Moj deda Lala

 Moj deda Voja je bio pravi Lala. Mali i okrugao, sa stomakom u obliku lopte koji je uvek išao ispred njega. Pa bi se onda pojavio nos, i tek onda bi naišao moj deda. Po tim nosevima nas svi raspoznaju a njih smo nasledili od naših dedova i pradedova. 

Deda je rano ostao bez majke, sa nekih četrnaest godina i to na dan kad je i oca ispratio u zarobljeništvo. Sestra mu je već bila u nemačkom logoru u Zrenjaninu i nije se ni pobunio kada su ga, kao jedva sedamnaestogodišnjaka, poslali na sremski front. Otud se vratio sa gelerom u nozi i dve medalje.

Moj deda je bio najsporiji čovek kojeg znam. Osim što je bio Lala, bio je i vaga u horoskopu. Išao je polako i pričao sporo, ali je i jeo natenane, sa uživanjem. Sećam se da je jednom gurao špediter i da je i on bio brži od njega. Kako se naslonio, špediter se pomerio i deda se prostro koliko je bio kratak. Naravno, osim ponosa, iščašio je i ruku iz ramena. 

Sećam se svih vožnji traktorom. Deda vozi a mi se pozadi vozimo u špediteru. Obilaze nas svi koji su pošli posle nas, čak i biciklisti. Deda se nasloni na jednu ruku a drugom šoferira. I zadrema. Jedan je uvek bio zadužen da vikne - Vojo!, kad bi traktor krenuo u desno. Tad bi se deda trgao i nastavio pravo vožnju. 

O tom njegovom dremanju mogla bih da pišem ceo dan. Na stolici, fotelji, nad stolom, čitajući novine... Redovno bi zadremao i dok zvaće kiflu, koje je baba svakodnevno spremala. Odremao bi sa kiflom u ustima i nakon nekoliko minuta nastavljao da je žvaće kao da ništa nije bilo.

Bio je veliki emotivac. Mogao je da plače pod nadnicu, što bi rekao moj deda po majci. A bili su isti. Samo bi se zacrvenele njegove plave oči i suze bi već počele da kaplju niz poveći nos.

Moj deda po majci, Momir, kad sam ga već pomenula, ga je veoma cenio. Jedan događaj iz njihove rane mladosti ih je povezao i poštovali su se više nego da su rođena braća. Deda Voja je bio na sremskom frontu, istom frontu gde je bio i deda Momirov brat Moma. Kada je Moma poginuo, četiri vojnika su ga donela i držala mu stražu. Moj deda Voja iz malog sela iz Južnog Banata je došao u selo u Pomoravlju da iskaže počast svom ratnom drugu. Kada su se moji roditelji venčali, moj deda Voja je došao u mladinu kuću i prepoznao kao mesto u kojem je bio 35 godina ranije. Slučajnost ili prsti sudbine.

Deda je bio veliki gurman. Sećam se svih nedeljnih ručkova, gde deda sa uživanjem kreće od supe, rinflajša i sosa od mirođije, nastavlja sa punjenim tikvicama i sarmom, i sve završava sa nekoliko vrsta mesa. Baba nije smatrala ručkom ako na stolu nema piletine, pačetine, jagnjetine i svinjskog. Još ako ima i jaretine, gozba je bila potpuna. Deda je poštovao babin trud i sa uživanjem je sve jeo. Naravno nezaobilazne su bile i poslastice koje je baba spremala, počevši od kifli, štrudli i krofni, do pišingera, silvestera i komisbroda.

Sećam se razočarenja kad sam prvi put dovela momka i budućeg muža na nedeljni ručak kod babe i dede. Naravno, moj suprug je krenuo sa velikim entuzijazmom sa slanim kiflama, supom i rinflajšom. Počeo je da posustaje kod sarme ali je ipak sipao više nego obično. Kod mesa je već kapitulirao. Kad je rekao da više ne može, sećam se dedinog razočarenja i pitanja - Šta je Dimitrije, ne ide? 

Kad je video koliko se deda rastužio, nabo je najveće pohovano meso i sa sjajem u očima ga gutao. A nakon toga sve zacementirao slatkim kiflama. Sećam se da je jedva preživeo tu noć.

Deda je uživao u hrani. Nikad se nije prejedao, već je jeo baš koliko mu je bilo dovoljno. Ali sa takvim zadovoljstvom da smo svi bili siti samo gledajući njega kako ruča.

Koliko mu je bila važna hrana, svedoče i dva događaja. 

