznatog i nesigurno stupa na stranu zemlju. Možda si pre toga najdalje išao do Kovina, možda do Pančeva. Ili su granice tvog sveta bile njive u Trnovači i Dojčincu. A onda si za gunj zakačio Milkinu šarenu maramu i zakoračio u nepoznato. 

O čemu si razmišljao kad si prvi put krenuo sa svojom četom. Da li si znao da pucaš, kako si se snašao s oružjem koje prvi put držiš u rukama. Da li je drugačiji osećaj nego kad držiš motiku ili kosu. Da li su i glave neprijatelja padale kao snoplje kao kad si žnjeo srpom? Kažu da se čovek navikne na tolike smrti oko sebe a jesi li se ti navikao dok su oko tebe padali, umirali i nestajali braća i očevi. 

Pitam se kako je tvoje paorsko srce naučilo da se nosi sa tolikom tugom dok sahranjuje prijatelje sa kojima je do pre neki mesec ranije skupljalo seno na Zvezdani. Zamišljam te kako, da ne razmišljaš o besmislu rata, gledaš njive po Srbiji. Primećuješ kako je kukuruzu trebalo još malo sunca da bi bio dobar klip. Kako je žito poleglo a suncokret glavu okrenuo od vojske. Hodaš, pucaš, zaležeš, pa onda gledaš bašte po Albaniji. Čuvaš se, sklanjaš, sakrivaš i posmatraš polja po Grčkoj. Prvi put vidiš limun i pomorandžu. Mršav, izgladneo i bolestan, sunčaš se na toplom ostrvskom suncu. Da li si osetio onaj čudni vetar sa Krfa. Jesi li primetio kako svetluca voda oko Vida kada se sunčevi zraci ogledaju, ili si bio zauzet ispraćanjem svojih mrtvih saboraca u hladne vode Jonskog mora. 

Vidim te kako sediš na obali mora, onako krakat i nogat i ne pada ti na pamet da uskočiš u toplu vodu. Drugi se oko tebe kupaju, a ti nećeš ni čarape da skineš. Iste one koje ti je Milka isplela. Nisi mogao ni da zamisliš da će tvoji čukununuci da plaćaju da na tom istom mestu zabodu suncobran i bace peškir. 

Pitam se da li si se na toj plaži ili u Albanskoj guduri zakleo da nećeš ni reč ispričati o ratu svojoj deci i unucima. Da si samo znao da će i tvoj sin i tvoj unuk, kao i tvoji praunuci a moj otac i stric, u slične sulude ratove kretati. Da će se iz njih sa istim užasima i noćnim morama vraćati. I da će dugo, dugo spavati obučeni.

Vidim te kako dolaziš iz rata poguren i ostareo. Za tri godine si ostario trideset i za toliko si se smanjio.

Milka te dočekuje ispred male kapije, kao da je tu stajala svih godina tvog ratovanja. A ti joj kažeš da si izgubio njenu šarenu maramu.

Ona te gleda i vidi da je zelena boja tvojih očiju potamnela. Da su sede preovladale i ispravile tvoje kovrdže. 

U tvojim očima su sve videli i nisu te mnogo ispitivali. A nisu ni imali kad. Krava Mara je krenula da se teli a ti si najbolje znao da pripomogneš. Grad je ubio baštu na Dojčincu pa je trebalo presejati i spasiti šta se moglo. A i duvan je stigao kod Bože, pa je trebalo da se ide u glotu.

Brzo si uronio u zaborav od pet lanaca pod žitom i kukuruzom. 

Godine su se slagale jedna na drugu. Dolazile su nove snaje u kuću, deca su se rađala. Milka je zaspala jedne noći  i nisi uspeo da je probudiš. To je samo dodalo još jednu boru u mrežu oko tvojih očiju. Onih očiju koje su toliko videle i koje nisi hteo da slikaš. I koje sam ja sada morala da zamislim.

Kad si me se setio

 Lobi ispred sale je odjednom opusteo. Svi učesnici konferencije su ušli unutra i nastupila je mekana tišina. Pogledala je oko sebe, nije bilo nikog osim njega i nje. Zavučen u ćošak hodnika, sedeo je zavaljen u fotelju i gledao u svoj laptop. Znala je da se priprema i njegovo izlaganje se očekivalo pred ručak. Imao je skoro još dva sata i nije joj bilo jasno zbog čega je došao ovako rano. Povremeno je skidao pogled sa ekrana i gledao u njenom pravcu. Ona bi brzo skretala pogled, praveći se da gleda u spiskove ispred sebe.

Godinama su sarađivali. Njena kompanija se bavila organizacijom različitih događaja i jedan od njih su bile konferencije kao što je ova. Danko je bio poznati motivacioni govornik i vrsni stručnjak iz finansija. Često su ga angažovali da govori na različitim seminarima i predavanjma. Inače vrlo miran i staložen, na bini je pokazivao izuzetnu strast i posvećenost pa su ga slušaoci veoma cenili.

Još jednom je pregledala plan konferencije, kada se stvorio pored nje.

- Sonja, jesi li doručkovala? - iznenada je pitao.

- Molim? - zbunila se. - Jesam, da, doručkovala sam. Pojela sam bananu. Čak sam i kafu popila - počela je da brblja od nervoze.

- Dobro, ništa onda. - Zadržao je svoj pogled na njoj. - Da... ok...  - okrenuo se i pošao niz hodnik.

