Lobi ispred sale je odjednom opusteo. Svi učesnici konferencije su ušli unutra i nastupila je mekana tišina. Pogledala je oko sebe, nije bilo nikog osim njega i nje. Zavučen u ćošak hodnika, sedeo je zavaljen u fotelju i gledao u svoj laptop. Znala je da se priprema i njegovo izlaganje se očekivalo pred ručak. Imao je skoro još dva sata i nije joj bilo jasno zbog čega je došao ovako rano. Povremeno je skidao pogled sa ekrana i gledao u njenom pravcu. Ona bi brzo skretala pogled, praveći se da gleda u spiskove ispred sebe.
Godinama su sarađivali. Njena kompanija se bavila organizacijom različitih događaja i jedan od njih su bile konferencije kao što je ova. Danko je bio poznati motivacioni govornik i vrsni stručnjak iz finansija. Često su ga angažovali da govori na različitim seminarima i predavanjma. Inače vrlo miran i staložen, na bini je pokazivao izuzetnu strast i posvećenost pa su ga slušaoci veoma cenili.
Još jednom je pregledala plan konferencije, kada se stvorio pored nje.
- Sonja, jesi li doručkovala? - iznenada je pitao.
- Molim? - zbunila se. - Jesam, da, doručkovala sam. Pojela sam bananu. Čak sam i kafu popila - počela je da brblja od nervoze.
- Dobro, ništa onda. - Zadržao je svoj pogled na njoj. - Da... ok... - okrenuo se i pošao niz hodnik.
"Ma da li sam ja normalna. Čovek me je pitao da li sam doručkovala, možda je želeo da me vodi na kafu, na one divne kroasane što imaju u restoranu... O Sonja, kokoško jedna... da li si stvarno toliko glupa..." Razmišljala je Sonja.
Sviđao joj se godinama. Sada je prvi put postojala šansa da odu negde zajedno sami ali njena nervozna brbljivost je sve pokvarila. Otišao je ka toaletima.
Zatvorila je oči i zamislila ga kako silazi niz mermerne stepenice. Otvara vrata toaleta i ogleda se. Među potpuno crnim zidovima zamislila ga je kako popravlja svoj svetlo sivi sako. Prolazi rukom kroz čupavu riđu kosu i samouvereno namiguje sam sebi... Zamislila je kako ona otvara vrata, hvata ga za revere i gura na zid. Kako mu skida sako, otkopčava košulju i ljubi, ljubi... "Sonja, dosta je bilo... propustila si svoju šansu...Hajde na posao.."
Vreme je prolazilo. Završila je sa svim proverama sa hotelskim osobljem, kafe pauza je uskoro trebalo da počne. Setila se da se Danko nije vratio. Pogledala je ka stolu za kojim je sedeo i videla računar i sve ostale njegove stvari. "Baš neobično da sve tako ostavi. Gle, ostavio je i telefon, hm.. da mu se nije nešto desilo?" Odjednom se stresla od neke čudne strepnje. Pogledala je na sat, za pet minuta počinje pauza, ima dovoljno vremena da trkne do toaleta da vidi gde je.
Krenula je polako i kada je stigla do stepenica, potrčala je vođena nekim lošim predosećajem. Zastala je ispred vrata muškog toaleta.
- Danko? - pozvala je tiho. Nije bilo odgovora. Nakašljala se. Nije se osećala prijatno - Danko! - pozvala je glasnije. Ništa se nije čulo, samo sablasna tišina u kojoj su odzvanjali udarci njenog srca.
Polako je otvorila vrata. Danko je ležao na podu bez svesti.
- O Bože.. Danko! - prodrmala ga je bezuspešno. - Moram da zovem pomoć. Pogledala je svoj telefon, nije bilo signala.
Istrčala je u hodnik i sudarila se sa čistačicom.
- Zovite pomoć, pozlilo mu je! Moj prijatelj se onesvestio, zovite hitnu!
Svojom vikom je uznemirila obezbeđenje koje se brzo stvorilo tu i pozvali su hitnu pomoć.
Sonja je pokušala da ga osvesti umivajući ga. Raskopčala mu je košulju, osluškivala da li diše. Proveravala puls. Svoj ogrtač je skinula i stavila mu ispod glave da ne leži baš na ledenom mermeru.
- Zbog čega sam išla na časove prve pomoći kad ne znam da mu pomognem? Šta da radim? Da mu dajem veštačko disanje? Ne, ne, zaboga, on diše. Srce mu kuca, znači ne treba ni masaža...