Kada je jedan poznati zatvorenik pobegao iz zatvora, pričalo se da se krije u šumama nedaleko od dedinog sela. Pitala sam dedu, šta bi radio da ga vidi. Deda je rekao da bi ga odmah nahranio jer i najgori čovek na svetu zaslužuje da bude sit. To mi je potpuno promenilo pogled na svet.

Drugi događaj smo često prepričavali. Kako se selo nalazi blizu rumunske granice, često su se dešavali zamljotresi. Jednog podneva, samo što smo počeli da ručamo, počelo je sve da se drma. Krenuli su da padaju ukrasi i slike sa zidova, voda se prosipala iz čaša i svi smo izleteli napolje na sred dvorišta. Prebrojavali smo se i shvatili da deda nedostaje. A on je mirno sedeo, u rukama držao pun tanjir supe i ručao. Nije mogao da dozvoli da se supa ohladi.

Sećam se njegovog osmeha i nežnosti koju je iskazivao na vrlo jednostavan način. Pomazio bi nas po kosi uz obavezno - Lutko dedina.  I to mi sad toliko nedostaje.

Pradedini plavi blizanci

 Moj pradeda Branko je imao dvoje dece - mog dedu i moju baba-tetku Zlatu. Oboje su ličili na njega, mali i debeljuškasti. Srećom po moju baba-tetku, nos je nasledila od svoje majke, a moje prababe Vuke. Moj deda, kao i mi ostali potomci, nije imao sreće i nos je imao isti preslikan pradedin...I taj nos nam nekako dođe kao znak prepoznavanja da smo Brankovi. Po tome sam i njih prepoznala.

Pre par godina sam, jureći neke mačiće, pronašla na tavanu u dedinoj kući stari kofer. Pre bi se moglo reći da je kartonska kutija obložena kožom sa ručkama. Izgledao je poprilično protrulelo i nekako sam uspela da ga skinem sa tavana a da se ne raspadne. U njemu je bilo par muških košulja, pantalone i vojnička bluza. Neki papiri, stara britva i kutijica sa lulom. Stvari nekog muškarca. Možda dedine, pradedine, nisam znala. Nije ni moja baba, koja se nikad nije ni pela na taj deo tavana i sama se čudila otkud taj kofer tu. Insistirala je da kofer vratim tamo gde je bio, prateći neko svoje sujeverje. Dok sam pakovala stvari u kofer, iz vojničke bluze je provirio beli karton. Izvadila sam ga i okrenula. Bila je to slika neke plavokose žene sa dva skoro identična dečaka. Dečaci su imali oko petnaestak godina, bili su izrazito plavi i ono što sam zapazila je bio nos. Isti dedin, tatin i stričev. I moj. Na poleđini je stajala samo godina 1958. i nešto napisano na nemačkom. 

Stvari sam vratila na tavan a sliku zadržala. Ko su bili ti dečaci, rešila sam da istražim.

Baba naravno nije ništa znala o tome. Deda je već par godina spavao na starom seoskom groblju pa od njega nije bilo nikakve koristi. Tek moj otac je mogao malo da mi pomogne, učio je nemački u školi i znao je da mi prevede napisane reči. Nekako sam preko telefona uspela da mu pročitam i preveo mi je. Pisalo je - vrati nam se. Samo to. Ko da se vrati? Kome? Niko to nije mogao da mi kaže. 

Mi nismo imali nikoga u Nemačkoj. Bar ne sa očeve strane. Možda su ovi bili neki poznanici, prijatelji. Možda... ali čiji?

Krenula sam od godine koja je zapisana. Moj tata je tada imao sedam godina i njega sam odmah odbacila. Deda je imao trideset dve i ako oduzmemo petnaestak godina - ostaje mi sedamnaest-osamnaest. U to vreme je bio na sremskom frontu i borio se protiv Nemaca. Teško da su ova deca imala bilo kakve veze se njim. A gde je pradeda bio za vreme rata i u vreme kad su se ova deca rodila? Zaboga, pa bio je u zarobljeništvu. Opet sam pozvala tatu.

- Molim te, ispričaj mi sve što znaš o zarobljeništvu deda Branka.

- Ispričaću ti sve što znam, imam i ja neke stare slike. Dođi da ih vidiš i ponesi tu sliku sa sobom.