"Ma da li sam ja normalna. Čovek me je pitao da li sam doručkovala, možda je želeo da me vodi na kafu, na one divne kroasane što imaju u restoranu... O Sonja, kokoško jedna... da li si stvarno toliko glupa..." Razmišljala je Sonja.

Sviđao joj se godinama. Sada je prvi put postojala šansa da odu negde zajedno sami ali njena nervozna brbljivost je sve pokvarila. Otišao je ka toaletima. 

Zatvorila je oči i zamislila ga kako silazi niz mermerne stepenice. Otvara vrata toaleta i ogleda se. Među potpuno crnim zidovima zamislila ga je kako popravlja svoj svetlo sivi sako. Prolazi rukom kroz čupavu riđu kosu i samouvereno namiguje sam sebi... Zamislila je kako ona otvara vrata, hvata ga za revere i gura na zid. Kako mu skida sako, otkopčava košulju i ljubi, ljubi... "Sonja, dosta je bilo... propustila si svoju šansu...Hajde na posao.."

Vreme je prolazilo. Završila je sa svim proverama sa hotelskim osobljem, kafe pauza je uskoro trebalo da počne. Setila se da se Danko nije vratio. Pogledala je ka stolu za kojim je sedeo i videla računar i sve ostale njegove stvari. "Baš neobično da sve tako ostavi. Gle, ostavio je i telefon, hm.. da mu se nije nešto desilo?" Odjednom se stresla od neke čudne strepnje. Pogledala je na sat, za pet minuta počinje pauza, ima dovoljno vremena da trkne do toaleta da vidi gde je.

Krenula je polako i kada je stigla do stepenica, potrčala je vođena nekim lošim predosećajem. Zastala je ispred vrata muškog toaleta.

- Danko? - pozvala je tiho. Nije bilo odgovora. Nakašljala se. Nije se osećala prijatno - Danko! - pozvala je glasnije. Ništa se nije čulo, samo sablasna tišina u kojoj su odzvanjali udarci njenog srca.

Polako je otvorila vrata. Danko je ležao na podu bez svesti.

- O Bože.. Danko! - prodrmala ga je bezuspešno. - Moram da zovem pomoć. Pogledala je svoj telefon, nije bilo signala. 

Istrčala je u hodnik i sudarila se sa čistačicom.

- Zovite pomoć, pozlilo mu je! Moj prijatelj se onesvestio, zovite hitnu!

Svojom vikom je uznemirila obezbeđenje koje se brzo stvorilo tu i pozvali su hitnu pomoć.

Sonja je pokušala da ga osvesti umivajući ga. Raskopčala mu je košulju, osluškivala da li diše. Proveravala puls. Svoj ogrtač je skinula i stavila mu ispod glave da ne leži baš na ledenom mermeru.

- Zbog čega sam išla na časove prve pomoći kad ne znam da mu pomognem? Šta da radim? Da mu dajem veštačko disanje? Ne, ne, zaboga, on diše. Srce mu kuca, znači ne treba ni masaža... 

Sve se odvijalo veoma brzo, lekarska ekipa je stigla i preuzela brigu o Danku. Sonja je stajala sa strane potpuno nemoćna da se pomeri. Tek sada je osetila snažno lupanje srca i kako je steže u grlu. Osećala je kako joj nešto vrelo klizi niz obraze. Nije mogla da razazna glasove lekara i ljudi koji su se sve više okupljali ispred toaleta. Sve se pomešalo u žamor i šum.

Čula je samo sebe kako ponavlja - Mora da preživi, mora...

- Gde ga vozite? Trebalo bi da javim njegovima.. - trgla se odjednom Sonja. Mora nekome da javi da mu je pozlilo.

- U Urgentni centar - odgovorio je lekar dok su ga unosili u lift. 

Sonja je brzo otrčala do stola gde su stajale Dankove stvari. Spakovala je računar i rokovnik u torbu i sve stavila kod svojih stvari. Telefon je pokušavala da otključa, kako bi mogla da javi njegovima. Možda i on svoje u imeniku zove mama i tata. Ali bezuspešno. 

Odjednom se setila zajedničke poznanice koja je išla sa njim u srednju školu, možda ona zna broj njegovih roditelja. Nakon nekoliko poziva, došla je do Dankove sestre i javila joj šta se dogodilo.

Kasnije će otići do Urgentnog, mora da čuje kako je. On je sada u dobrim rukama, hajde da vidi šta će sa njegovim govorom na konferenciji.

Konferencija se završila ranije nego što je bilo planirano, Sonja je rešila da propusti proslavu i uputila se pravo ka Urgentnom centru noseći sa sobom i Dankovu torbu. 

Uletela je u Urgentni centar tražeći informacije o njemu. Bio je još uvek u operacionoj sali i zamolili su je da pričeka u čekaonici. Minuti su prolazili kao sati. Osećala se kao da je sama u mraku i da pljušti kiša po njoj. Ne seća se da je ikad osetila toliki očaj i strah u isto vreme. Bila je tako tužna. Tako bespomoćna. 

Prisećala se svih zajedničkih trenutaka. Prolazile su slike seminara i konferencija, zajedničkih putovanja.