Sve se odvijalo veoma brzo, lekarska ekipa je stigla i preuzela brigu o Danku. Sonja je stajala sa strane potpuno nemoćna da se pomeri. Tek sada je osetila snažno lupanje srca i kako je steže u grlu. Osećala je kako joj nešto vrelo klizi niz obraze. Nije mogla da razazna glasove lekara i ljudi koji su se sve više okupljali ispred toaleta. Sve se pomešalo u žamor i šum.
Čula je samo sebe kako ponavlja - Mora da preživi, mora...
- Gde ga vozite? Trebalo bi da javim njegovima.. - trgla se odjednom Sonja. Mora nekome da javi da mu je pozlilo.
- U Urgentni centar - odgovorio je lekar dok su ga unosili u lift.
Sonja je brzo otrčala do stola gde su stajale Dankove stvari. Spakovala je računar i rokovnik u torbu i sve stavila kod svojih stvari. Telefon je pokušavala da otključa, kako bi mogla da javi njegovima. Možda i on svoje u imeniku zove mama i tata. Ali bezuspešno.
Odjednom se setila zajedničke poznanice koja je išla sa njim u srednju školu, možda ona zna broj njegovih roditelja. Nakon nekoliko poziva, došla je do Dankove sestre i javila joj šta se dogodilo.
Kasnije će otići do Urgentnog, mora da čuje kako je. On je sada u dobrim rukama, hajde da vidi šta će sa njegovim govorom na konferenciji.
Konferencija se završila ranije nego što je bilo planirano, Sonja je rešila da propusti proslavu i uputila se pravo ka Urgentnom centru noseći sa sobom i Dankovu torbu.
Uletela je u Urgentni centar tražeći informacije o njemu. Bio je još uvek u operacionoj sali i zamolili su je da pričeka u čekaonici. Minuti su prolazili kao sati. Osećala se kao da je sama u mraku i da pljušti kiša po njoj. Ne seća se da je ikad osetila toliki očaj i strah u isto vreme. Bila je tako tužna. Tako bespomoćna.
Prisećala se svih zajedničkih trenutaka. Prolazile su slike seminara i konferencija, zajedničkih putovanja.
Setila se kad su se zajedno sa kolegama vraćali iz Višegrada. Bila je noć i automobil se iznenada ugasio na Tari usred šume. Kolega Sale je pokušavao da shvati šta je problem, a Maja je panično tražila signal na telefonu i dosađivala Saletu. Njih dvoje su uživali. Noć je bila vedra i prepuna zvezda. Stajali su jedno pored drugog bez reči samo gledajući u zvezdano nebo. Seća se njegovog širokog osmeha i tog mira i spokoja ispod svetlucavog savršenstva.
I slučajnog dodira njihovih prstiju.
Magiju je prekinuo vozač koji je uspeo da pokrene auto.
Inspirisana ovim trenucima, napisala mu je pesmu.
Prisećala se i jednog srećnog dana u prirodi. Organizovala je jednodnevni seminar na jednom banatskom salašu. Iskoristila je pauzu za ručak da prošeta po imanju i otkrila veliku drvenu ljuljašku privezanu za ogromni orah. Obožavala je da se ljulja. Odmah je sela i poletela u vazduh. Zaboravila je za trenutak na vreme, na učesnike seminara, na obaveze. Danko se pojavio ispred nje i kako nije kod sebe imala telefon, preneo joj je poruku da je traže u kuhinji. Odlazeći je pogledala iza sebe i videla njega kako se ljulja. Čak se i glasno smejao kao dete. Kako je zažalila što mora da ide, mogla je da ga gleda satima kako uživa.
Vratila joj se i slika nakon jednog panela kada su ostali poslednji u sali. Spremala se da krene kada je prošao pored nje i kratko joj rekao "Obuci se". Kada ga je začuđeno pogledala, samo je tiho rekao - "Dođi" i izašao na veliku terasu ispred sale. Kao po komandi je pošla za njim i shvatila da bi za njim krenula bilo gde bez razmišljanja. Imao je neku čudnu moć nad njom i nevidljivim nitima je vukao sebi. Seća se da je ogrnula kaput i bukvalo istrčala za njim. Danko je stajao pored ograde zagledan u nebo i pušio bez reči. Stajala je pored njega ne znajući zbog čega je pozvao i zašto sada ćuti. Ćutala je i ona pored njega i minuti su prošli dok joj se nije obratio.
- Hladno je večeras. - tiho je rekao.
- Jeste - zbunjeno je odgovorila, ne znajući kuda razgovor vodi.
- Baš su bili čudni ovi učesnici. Hladni...
U tom trenutku joj je zazvonio telefon, stigao je taksi.