Par sati kasnije sam sedela nad gomilom požutelih slika i upoređivala lice svog pradede sa plavim blizancima. Već sam im dala imena - Fric i Hans. Po nekoj mojoj logici, jedino su tako mogli da se zovu. Sve je ukazivalo da imaju veze sa mojim pradedom. Prvo - on je bio u zarobljeništvu u Esenu i Diseldorfu tih godina kad su se oni otprilike rodili. Možda ih je čuvao, živeo u njihovoj kući a možda im je i otac. To mi je nekako bilo i najverovatnije. Tata kaže da njegov deda nikada nije pričao o danima u Nemačkoj. Ali je postojala jedna zanimljivost u vezi sa tim. Svi njegovi sapatnici su se vratili odmah nakon završetka rata, on je jedini ostao dve godine duže. Šta je moglo sprečiti sina i oca da se vrati svojoj porodici, osim još jedna porodica. Da, ovi blizanci su sigurno bili polustričevi mog oca a moje polu-deda-strike. 

 Nije bilo adrese niti bilo kakvog imena odakle bih krenula. Svi koji su mogli da potvrde tu priču su odavno mrtvi. Jedina osoba koja bi nešto mogla da mi pomogne je bila moja baba. Zato hajde opet kod nje.

Babi se činila logična moja priča o deda Brankovim sinovima. Nakon udaje, provela je sa svojim svekrom skoro dvadeset godina u istoj kući. Kao i moj tata, i ona je tvrdila da on o danima zarobljeništva nije mnogo pričao. Znala ja da je pradeda je krenuo u rat na dan kad je sahranio svoju ženu a moju prababu Vuku. Znali su mesta u kojima je bio i da je radio na nekim imanjima kao sluga. Nakon što je sve svoje sposobno stanovništvo poslala u rat, Nemačka je morala da nadoknadi radnom snagom iz okupiranih zemalja. Moj deda je, kao i mnogi pored njega, brinuo o nekom domaćinstvu, njivama i baštama. Sudeći po onoj slici, izgleda i o gazdarici.

Od babe sam čula i još dve zanimljivosti. Pradeda je pred smrt stalno pričao da mora na leto da ode u Nemačku. Pričao je o tome danima, dok ga desetak dana pred rođendan i samo nekoliko dana pred početak leta, nije sprečila smrt. Drugi, još zanimljiviji događaj koji se zbio, je bio desetak godina nakon prededine smrti. Jednog dana im se na kapiji pojavio niži plavi muškarac, izrazito plavih očiju i velikog nosa. Na neveštom srpskom je pokušavao da im objasni da traži mog pradedu Branka. Nije rekao ko je i zbog čega ga traži, samo je otišao kada je čuo da ga više nema. Nedelju dana kasnije su na groblju našli veliki buket, već suvog cveća. Ubeđena sam da je to bio Fric ili Hans.

Od tada su godine prošle. Fric i Hans, ili kako su se već zvali pradedini blizanci, verovatno nisu više među živima. 

Ne postoji način da nekako dođem do njihovih potomaka, koji verovatno još uvek hodaju pločnicima Diseldorfa i Esena. Osim da se slučajno sretnemo i da se po našim, istim nosevima, prepoznamo.

Čukundedi umesto slike na zidu

 Kažu da nikad nisi hteo da se slikaš. Ma koliko to tražili od tebe ili te molili. A retki su bili fotografi u to vreme. Nisi ni imao baš mnogo prilika da se izvlačiš. Zamišljam te kako, kad čovek sa aparatom dođe, ti nađeš neki razlog da napustiš sobu, kuću i imanje. Ma nisu te mogli nahvatati da se slikaš i za večnost ovekovečiš. Zbog te tvoje tvrdoglavosti ja sad moram da te zamišljam. 

Kažu da si bio visok i krupan čovek. Odmah te zamišljam kao cara Dušana, ogromnog čoveka i ratnika. Pa njegovo ime nosiš, odmah mi je on pao na pamet. I verujem da si imao svetlo smeđu grguravu kosu i zelene oči. Baš kao ja. Morala sam na nekog da se izmetnem, zar ne. I veliki i grbav nos, da ne zaboravim. To nam je izgleda porodično nasleđe. 

Znam da si bio hrabar, zato sam te sa carom i uporedila. Velika hrabrost je potrebna da ostaviš svoju porodicu, kuću i sve drago i voljeno, i kreneš u rat. Možda su te naterali, možda si krenuo samovoljno, možda nije imao ko. To sada, nakon stotinu godina, nije ni važno. Zamišljam kako ti moja čukunbaba Milka u šarenu maramu stavlja komad sira i pogaču, par vunenih čarapa i ispraća ispred malog kapidžika. I dugo, dugo stoji dok ne zamakneš glavnim sokakom ka centru opštine. 

A ti se ne okrećeš da te tvoja tri sina ne bi videla da plačeš, jer ne znaš da li ćeš da se vratiš. Srećom vratio si se, pa te suze nisu ni bile potrebne.