 Setila se kad su se zajedno sa kolegama vraćali iz Višegrada. Bila je noć i automobil se iznenada ugasio na Tari usred šume. Kolega Sale je pokušavao da shvati šta je problem, a Maja je panično tražila signal na telefonu i dosađivala Saletu. Njih dvoje su uživali. Noć je bila vedra i prepuna zvezda. Stajali su jedno pored drugog bez reči samo gledajući u zvezdano nebo. Seća se njegovog širokog osmeha i tog mira i spokoja ispod svetlucavog savršenstva.  

I slučajnog dodira njihovih prstiju. 

Magiju je prekinuo vozač koji je uspeo da pokrene auto. 

Inspirisana ovim trenucima, napisala mu je pesmu.

Jedan dan

Retko sam te viđala da se smeješ,

sjaj tvojih očiju bio mi je stran,

onda smo se sreli ispod bezbroj zvezda

i tvoj osmeh je u ponoć napravio dan.

Moj dlan sneva tvoje kože dodir,

miris tvoj me mami - opija mi dah.

Borim se sa sobom da savladam poriv,

da te ne dotaknem sprečava me strah.

 

Bojim se naškodiću vilinskoj prašini

kojom si ogrnuo rane breskve ten,

pa ćutimo satima u mekoj tišini

a tajno moja senka mazi tvoju sen.

 

Posmatram te krišom, na usni ti titra

maleni osmejak, stvoren mojim smehom.

Uzdržan si, ali zabavlja te igra,

poklanjaš mi dan, obeležen grehom.

Prisećala se i jednog srećnog dana u prirodi. Organizovala je jednodnevni seminar na jednom banatskom salašu. Iskoristila je pauzu za ručak da prošeta po imanju i otkrila veliku drvenu ljuljašku privezanu za ogromni orah. Obožavala je da se ljulja. Odmah je sela i poletela u vazduh. Zaboravila je za trenutak na vreme, na učesnike seminara, na obaveze. Danko se pojavio ispred nje i kako nije kod sebe imala telefon, preneo joj je poruku da je traže u kuhinji. Odlazeći je pogledala iza sebe i videla njega kako se ljulja. Čak se i glasno smejao kao dete. Kako je zažalila što mora da ide, mogla je da ga gleda satima kako uživa.

Vratila joj se i slika nakon jednog panela kada su ostali poslednji u sali. Spremala se da krene kada je prošao pored nje i kratko joj rekao "Obuci se". Kada ga je začuđeno pogledala, samo je tiho rekao - "Dođi" i izašao na veliku terasu ispred sale. Kao po komandi je pošla za njim i shvatila da bi za njim krenula bilo gde bez razmišljanja. Imao je neku čudnu moć nad njom i nevidljivim nitima je vukao sebi. Seća se da je ogrnula kaput i bukvalo istrčala za njim. Danko je stajao pored ograde zagledan u nebo i pušio bez reči. Stajala je pored njega ne znajući zbog čega je pozvao i zašto sada ćuti. Ćutala je i ona pored njega i minuti su prošli dok joj se nije obratio.  

- Hladno je večeras. - tiho je rekao.

- Jeste - zbunjeno je odgovorila, ne znajući kuda razgovor vodi.

- Baš su bili čudni ovi učesnici. Hladni...

U tom trenutku joj je zazvonio telefon, stigao je taksi.

- Moram da idem... - pogledala ga je izvinjavajući se.

Okrenuo se ka njoj i samo klimnuo glavom.

Krenula je i zastala. Pogledala ga je, tako bi se vratila samo da ga poljubi. Međutim, on se već okrenuo i nastavio da gleda u nebo. Kao da je želeo nešto da joj kaže. Zbog čega nije?

Ušla je u taksi puna nekih pomešanih osećanja. Prenulo je dozivanje taksiste.

- Gospođice, gde idemo? Gospođice?.."

- Gospođice? 

Pogledala je, ispred nje je stajao lekar.

- Da li ste Vi član porodice Danka Basarića?

Neodređeno je klimnula glavom.

- Želim samo da Vas obavestim o ishodu operacije. - nastavio je doktor.

Skočila je sa stolice prepuna strepnje. Izraz na licu lekara joj nije govorio ništa dobro.

- Stabilno je. Imao je izliv krvi na mozak. Kad se bude probudio videćemo da li ima nekih većih oštećenja. Stigao je na vreme i lično ne verujem da će osim kratkotrajnog problema sa pamćenjem, biti još nečega. Spasla ga je njegova mladost i onaj ko ga ja pronašao.

- Ja sam..

- Vama da zahvali što je živ. 

- Mogu li da ga vidim?

- Ne, trenutno je u šok sobi. Pratićemo njegovo stanje i sve informacije možete dobiti na info šalteru.

Kada je lekar otišao, srušila se na stolicu i počela da plače. Kao da je tek sada stigao sav stres koji se gomilao celog dana.

Narednih dana je išla na posao bez ikakve volje i snage. Bar jednom dnevno je pozivala bolnicu kako bi se informisala o Dankovom stanju. 

Vikend je provodila u krevetu, bez želje da ustane i izađe napolje. Pogledala je Dankovu torbu koja je već danima ležala u njenoj fotelji. Ustala je i uzela rokovnik iz torbe. 

Nije bilo u redu da uopšte otvara torbu, želela je samo da drži neku njegovu stvar. Zagrlila je rokovnik i kao da je nešto vuklo da ga otvori. Pogledala je poslednju ispisanu stranu i videla pored beleški za predavanje, crtež. Bila je to skica neke devojke iz profila. Sonja je skočila sa kreveta, pa to je bila ona. On je nju crtao dok je sedeo u hodniku.