- Moram da idem... - pogledala ga je izvinjavajući se.
Okrenuo se ka njoj i samo klimnuo glavom.
Krenula je i zastala. Pogledala ga je, tako bi se vratila samo da ga poljubi. Međutim, on se već okrenuo i nastavio da gleda u nebo. Kao da je želeo nešto da joj kaže. Zbog čega nije?
Ušla je u taksi puna nekih pomešanih osećanja. Prenulo je dozivanje taksiste.
- Gospođice, gde idemo? Gospođice?.."
- Gospođice?
Pogledala je, ispred nje je stajao lekar.
- Da li ste Vi član porodice Danka Basarića?
Neodređeno je klimnula glavom.
- Želim samo da Vas obavestim o ishodu operacije. - nastavio je doktor.
Skočila je sa stolice prepuna strepnje. Izraz na licu lekara joj nije govorio ništa dobro.
- Stabilno je. Imao je izliv krvi na mozak. Kad se bude probudio videćemo da li ima nekih većih oštećenja. Stigao je na vreme i lično ne verujem da će osim kratkotrajnog problema sa pamćenjem, biti još nečega. Spasla ga je njegova mladost i onaj ko ga ja pronašao.
- Ja sam..
- Vama da zahvali što je živ.
- Mogu li da ga vidim?
- Ne, trenutno je u šok sobi. Pratićemo njegovo stanje i sve informacije možete dobiti na info šalteru.
Kada je lekar otišao, srušila se na stolicu i počela da plače. Kao da je tek sada stigao sav stres koji se gomilao celog dana.
Narednih dana je išla na posao bez ikakve volje i snage. Bar jednom dnevno je pozivala bolnicu kako bi se informisala o Dankovom stanju.
Vikend je provodila u krevetu, bez želje da ustane i izađe napolje. Pogledala je Dankovu torbu koja je već danima ležala u njenoj fotelji. Ustala je i uzela rokovnik iz torbe.
Nije bilo u redu da uopšte otvara torbu, želela je samo da drži neku njegovu stvar. Zagrlila je rokovnik i kao da je nešto vuklo da ga otvori. Pogledala je poslednju ispisanu stranu i videla pored beleški za predavanje, crtež. Bila je to skica neke devojke iz profila. Sonja je skočila sa kreveta, pa to je bila ona. On je nju crtao dok je sedeo u hodniku.
Počela je grozničavo da prelistava ostale stranice. Povremeno je nailazila na različite skice i onda na još jedan svoj crtež. Pogledala je datum. To je bilo pre dva meseca, kada su opet zajedno bili na jednom seminaru u Novom Sadu. Naišla je na još par svojih crteža i svi su se poklapali sa njihovim susretima.
Prvi crtež je bio najlepši i potpuno je zadivio. Bio je to prikaz nje ispod zvezdanog neba.
Sonja je zagrlila rokovnik i moleći se za njegovo zdravlje i oporavak, zaspala.
Sredinom nedelje je saznala da su moguće posete i nestrpljivo je sačekala popodne kako bi se uputila ka klinici. Na vratima klinike se bukvalno sudarila sa Dankovom sestrom i majkom.
- Sonja, baš sam mami pričala o tebi, kako si ga ti pronašla. Ne možemo dovoljno da ti se zahvalimo za sve što si uradila za njega. Sam je u sobi, sigurno će se obradovati kada te vidi - pričala je Tamara držeći Sonju za ruku.
Sonja je gledala čas u jednu čas u drugu ženu, primećujući sličnosti sa Dankom. Imao je mamine oči.
- Pravi mu društvo dok se nas dve ne vratimo. Idemo do prodavnice za par stvari. - rekla je Dankova mama smešeći se.
Požurila je da ga što pre vidi. Verovatno im je pričao o njoj.
Držeći Dankovu torbu u ruci, trčala je uz stepenice kao bez duše. Gorela je od nestrpljenja da ga što pre ugleda. Zastala je ispred sobe i polako ušla.
- Zdravo, Danko.
- Zdravo - odgovorio joj je Danko. U njegovim očima je videla da on ne zna ko je ona.
- Kako si? Baš lepo izgledaš. - Sonja se pribiližila Dankovom krevetu kao da će je prepoznati ako mu bude bliža.
- Dobro sam, hvala Vam. - odgovarao je na pitanje.
- Danko, da li znaš ko sam ja? Ja sam Sonja...
- Sonja? Izvinite, molim Vas, lekar je rekao da ću imati problema sa pamćenjem izvesno vreme. Zaista Vas ne poznajem. - izvinjavao se Danko sa izrazom deteta koje je nešto skrivilo.