Zamišljam tebe, čoveka sigurnog koraka i snažne volje, kako prelazi granice poznatog i nesigurno stupa na stranu zemlju. Možda si pre toga najdalje išao do Kovina, možda do Pančeva. Ili su granice tvog sveta bile njive u Trnovači i Dojčincu. A onda si za gunj zakačio Milkinu šarenu maramu i zakoračio u nepoznato. 

O čemu si razmišljao kad si prvi put krenuo sa svojom četom. Da li si znao da pucaš, kako si se snašao s oružjem koje prvi put držiš u rukama. Da li je drugačiji osećaj nego kad držiš motiku ili kosu. Da li su i glave neprijatelja padale kao snoplje kao kad si žnjeo srpom? Kažu da se čovek navikne na tolike smrti oko sebe a jesi li se ti navikao dok su oko tebe padali, umirali i nestajali braća i očevi. 

Pitam se kako je tvoje paorsko srce naučilo da se nosi sa tolikom tugom dok sahranjuje prijatelje sa kojima je do pre neki mesec ranije skupljalo seno na Zvezdani. Zamišljam te kako, da ne razmišljaš o besmislu rata, gledaš njive po Srbiji. Primećuješ kako je kukuruzu trebalo još malo sunca da bi bio dobar klip. Kako je žito poleglo a suncokret glavu okrenuo od vojske. Hodaš, pucaš, zaležeš, pa onda gledaš bašte po Albaniji. Čuvaš se, sklanjaš, sakrivaš i posmatraš polja po Grčkoj. Prvi put vidiš limun i pomorandžu. Mršav, izgladneo i bolestan, sunčaš se na toplom ostrvskom suncu. Da li si osetio onaj čudni vetar sa Krfa. Jesi li primetio kako svetluca voda oko Vida kada se sunčevi zraci ogledaju, ili si bio zauzet ispraćanjem svojih mrtvih saboraca u hladne vode Jonskog mora. 

Vidim te kako sediš na obali mora, onako krakat i nogat i ne pada ti na pamet da uskočiš u toplu vodu. Drugi se oko tebe kupaju, a ti nećeš ni čarape da skineš. Iste one koje ti je Milka isplela. Nisi mogao ni da zamisliš da će tvoji čukununuci da plaćaju da na tom istom mestu zabodu suncobran i bace peškir. 

Pitam se da li si se na toj plaži ili u Albanskoj guduri zakleo da nećeš ni reč ispričati o ratu svojoj deci i unucima. Da si samo znao da će i tvoj sin i tvoj unuk, kao i tvoji praunuci a moj otac i stric, u slične sulude ratove kretati. Da će se iz njih sa istim užasima i noćnim morama vraćati. I da će dugo, dugo spavati obučeni.

Vidim te kako dolaziš iz rata poguren i ostareo. Za tri godine si ostario trideset i za toliko si se smanjio.

Milka te dočekuje ispred male kapije, kao da je tu stajala svih godina tvog ratovanja. A ti joj kažeš da si izgubio njenu šarenu maramu.

Ona te gleda i vidi da je zelena boja tvojih očiju potamnela. Da su sede preovladale i ispravile tvoje kovrdže. 

U tvojim očima su sve videli i nisu te mnogo ispitivali. A nisu ni imali kad. Krava Mara je krenula da se teli a ti si najbolje znao da pripomogneš. Grad je ubio baštu na Dojčincu pa je trebalo presejati i spasiti šta se moglo. A i duvan je stigao kod Bože, pa je trebalo da se ide u glotu.

Brzo si uronio u zaborav od pet lanaca pod žitom i kukuruzom. 

Godine su se slagale jedna na drugu. Dolazile su nove snaje u kuću, deca su se rađala. Milka je zaspala jedne noći  i nisi uspeo da je probudiš. To je samo dodalo još jednu boru u mrežu oko tvojih očiju. Onih očiju koje su toliko videle i koje nisi hteo da slikaš. I koje sam ja sada morala da zamislim.

Kad si me se setio

 Lobi ispred sale je odjednom opusteo. Svi učesnici konferencije su ušli unutra i nastupila je mekana tišina. Pogledala je oko sebe, nije bilo nikog osim njega i nje. Zavučen u ćošak hodnika, sedeo je zavaljen u fotelju i gledao u svoj laptop. Znala je da se priprema i njegovo izlaganje se očekivalo pred ručak. Imao je skoro još dva sata i nije joj bilo jasno zbog čega je došao ovako rano. Povremeno je skidao pogled sa ekrana i gledao u njenom pravcu. Ona bi brzo skretala pogled, praveći se da gleda u spiskove ispred sebe.