Počela je grozničavo da prelistava ostale stranice. Povremeno je nailazila na različite skice i onda na još jedan svoj crtež. Pogledala je datum. To je bilo pre dva meseca, kada su opet zajedno bili na jednom seminaru u Novom Sadu. Naišla je na još par svojih crteža i svi su se poklapali sa njihovim susretima. 

Prvi crtež je bio najlepši i potpuno je zadivio. Bio je to prikaz nje ispod zvezdanog neba.

Sonja je zagrlila rokovnik i moleći se za njegovo zdravlje i oporavak, zaspala.

Sredinom nedelje je saznala da su moguće posete i nestrpljivo je sačekala popodne kako bi se uputila ka klinici. Na vratima klinike se bukvalno sudarila sa Dankovom sestrom i majkom.

- Sonja, baš sam mami pričala o tebi, kako si ga ti pronašla. Ne možemo dovoljno da ti se zahvalimo za sve što si uradila za njega. Sam je u sobi, sigurno će se obradovati kada te vidi - pričala je Tamara držeći Sonju za ruku.

Sonja je gledala čas u jednu čas u drugu ženu, primećujući sličnosti sa Dankom. Imao je mamine oči.

- Pravi mu društvo dok se nas dve ne vratimo. Idemo do prodavnice za par stvari. - rekla je Dankova mama smešeći se.

Požurila je da ga što pre vidi. Verovatno im je pričao o njoj.

Držeći Dankovu torbu u ruci, trčala je uz stepenice kao bez duše. Gorela je od nestrpljenja da ga što pre ugleda. Zastala je ispred sobe i polako ušla.

- Zdravo, Danko.

- Zdravo - odgovorio joj je Danko. U njegovim očima je videla da on ne zna ko je ona.

- Kako si? Baš lepo izgledaš. - Sonja se pribiližila Dankovom krevetu kao da će je prepoznati ako mu bude bliža.

- Dobro sam, hvala Vam. - odgovarao je na pitanje.

- Danko, da li znaš ko sam ja? Ja sam Sonja...

- Sonja? Izvinite, molim Vas, lekar je rekao da ću imati problema sa pamćenjem izvesno vreme. Zaista Vas ne poznajem. - izvinjavao se Danko sa izrazom deteta koje je nešto skrivilo.

Sonja je osetila kako je steže nešto u grlu. Suzdržavala se da ne zaplače.

- Ti i ja povremeno sarađujemo. Radimo zajedno na konferencijama i seminarima. Tebe angažujemo kao govornika. Ja se bavim organizacijom događaja - Sonja se trudila da mu objasni.

Danko je vrteo glavom - Ne sećam se zaista. Kao da mi je neka magla u glavi. Čak ne znam ni čega se poslednjeg sećam.

- Donela sam ti torbu. U njoj je tvoj računar i evo ti telefon. Napunila sam ga jutros. Ugasila sam ga jer su neprestano stizale poruke. Baš si nas sve zabrinuo. - nesmešila se stidljivo Sonja.

- Mnogo ti hvala. Molim te ostavi mi svoj broj da mogu da te nazovem kada se budem setio nečega. I verovatno da mogu da ti se izvinim što te nisam prepoznao.

- Imaš moj broj sigurno. Ne opterećuj se time, nemaš se zbog čega izvinjavati. Samo da tebi bude dobro. Odmaraj se, neću ti više smetati. Želim ti brz oporavak - rekla je Sonja i dotakla mu ruku.

- Hvala ti na poseti - zahvalio se Danko i nakon njenog odlaska uhvatio se rukama za čelo kao da želi da prizove sećanje.

Sonja je izašla iz klinike polako hodajući. Kao da hoda po medu, jedva je vukla noge. "On se mene ne seća. Zaboravio me je. Ko zna da li će me se ikada setiti. Šta ako mu se nikada ne vrati pamćenje..." Bila je očajna. Tako se radovala susretu. Želela je da mu kaže koliko joj sviđa, kako uživa u njegovom društvu, da ga često sanja... I koliko ga voli. 

Odlučila je da ga pusti, ma kako bolno bilo za nju. Nije više zvala kliniku, nije se čula sa Tamarom, Dankovom sestrom. Neka se oporavi i ukoliko je se bude setio, dobro. Ako ne, previše je bolelo da o tome razmišlja. 

Počela je da beži u posao, preuzimajući na sebe sve više zadataka. Nije dozvoljavala sebi da ima slobodnog vremena, išla je u teretanu, na plivanje, čak i na časove vajanja i grnčarije. Samo da ne razmišlja o njemu. 

Povremeno bi pomislila na njega pred spavanje, ali je odmah ustajala i iako su bili sitni sati, pospremala po kući.

Prošlo je već četiri meseca od onog događaja i više niko to nije pominjao. 

Spremala se da krene u Metropol na sastanak sa menadžerkom hotela Kaćom i firmom koja je postavljala binu i rasvetu u vezi detalja naredne konferencije, kada je zazvonio telefon. Zvala je sekretarica Tina.

- Sonja, imaš sastanak u osam, jel tako?

- Da, da, pa ti si mi zakazala. Da nije došlo do nekih promena?

- Ne, ne, samo potvrđujem. I traje do devet, jel da?