Sonja je osetila kako je steže nešto u grlu. Suzdržavala se da ne zaplače.
- Ti i ja povremeno sarađujemo. Radimo zajedno na konferencijama i seminarima. Tebe angažujemo kao govornika. Ja se bavim organizacijom događaja - Sonja se trudila da mu objasni.
Danko je vrteo glavom - Ne sećam se zaista. Kao da mi je neka magla u glavi. Čak ne znam ni čega se poslednjeg sećam.
- Donela sam ti torbu. U njoj je tvoj računar i evo ti telefon. Napunila sam ga jutros. Ugasila sam ga jer su neprestano stizale poruke. Baš si nas sve zabrinuo. - nesmešila se stidljivo Sonja.
- Mnogo ti hvala. Molim te ostavi mi svoj broj da mogu da te nazovem kada se budem setio nečega. I verovatno da mogu da ti se izvinim što te nisam prepoznao.
- Imaš moj broj sigurno. Ne opterećuj se time, nemaš se zbog čega izvinjavati. Samo da tebi bude dobro. Odmaraj se, neću ti više smetati. Želim ti brz oporavak - rekla je Sonja i dotakla mu ruku.
- Hvala ti na poseti - zahvalio se Danko i nakon njenog odlaska uhvatio se rukama za čelo kao da želi da prizove sećanje.
Sonja je izašla iz klinike polako hodajući. Kao da hoda po medu, jedva je vukla noge. "On se mene ne seća. Zaboravio me je. Ko zna da li će me se ikada setiti. Šta ako mu se nikada ne vrati pamćenje..." Bila je očajna. Tako se radovala susretu. Želela je da mu kaže koliko joj sviđa, kako uživa u njegovom društvu, da ga često sanja... I koliko ga voli.
Odlučila je da ga pusti, ma kako bolno bilo za nju. Nije više zvala kliniku, nije se čula sa Tamarom, Dankovom sestrom. Neka se oporavi i ukoliko je se bude setio, dobro. Ako ne, previše je bolelo da o tome razmišlja.
Počela je da beži u posao, preuzimajući na sebe sve više zadataka. Nije dozvoljavala sebi da ima slobodnog vremena, išla je u teretanu, na plivanje, čak i na časove vajanja i grnčarije. Samo da ne razmišlja o njemu.
Povremeno bi pomislila na njega pred spavanje, ali je odmah ustajala i iako su bili sitni sati, pospremala po kući.
Prošlo je već četiri meseca od onog događaja i više niko to nije pominjao.
Spremala se da krene u Metropol na sastanak sa menadžerkom hotela Kaćom i firmom koja je postavljala binu i rasvetu u vezi detalja naredne konferencije, kada je zazvonio telefon. Zvala je sekretarica Tina.
- Sonja, imaš sastanak u osam, jel tako?
- Da, da, pa ti si mi zakazala. Da nije došlo do nekih promena?
- Ne, ne, samo potvrđujem. I traje do devet, jel da?
- Pa, najverovatnije. Zašto pitaš?
- Onako, samo me interesuje.
Sonja je začuđeno spustila slušalicu.
Sastanak u Metropolu je proticao kao i uvek pred veliku konferenciju. Prošli su kroz sve detalje i bili su spremni. Sonja je krenula iz sale za sastanke, kada je Kaća zaustavila.
- Sonja, umalo da zaboravim. Neko te čeka na terasi. - Kaća joj je namignula i izašla iz prostorije.
Polako je krenula ka vratima. Na ogromnoj terasi Metropola je bilo ugašeno svetlo i jedino je sijao pun Mesec i samo jedan sto sa svećama. Za stolom je sedeo sam jedan mladić u farmerkama i košulji. Bio je okrenut leđima ali je po boji kose uvek mogla da pogodi ko je to. Danko je sedeo i čekao je.
Čuo je da dolazi i ustao.
- Sonja! - nasmejao se onim svojim čarobnim osmehom koji je viđala samo na njegovim predavanjima.
- Danko! Dobro si. Drago mi je da te vidim - pružila mu je ruku u znak pozdrava. On je uhvatio i privukao sebi.
- Mislila si da te se neću setiti... A ja sam se svega setio. Svih konferencija, seminara, svih zajedničkih putovanja. Sećam se i tebe ispod zvezdanog neba na Tari. Tada sam se i zaljubio u tebe.
- O Danko... - Sonja ga je zagrila.
Danko je odmakao od sebe, pogledao u oči i poljubio dok je iznad njih svetlucalo na hiljade zvezda.
No comments:
Post a Comment