Godinama su sarađivali. Njena kompanija se bavila organizacijom različitih događaja i jedan od njih su bile konferencije kao što je ova. Danko je bio poznati motivacioni govornik i vrsni stručnjak iz finansija. Često su ga angažovali da govori na različitim seminarima i predavanjma. Inače vrlo miran i staložen, na bini je pokazivao izuzetnu strast i posvećenost pa su ga slušaoci veoma cenili.

Još jednom je pregledala plan konferencije, kada se stvorio pored nje.

- Sonja, jesi li doručkovala? - iznenada je pitao.

- Molim? - zbunila se. - Jesam, da, doručkovala sam. Pojela sam bananu. Čak sam i kafu popila - počela je da brblja od nervoze.

- Dobro, ništa onda. - Zadržao je svoj pogled na njoj. - Da... ok...  - okrenuo se i pošao niz hodnik.

"Ma da li sam ja normalna. Čovek me je pitao da li sam doručkovala, možda je želeo da me vodi na kafu, na one divne kroasane što imaju u restoranu... O Sonja, kokoško jedna... da li si stvarno toliko glupa..." Razmišljala je Sonja.

Sviđao joj se godinama. Sada je prvi put postojala šansa da odu negde zajedno sami ali njena nervozna brbljivost je sve pokvarila. Otišao je ka toaletima. 

Zatvorila je oči i zamislila ga kako silazi niz mermerne stepenice. Otvara vrata toaleta i ogleda se. Među potpuno crnim zidovima zamislila ga je kako popravlja svoj svetlo sivi sako. Prolazi rukom kroz čupavu riđu kosu i samouvereno namiguje sam sebi... Zamislila je kako ona otvara vrata, hvata ga za revere i gura na zid. Kako mu skida sako, otkopčava košulju i ljubi, ljubi... "Sonja, dosta je bilo... propustila si svoju šansu...Hajde na posao.."

Vreme je prolazilo. Završila je sa svim proverama sa hotelskim osobljem, kafe pauza je uskoro trebalo da počne. Setila se da se Danko nije vratio. Pogledala je ka stolu za kojim je sedeo i videla računar i sve ostale njegove stvari. "Baš neobično da sve tako ostavi. Gle, ostavio je i telefon, hm.. da mu se nije nešto desilo?" Odjednom se stresla od neke čudne strepnje. Pogledala je na sat, za pet minuta počinje pauza, ima dovoljno vremena da trkne do toaleta da vidi gde je.

Krenula je polako i kada je stigla do stepenica, potrčala je vođena nekim lošim predosećajem. Zastala je ispred vrata muškog toaleta.

- Danko? - pozvala je tiho. Nije bilo odgovora. Nakašljala se. Nije se osećala prijatno - Danko! - pozvala je glasnije. Ništa se nije čulo, samo sablasna tišina u kojoj su odzvanjali udarci njenog srca.

Polako je otvorila vrata. Danko je ležao na podu bez svesti.

- O Bože.. Danko! - prodrmala ga je bezuspešno. - Moram da zovem pomoć. Pogledala je svoj telefon, nije bilo signala. 

Istrčala je u hodnik i sudarila se sa čistačicom.

- Zovite pomoć, pozlilo mu je! Moj prijatelj se onesvestio, zovite hitnu!

Svojom vikom je uznemirila obezbeđenje koje se brzo stvorilo tu i pozvali su hitnu pomoć.

Sonja je pokušala da ga osvesti umivajući ga. Raskopčala mu je košulju, osluškivala da li diše. Proveravala puls. Svoj ogrtač je skinula i stavila mu ispod glave da ne leži baš na ledenom mermeru.

- Zbog čega sam išla na časove prve pomoći kad ne znam da mu pomognem? Šta da radim? Da mu dajem veštačko disanje? Ne, ne, zaboga, on diše. Srce mu kuca, znači ne treba ni masaža... 

Sve se odvijalo veoma brzo, lekarska ekipa je stigla i preuzela brigu o Danku. Sonja je stajala sa strane potpuno nemoćna da se pomeri. Tek sada je osetila snažno lupanje srca i kako je steže u grlu. Osećala je kako joj nešto vrelo klizi niz obraze. Nije mogla da razazna glasove lekara i ljudi koji su se sve više okupljali ispred toaleta. Sve se pomešalo u žamor i šum.

Čula je samo sebe kako ponavlja - Mora da preživi, mora...

- Gde ga vozite? Trebalo bi da javim njegovima.. - trgla se odjednom Sonja. Mora nekome da javi da mu je pozlilo.

- U Urgentni centar - odgovorio je lekar dok su ga unosili u lift. 