- Pa, najverovatnije. Zašto pitaš?

- Onako, samo me interesuje.

Sonja je začuđeno spustila slušalicu. 

Sastanak u Metropolu je proticao kao i uvek pred veliku konferenciju. Prošli su kroz sve detalje i bili su spremni. Sonja je krenula iz sale za sastanke, kada je Kaća zaustavila. 

- Sonja, umalo da zaboravim. Neko te čeka na terasi. - Kaća joj je namignula i izašla iz prostorije.

Polako je krenula ka vratima. Na ogromnoj terasi Metropola je bilo ugašeno svetlo i jedino je sijao pun Mesec i samo jedan sto sa svećama. Za stolom je sedeo sam jedan mladić u farmerkama i košulji. Bio je okrenut leđima ali je po boji kose uvek mogla da pogodi ko je to. Danko je sedeo i čekao je.

Čuo je da dolazi i ustao.

- Sonja! - nasmejao se onim svojim čarobnim osmehom koji je viđala samo na njegovim predavanjima.

- Danko! Dobro si. Drago mi je da te vidim - pružila mu je ruku u znak pozdrava. On je uhvatio i privukao sebi.

 - Mislila si da te se neću setiti... A ja sam se svega setio. Svih konferencija, seminara, svih zajedničkih putovanja. Sećam se i tebe ispod zvezdanog neba na Tari. Tada sam se i zaljubio u tebe.

- O Danko... - Sonja ga je zagrila.

Danko je odmakao od sebe, pogledao u oči i poljubio dok je iznad njih svetlucalo na hiljade zvezda.

Neviđeni provod

Telefon je zazvonio u trenutku kad se spremala da krene na sastanak.

"Ko je sada, baš kad žurim.." Pogledala je ime i zastala. Danilo. Otkud on. Nisu se čuli godinama.

"Pozvaću ga kasnije, mora da je nešto važno kad me zove..."  

Na sastanku je delovala rasejano, stalno razmišljajući o Danilovom pozivu. Još jedan od onih dosadnih  sastanaka. Tema se nje nije posebno ticala, ali je bila obavezna da prisustvuje. Bukvalno je istrčala iz sale za sastanke i požurila da mu se javi. On je bio njen bivši dečko sa kojim je ostala u kontaktu. Videli bi se jednom u nekoliko godina i to im je bilo dovoljno. Nisu se čuli neko vreme, zna da se oženio pre par godina. Možda je postao tata pa je zove da sa njom, kao i obično, podeli dobre vesti.

- Hej, Dane, zvao si me? Mora da su neke lepe vesti!

- Zdravo, Mina. Imaš li danas vremena da se vidimo. Važno mi je da popričamo. Može jedna kratka kafica?

- Hm... danas? Ajd, može odmah, baš sam krenula sa posla. - čudila se šta je toliko hitno da moraju da se vide -  Mogu da stignem za pola sata do Trga, ako ti odgovara.

- Dogovoreno, vidimo se.

- Ćao, vidimo se.

Spustila je slušalicu potpuno zbunjena. Dane traži da se vide i da popričaju. Srećom danas ne žuri kući, nema nikakve obaveze posle posla. Javiće Stefanu da ide da se vidi sa Danetom. Mnogo je volela svog muža i njegovo potpuno poverenje u nju. Bilo je obostrano, svakako. Znala je da mu je sasvim u redu da se vidi sa bivšim, i razgovor sa njim je bio kratak. Dogovorili su se da dođe po nju pa će ići na večeru u omiljeni restoran.

Stigla je na Trg i videla Danila kako nervozno šeta čekajući je.

- Zdravo, Dane. Da li je sve u redu? Jesi li dobro?

- Zdravo, Mina. Hajde da sednemo u neki neki kafić. Neću te dugo zadržavati.

Seli su u prvi restoran i kako je videla njegovu nervozu, birala je najpovučenije mesto. Umeo je da napravi scenu kada mu se nešto ne bi svidelo i to je i bio jedan od razloga što više nisu zajedno.

Ćutao je dok im konobar nije doneo kafu i tek kad je bio siguran da ih niko neće ometati, progovorio je.

- Zašto pišeš o meni?

- Molim? Kako?

- Ne pravi se luda, Mina. Zbog čega pišeš o meni? Ja sam Bojan, zar ne? Ti si Nela. Pratim tvoju kolumnu "Nevaljale priče jedne slikarke" u časopisu. Mislila si da neću provaliti da se ti kriješ iza pseudonima. Ma daj, Mina. Koristila si ga još kao tinejdžerka.

- Dane, ja..

- Ne poriči uzalud. Da li zna Stefan za to?

- Za to da ja pišem? Naravno da zna. Ne krijem ništa od njega.

- Zašto onda pseudonim, a Mina? Zašto nisi stavila svoje ime? Ili se plašiš da možeš da ugroziš svoju divnu karijeru. Ovako možeš da ugroziš moju.

- Ne plašim se, Dane. Ovako lepše zvuči. Milena Petrović baš i nije neko ime za poznatog pisca, zar ne? - pokušala je da napravi fazon. - Kako misliš da ugrozim tvoju karijeru, niko ne zna da si to ti. Zbog toga si me pozvao da se vidimo? Plašiš se da će neko posumnjati u tvoju kristalnu reputaciju?

- Pozvao sam te jer vidim gde ovo vodi. Znam šta sledi i došao sam da ti kažem da ne pišeš o tome.