Sonja je brzo otrčala do stola gde su stajale Dankove stvari. Spakovala je računar i rokovnik u torbu i sve stavila kod svojih stvari. Telefon je pokušavala da otključa, kako bi mogla da javi njegovima. Možda i on svoje u imeniku zove mama i tata. Ali bezuspešno. 

Odjednom se setila zajedničke poznanice koja je išla sa njim u srednju školu, možda ona zna broj njegovih roditelja. Nakon nekoliko poziva, došla je do Dankove sestre i javila joj šta se dogodilo.

Kasnije će otići do Urgentnog, mora da čuje kako je. On je sada u dobrim rukama, hajde da vidi šta će sa njegovim govorom na konferenciji.

Konferencija se završila ranije nego što je bilo planirano, Sonja je rešila da propusti proslavu i uputila se pravo ka Urgentnom centru noseći sa sobom i Dankovu torbu. 

Uletela je u Urgentni centar tražeći informacije o njemu. Bio je još uvek u operacionoj sali i zamolili su je da pričeka u čekaonici. Minuti su prolazili kao sati. Osećala se kao da je sama u mraku i da pljušti kiša po njoj. Ne seća se da je ikad osetila toliki očaj i strah u isto vreme. Bila je tako tužna. Tako bespomoćna. 

Prisećala se svih zajedničkih trenutaka. Prolazile su slike seminara i konferencija, zajedničkih putovanja.

 Setila se kad su se zajedno sa kolegama vraćali iz Višegrada. Bila je noć i automobil se iznenada ugasio na Tari usred šume. Kolega Sale je pokušavao da shvati šta je problem, a Maja je panično tražila signal na telefonu i dosađivala Saletu. Njih dvoje su uživali. Noć je bila vedra i prepuna zvezda. Stajali su jedno pored drugog bez reči samo gledajući u zvezdano nebo. Seća se njegovog širokog osmeha i tog mira i spokoja ispod svetlucavog savršenstva.  

I slučajnog dodira njihovih prstiju. 

Magiju je prekinuo vozač koji je uspeo da pokrene auto. 

Inspirisana ovim trenucima, napisala mu je pesmu.

Jedan dan

Retko sam te viđala da se smeješ,

sjaj tvojih očiju bio mi je stran,

onda smo se sreli ispod bezbroj zvezda

i tvoj osmeh je u ponoć napravio dan.

Moj dlan sneva tvoje kože dodir,

miris tvoj me mami - opija mi dah.

Borim se sa sobom da savladam poriv,

da te ne dotaknem sprečava me strah.

 

Bojim se naškodiću vilinskoj prašini

kojom si ogrnuo rane breskve ten,

pa ćutimo satima u mekoj tišini

a tajno moja senka mazi tvoju sen.

 

Posmatram te krišom, na usni ti titra

maleni osmejak, stvoren mojim smehom.

Uzdržan si, ali zabavlja te igra,

poklanjaš mi dan, obeležen grehom.

Prisećala se i jednog srećnog dana u prirodi. Organizovala je jednodnevni seminar na jednom banatskom salašu. Iskoristila je pauzu za ručak da prošeta po imanju i otkrila veliku drvenu ljuljašku privezanu za ogromni orah. Obožavala je da se ljulja. Odmah je sela i poletela u vazduh. Zaboravila je za trenutak na vreme, na učesnike seminara, na obaveze. Danko se pojavio ispred nje i kako nije kod sebe imala telefon, preneo joj je poruku da je traže u kuhinji. Odlazeći je pogledala iza sebe i videla njega kako se ljulja. Čak se i glasno smejao kao dete. Kako je zažalila što mora da ide, mogla je da ga gleda satima kako uživa.

Vratila joj se i slika nakon jednog panela kada su ostali poslednji u sali. Spremala se da krene kada je prošao pored nje i kratko joj rekao "Obuci se". Kada ga je začuđeno pogledala, samo je tiho rekao - "Dođi" i izašao na veliku terasu ispred sale. Kao po komandi je pošla za njim i shvatila da bi za njim krenula bilo gde bez razmišljanja. Imao je neku čudnu moć nad njom i nevidljivim nitima je vukao sebi. Seća se da je ogrnula kaput i bukvalo istrčala za njim. Danko je stajao pored ograde zagledan u nebo i pušio bez reči. Stajala je pored njega ne znajući zbog čega je pozvao i zašto sada ćuti. Ćutala je i ona pored njega i minuti su prošli dok joj se nije obratio.  

- Hladno je večeras. - tiho je rekao.

- Jeste - zbunjeno je odgovorila, ne znajući kuda razgovor vodi.

- Baš su bili čudni ovi učesnici. Hladni...