- Neću, naravno. Nisam toliko luda. Možda ako bih malo izmenila...- pokušavala je da ga smiri.

- Mina, nemoj da se šališ sa mnom! Ako to napišeš, ugrozićeš i moj i svoj brak. Šta bi bilo da to saznaju kod mene na poslu? Nije baš vreme da tako nešto o meni ispliva. Da li zna Stefan za to? Možda si mu i to ispričala? - pitao je sumnjičavo Dane.

- Naravno da nisam, šta je sa tobom Dane. Zna sve o meni ali to je nešto što mora da ostane tajna. Ako mu ti ne kažeš, nikada neće saznati. Nema ko drugi. A mrtva usta ne govore. - kiselo se nasmejala.

- Neću.. - klimnuo je glavom zabrinuto. - Onda smo se dogovorili, Mina. Napisala si nekoliko naših avantura i to je to. Do sada si uspevala da je ne pomeneš. Ako nastaviš da pišeš sve kao i do sada, ona je sledeća. Piši šta god želiš, nju ne pominji. Ok?

- Ok, Dane. - rekla je tiho i namrštila se. Kao da je trebalo on to da joj to kaže.

- Sad mi je lakše. - odahnuo je. Gledala ga je, baš se uznemirio i sad kao da je sva napetost popuštala. Za trenutak je zatvorio oči, ostao tako nekoliko sekundi i odjednom ustao kao da se setio da mora negde da bude.

- Mina, moram da idem. Nadam se da nećemo morati da se viđamo više zbog tvog pisanja. Ustvari, najbolje je da se ne viđamo uopšte.

-Pa, ti si mene zvao... Nisam baš imala u planu da te vidim - rekla je sarkastično. 

- Neću više, Mina. Tanja je u sedmom mesecu trudnoće, tačno bi me ostavila i ubila u isto vreme u kakvom je stanju. Ne viđamo se i ne čujemo se, a ti pazi šta pišeš. Ajd, odoh ja. Čuvaj se. - brzo je sve izgovorio ustajući i ispijajući poslednji gutljaj kafe.

Dane je otišao a Mina je ostala zavaljena u fotelji zatvorenih očiju.

"On čita moju kolumnu, ko bi rekao.. Koje šanse su bile da me otkrije... Naravno da ne planiram da napišem baš sve. Ono posebno. To niko ne zna... Stefan tek ne bi smeo da sazna.." Zvuk razbijene čaše je trgao i ostala je zagledana u srču na podu. Odjednom kao da se zatekla u onom klubu od koga je sve i počelo.

Pokušavala je da nosi četiri čaše u rukama i pratila Daneta koji se vešto probijao kroz gužvu. Uzela je sa šanka piće za svoje drugarice i sebe, dok je on nosio pivo za momke. Svi su igrali, gurali je i baš kad je mislila da je uspela da prođe, jedna devojka je igrajući slučajno udarila po rukama. Čaše su pale na pod i razbile se. Sok se prolio po njenim svetlim pantalonama i gledala je očajno u devojku koja je to izazvala. Devojka se brzo savila instinktivno pokušavajuću da skupi srču i istovremeno rukavom brisala Minine pantalone. Mina se savila da joj pomogne i pogledale su se u oči. Nikada nije videla tako neobičnu devojku. Maslinaste kože i povećeg nosa, kao da je sišla sa neke grčke vaze. 

- Neka, pusti, nema veze - rekla joj je Mina.

- Upropastila sam ti pantalone. Dala bih ti svoje, al mislim da bi ti bile male - rekla je uz osmeh i Mina je samo pogledala. - Ja sam Kristina.

I tada je sve počelo.

Kristina im se ubrzo pridružila, vodeći sa sobom konobara koji je doneo piće za celo društvo.

- Malo da se iskupim za prosuti sok i evo vina da proslavimo to što ste me upoznali - nasmejala se. Minine drugarice su se samo pogledale. Dane i njegovi drugari su je gledali sa osmehom.

Izgledala je savršeno. Uske, zategnute pantalone samo su isticale njenu figuru a dekoltirana košulja je mamila muške poglede. 

Nakon te žurke je počela da izlazi sa njihovim društvom, koketirajući sa svim momcima. Prosto su je obožavali. Uvek je znala najbolje mesto za izlazak i uvek imala nekog poznanika koji bi ih uveo čak i na zabave zatvorenog tipa.

Mina i Dane su bili skoro godinu dana u vezi i retko su izlazili sa drugima. Povremeno su se viđali sa zajedničkim društvom i to uglavnom na nekim žurkama ili povodom nečijeg rođendana. Bili su dovoljni jedno drugom i uživali su u zajedničkim ludorijama. Oboje su bili poprilično širokih shvatanja i sve što nisu ni pokušavali u prethodnim vezama, ovde su isprobavali. Kasnije će Mina pisati o tim njihovim avanturama u svojoj kolumni - "Nevaljala priče jedne slikarke".  Sa Kristinom je bilo drugačije. Otkada im je naglo uskočila u život, kao da nisu mogli da je se otresu. Nisu ni pokušavali. Prijalo im je njeno društvo, njen tako čudan pogled na svet i njena beskonačna poznanstva. Vodila ih je na mesta o kojima su mogli samo da sanjaju. Zabavljala se, igrala je kao da nikoga nema oko nje, prilazila nepoznatim muškarcima - plesala sa njima. Nestajala bi negde u unutrašnjosti kluba ili kafića i vraćala se posle nekoliko minuta. Nakon toga bi obavezno prišla Mini i Danetu, zagrlila ih i viknula:

- Ovde je dosadno! Idemo negde gde je zabavnije... - i odlazili bi dalje sa njom.

Nakon par meseci izlazaka sa Kristinom, prvi put ih je nakon jedne, pre pijanke, nego žurke, pozvala kod sebe u stan. Stan je bio u potkrovlju, sastojao se od jedne ogromne sobe koja je bila preuređeni tavan iznad cele zgrade. U jednom delu je bila mini kuhinjica sa malom trpezarijom, na sredini dnevna soba na koju se naslanjao veliki bračni ležaj koji je predstavljao spavaću sobu. U drugom kraju stana bio je atelje. Kristina je bila umetnica i slikala je veoma neobične slike, vrlo slične njenom nemirnom duhu. U stanu nije bilo ormara ni polica, već samo otvoreni koferi iz kojih je virila garderoba, pokretni ofingeri na kojima su neuredno visile stvari i mnoštvo kutija sa materijalom potrebnim jednoj slikarki. Osim nekoliko krovnih prozorčića, nije bilo mnogo svetlosti i nju su nadomeštale lampe nehajno raspoređene po celom stanu. Čak i u kupatilu.

O Kristini nisu ništa znali osim toga da je slikarka i pretpostavljali su da su njeni veoma bogati. Verovatno je tako mogla da priušti sebi poprilično opušten život, jer se od slikarstva, posebno njenog  - nije moglo živeti.

U stan su upali uz glasan smeh i vrisku. Svo troje su bili poprilično pijani i neusklađeno su ponavljali refren neke pesme. Bacili su se na kauč i fotelje u dnevnoj sobi. Škiljavo svetlo lampi učinilo je stan magičnim. 

- Kris, stan je prelep. Samo je malo... - Mina je zastala.

- Neuredan? - Uozbiljila se Kristina - Nemoj slučajno da si nešto sredila, neću posle znati gde mi se šta nalazi - nasmejala se glasno i Mina i Dane su nastavili sa smehom.

- Kupatilo je tamo, sad ću vam naći neki peškir. Posteljina je čista, noćas vam poklanjam svoj krevet a ja ću na kauč. Ajde, na spavanje - naredila je i Dane i Mina su kao vojnici skočili i pojurili u toalet.

Svi su ubrzo zaspali. Minu je probudila Danetova nemirna ruka.

- Dane, nemoj, čuće nas Kristina.- tiho je prošaputala.

- Spava, proverio sam. Uživaj... - počeo je da je ljubi Dane.

Uskoro su se potpuno zaboravili i samo pokoji jedva čujni uzdah ukazivao je da se nešto događa ispod prekrivača. Nisu ni primetili kada se Kristina stvorila iznad njih, potpuno gola i otkrila ih. 

- Čekajte mene - polako se onako vitka uvukla između njih dvoje neizmenično ljubeći čas Minu čas grickajući Danetove usne.

- Kris.... ja... - pokušala je Mina da ustane. Dane je samo gledao i od iznenađenja i od neizmerne sreće jer su mu se u krevetu našle dve prelepe devojke.

- Šššššš... morate da platite prenoćište.... - Svojim usnama je zatvorila Minine istovremeno rukama klizeći po njenom telu. Mina, još uvek opijena što vinom, što Kristininim i Danetovim poljupcima, potpuno se predala. 

Ujutru se Mina probudila i ugledala Daneta pored sebe. Od Kristine nije bilo ni traga.

Ustala je i na stočiću videla poruku.

"Kad izlazite samo zalupite vrata, ne treba ključ. Čekam vas večeras na Trgu, idemo u neviđeni provod. Kris."

Mina je razmišljala da li da se večeras uopšte vide sa njom. Ovo sinoć što se dogodilo, nije znala kako sebi da objasni. Videće kako će Dane reagovati.

- Mmmmm, dobro jutro lepotice - škiljeći na jedno oko, Dane joj se obratio.

- Samo sam ja tu...

- Tebi i kažem. - pogledao je pun divljenja. -  Noćas mi je bio najlepši dan u životu. Kris?

- Otišla je - gledala ga je, očekujući njegovu reakciju.

- Divno, sami smo. Dođi - privukao je sebi, nastavljajući prekinutu igru od sinoć.

Uz mnogo dvoumljenja, ipak su odlučili da je čekaju na Trgu. Ko zna gde će ih sad odvesti. Provod sa njom je uvek bio neviđen, nije ni morala to da im napiše.

Kada se pojavila u dogovoreno vreme, Kris se ponašala kao da se ništa nije dogodilo sinoć. 

- Drugari, idemo. Vodim vas negde gde nikad niste bili. Biće nam potreban prevoz. - Mahnula je rukom i pozvala taksi.

Vozili su se oko pola sata, sa auto puta su skrenuli ka Mladenovcu.

- Kris, jesmo li mi to na Kosmaju? Ne vidim, mrak je. Izašli smo iz Beograda, gde smo sada? - malo uplašeno je pitala Mina.

- Sad ćeš videti.. - zagonetno je odgovorila Kristina. 