U tom trenutku joj je zazvonio telefon, stigao je taksi.

- Moram da idem... - pogledala ga je izvinjavajući se.

Okrenuo se ka njoj i samo klimnuo glavom.

Krenula je i zastala. Pogledala ga je, tako bi se vratila samo da ga poljubi. Međutim, on se već okrenuo i nastavio da gleda u nebo. Kao da je želeo nešto da joj kaže. Zbog čega nije?

Ušla je u taksi puna nekih pomešanih osećanja. Prenulo je dozivanje taksiste.

- Gospođice, gde idemo? Gospođice?.."

- Gospođice? 

Pogledala je, ispred nje je stajao lekar.

- Da li ste Vi član porodice Danka Basarića?

Neodređeno je klimnula glavom.

- Želim samo da Vas obavestim o ishodu operacije. - nastavio je doktor.

Skočila je sa stolice prepuna strepnje. Izraz na licu lekara joj nije govorio ništa dobro.

- Stabilno je. Imao je izliv krvi na mozak. Kad se bude probudio videćemo da li ima nekih većih oštećenja. Stigao je na vreme i lično ne verujem da će osim kratkotrajnog problema sa pamćenjem, biti još nečega. Spasla ga je njegova mladost i onaj ko ga ja pronašao.

- Ja sam..

- Vama da zahvali što je živ. 

- Mogu li da ga vidim?

- Ne, trenutno je u šok sobi. Pratićemo njegovo stanje i sve informacije možete dobiti na info šalteru.

Kada je lekar otišao, srušila se na stolicu i počela da plače. Kao da je tek sada stigao sav stres koji se gomilao celog dana.

Narednih dana je išla na posao bez ikakve volje i snage. Bar jednom dnevno je pozivala bolnicu kako bi se informisala o Dankovom stanju. 

Vikend je provodila u krevetu, bez želje da ustane i izađe napolje. Pogledala je Dankovu torbu koja je već danima ležala u njenoj fotelji. Ustala je i uzela rokovnik iz torbe. 

Nije bilo u redu da uopšte otvara torbu, želela je samo da drži neku njegovu stvar. Zagrlila je rokovnik i kao da je nešto vuklo da ga otvori. Pogledala je poslednju ispisanu stranu i videla pored beleški za predavanje, crtež. Bila je to skica neke devojke iz profila. Sonja je skočila sa kreveta, pa to je bila ona. On je nju crtao dok je sedeo u hodniku.

Počela je grozničavo da prelistava ostale stranice. Povremeno je nailazila na različite skice i onda na još jedan svoj crtež. Pogledala je datum. To je bilo pre dva meseca, kada su opet zajedno bili na jednom seminaru u Novom Sadu. Naišla je na još par svojih crteža i svi su se poklapali sa njihovim susretima. 

Prvi crtež je bio najlepši i potpuno je zadivio. Bio je to prikaz nje ispod zvezdanog neba.

Sonja je zagrlila rokovnik i moleći se za njegovo zdravlje i oporavak, zaspala.

Sredinom nedelje je saznala da su moguće posete i nestrpljivo je sačekala popodne kako bi se uputila ka klinici. Na vratima klinike se bukvalno sudarila sa Dankovom sestrom i majkom.

- Sonja, baš sam mami pričala o tebi, kako si ga ti pronašla. Ne možemo dovoljno da ti se zahvalimo za sve što si uradila za njega. Sam je u sobi, sigurno će se obradovati kada te vidi - pričala je Tamara držeći Sonju za ruku.

Sonja je gledala čas u jednu čas u drugu ženu, primećujući sličnosti sa Dankom. Imao je mamine oči.

- Pravi mu društvo dok se nas dve ne vratimo. Idemo do prodavnice za par stvari. - rekla je Dankova mama smešeći se.

Požurila je da ga što pre vidi. Verovatno im je pričao o njoj.

Držeći Dankovu torbu u ruci, trčala je uz stepenice kao bez duše. Gorela je od nestrpljenja da ga što pre ugleda. Zastala je ispred sobe i polako ušla.

- Zdravo, Danko.

- Zdravo - odgovorio joj je Danko. U njegovim očima je videla da on ne zna ko je ona.

- Kako si? Baš lepo izgledaš. - Sonja se pribiližila Dankovom krevetu kao da će je prepoznati ako mu bude bliža.

- Dobro sam, hvala Vam. - odgovarao je na pitanje.

- Danko, da li znaš ko sam ja? Ja sam Sonja...

- Sonja? Izvinite, molim Vas, lekar je rekao da ću imati problema sa pamćenjem izvesno vreme. Zaista Vas ne poznajem. - izvinjavao se Danko sa izrazom deteta koje je nešto skrivilo.