Uskoro im se pred očima stvorila vila, okružena visokim čempresima. Sva svetla su gorela i čula se sve  glasnija muzika kako su se približavali ulazu.

Ispred ulaza je stajao krupan čovek u odelu kome je Kris šapnula nešto na uvo i uveo ih je uz osmeh.

Ono što ih je dočekalo unutra nisu mogli ni da sanjaju. Ogromna prostorija prepuna žena i muškaraca, neki obučeni, većina polugoli, igrali su uz muziku. Na sofama i foteljama, parovi su se ljubili, mazili... Neki čak nisu ni potražili sobu za sebe već su druge izlagali svojoj golotinji. Cela kuća je mirisala na požudu i strast.

- Uživajte, lepi moji. Promešajte se sa drugima, zaboravite na predrasude i prepustite se. Sve što se dogodi na Kosmaju, ostaje ovde. - Poljubila je i jedno i drugo u usta i krenula. - Vraćam se za desetak minuta. Pričuvaj mi tašnu - Dala je Danetu svoju tašnicu, namignula im je i otišla. Mahnula im je sa galerije kada se popela stepenicama i odjednom je nestala u nekoj od soba. To je bio poslednji put da su je videli. 

Prvo su stidljivo stajali u ćošku, a kada su videli da na njih apolutno niko ne obraća pažnju, krenuli su da šetaju po kući. Prolazilo je vreme, Kristina se nije pojavljivala.

Ubrzo su i zaboravili na nju, prepuštajući se atmosferi. Odjednom je muzika naglo prestala i kroz dim su videli policiju kako ulazi i legitimiše goste vile, istovremeno, pretresajući tašne i torbice, i izvrćući jastuke i pregledajući fotelje i krevete.

- Traže nešto ili nekog - tiho je rekao Dane. - Biće sve u redu.

- Gde li je Kris? Baš se zadržala... - uplašeno je rekla Mina.

Policajac im je prišao, zatražio dokumenta i uzeo Mininu tašnicu. Pregledao je, pogledao ličnu kartu i strogo pogledao Minu. Zavrteo glavom i vratio joj. Zatim je uzeo Danetova dokumenta, pogledao i vratio mu.

- A čija je to tašna? Predajte mi - Pružio je ruku policajac za Kristinom tašnicom.

- Prijateljicina, tu je ona negde - spleo se Dane pružajući tašnicu, na koju je potpuno zaboravio da je ima na ramenu.

- Kažete prijateljicina, a šta je ovo? - policajac je podigao kesice sa tabletama iz tašne. A onda raširio tašnicu i pokazao Danetu i zabeknutoj Mini tašnicu prepunu kesica sa tabletama i nekim prahom.

- Stevo, vodi ih. - viknuo je policajac drugom koji ih je oboje uhvatio pod mišku i krenuo sa njima napolje.

- Šefe, imamo i jedan leš. Zovi hitnu, ali pre pogrebno. Izgleda da se predozirala. - Čuli su pri izlasku iz kuće dovikivanje policajaca.

Sve što se nakon toga dešavalo bilo je veoma mutno za Minu. Vožnja maricom, pritvor, ispitivanje... O drogi nisu ništa znali. Ispričali su sve što su imali, pozivajući se na Kristinu i očekujući da će se ona negde pojaviti da potvrdi njihovu priču. Na pomen njenog imena, policajci su se samo pogledali, ništa im ne govoreći. Tek kad su utvrdili da ovo dvoje zaista ništa ne znaju ni o kući u kojoj su zatečeni, ni o dilovanju ekstazija i amfetamina, čak ni o Kristininim prijateljima koji su vlasnici kuće - rekli su im nešto što ih je prestravilo i rastužilo u isto vreme. Kristina je bila mrtva. Njen leš je nađen u kući pri raciji i izgledalo je da se predozirala. Njena torbica puna droge ja samo potvrđivala da je ona diler kojeg je policija već dugo pokušavala da uhvati. 

Minu je policija pustila narednog dana, nemajući razloga da je dalje zadržava. Dane je ostao mesec dana u pritvoru, dok nisu i njega pustili nakon odbacivanja optužbe.

Kao da im se svet srušio, jedan pripravnik, budući advokat i jedan ekonomista, master marketinga, da budu tako nasamareni. Polako su prolazili kroz svaki susret sa njom, svaki izlazak. Shvatili su da je uvek nestajala na par minuta, odlazila nekuda iza šanka, u neke skrivene prostorije, a da je nikada nisu pitali gde je bila, gde ide. Kako su malo znali o njoj, kako je samo uopšte nisu poznavali.

Ostali su zajedno još nekoliko meseci i prestali da se viđaju. 

Prošlo je već petnaestak godina kako je Kristina umrla. Sa njom su nestali oni divni provodi, večeri pune smeha i bezbrižnosti. Samo da su shvatili na vreme, možda bi sve bilo drugačije. Možda i ne. Možda bi ona našla neku drugu Minu i Daneta koji bi joj služili kao paravan i sa kojima bi se provodila. Ko zna. Možda bi i dalje bila živa.

Sa tom mišlju, Mina je ustala od stola odlučivši da stavi tačku na kolumnu "Nevaljale priče jedne slikarke". 

"Dosta je bilo, vreme je da je pustim."

Uzela je telefon i pozvala Stefana.

- Stefi, krenula sam, čekaj me kod kuće, vodim te večeras u neviđeni provod - rekla je kiselo se nasmejavši.