Sonja je osetila kako je steže nešto u grlu. Suzdržavala se da ne zaplače.

- Ti i ja povremeno sarađujemo. Radimo zajedno na konferencijama i seminarima. Tebe angažujemo kao govornika. Ja se bavim organizacijom događaja - Sonja se trudila da mu objasni.

Danko je vrteo glavom - Ne sećam se zaista. Kao da mi je neka magla u glavi. Čak ne znam ni čega se poslednjeg sećam.

- Donela sam ti torbu. U njoj je tvoj računar i evo ti telefon. Napunila sam ga jutros. Ugasila sam ga jer su neprestano stizale poruke. Baš si nas sve zabrinuo. - nesmešila se stidljivo Sonja.

- Mnogo ti hvala. Molim te ostavi mi svoj broj da mogu da te nazovem kada se budem setio nečega. I verovatno da mogu da ti se izvinim što te nisam prepoznao.

- Imaš moj broj sigurno. Ne opterećuj se time, nemaš se zbog čega izvinjavati. Samo da tebi bude dobro. Odmaraj se, neću ti više smetati. Želim ti brz oporavak - rekla je Sonja i dotakla mu ruku.

- Hvala ti na poseti - zahvalio se Danko i nakon njenog odlaska uhvatio se rukama za čelo kao da želi da prizove sećanje.

Sonja je izašla iz klinike polako hodajući. Kao da hoda po medu, jedva je vukla noge. "On se mene ne seća. Zaboravio me je. Ko zna da li će me se ikada setiti. Šta ako mu se nikada ne vrati pamćenje..." Bila je očajna. Tako se radovala susretu. Želela je da mu kaže koliko joj sviđa, kako uživa u njegovom društvu, da ga često sanja... I koliko ga voli. 

Odlučila je da ga pusti, ma kako bolno bilo za nju. Nije više zvala kliniku, nije se čula sa Tamarom, Dankovom sestrom. Neka se oporavi i ukoliko je se bude setio, dobro. Ako ne, previše je bolelo da o tome razmišlja. 

Počela je da beži u posao, preuzimajući na sebe sve više zadataka. Nije dozvoljavala sebi da ima slobodnog vremena, išla je u teretanu, na plivanje, čak i na časove vajanja i grnčarije. Samo da ne razmišlja o njemu. 

Povremeno bi pomislila na njega pred spavanje, ali je odmah ustajala i iako su bili sitni sati, pospremala po kući.

Prošlo je već četiri meseca od onog događaja i više niko to nije pominjao. 

Spremala se da krene u Metropol na sastanak sa menadžerkom hotela Kaćom i firmom koja je postavljala binu i rasvetu u vezi detalja naredne konferencije, kada je zazvonio telefon. Zvala je sekretarica Tina.

- Sonja, imaš sastanak u osam, jel tako?

- Da, da, pa ti si mi zakazala. Da nije došlo do nekih promena?

- Ne, ne, samo potvrđujem. I traje do devet, jel da?

- Pa, najverovatnije. Zašto pitaš?

- Onako, samo me interesuje.

Sonja je začuđeno spustila slušalicu. 

Sastanak u Metropolu je proticao kao i uvek pred veliku konferenciju. Prošli su kroz sve detalje i bili su spremni. Sonja je krenula iz sale za sastanke, kada je Kaća zaustavila. 

- Sonja, umalo da zaboravim. Neko te čeka na terasi. - Kaća joj je namignula i izašla iz prostorije.

Polako je krenula ka vratima. Na ogromnoj terasi Metropola je bilo ugašeno svetlo i jedino je sijao pun Mesec i samo jedan sto sa svećama. Za stolom je sedeo sam jedan mladić u farmerkama i košulji. Bio je okrenut leđima ali je po boji kose uvek mogla da pogodi ko je to. Danko je sedeo i čekao je.

Čuo je da dolazi i ustao.

- Sonja! - nasmejao se onim svojim čarobnim osmehom koji je viđala samo na njegovim predavanjima.

- Danko! Dobro si. Drago mi je da te vidim - pružila mu je ruku u znak pozdrava. On je uhvatio i privukao sebi.

 - Mislila si da te se neću setiti... A ja sam se svega setio. Svih konferencija, seminara, svih zajedničkih putovanja. Sećam se i tebe ispod zvezdanog neba na Tari. Tada sam se i zaljubio u tebe.

- O Danko... - Sonja ga je zagrila.

Danko je odmakao od sebe, pogledao u oči i poljubio dok je iznad njih svetlucalo na hiljade zvezda.