Priča o riđokosoj

Ovo je priča o ženi koja istovremeno voli tri muškarca. Da, dobro ste čuli, tri! Upoznao sam je davno, u njenim ranim dvadesetim godinama. Uvek je izgledala previše ozbiljno i činilo se da je samo zanima svet knjiga u kojem je živela. Nije bila prelepa, možda pre simpatična, kovrdžave riđe kose i sa pegicama na licu. Nije bila ni preterano duhovita, sasvim prosečna i obična, da običnija ne može da bude. Ali mladići su se lepili za nju, svi su želeli da budu u njenom društvu i ona je svakog primala u svoj život. Ne, nisu joj bili momci, daleko od toga. Možda je ona o nekom potajno i sanjala ali oni to nisu primećivali. Umela je sa svakim da priča i sa svima je nalazila zajedničke teme. Bila je prepuna informacija i verujem da joj je to pomagalo dosta u razgovoru. Međutim, ja sam bio privučen njenom ličnošću, bila je tako svoja. Na momente naivna kao devojčica, a na trenutke mudra kao starica, vezala me je za sebe tako, da nisam mogao da zamislim dan bez nje. Da li sam ja jedan od te trojice? Naravno da jesam. Smatrao bih da je moj život bio uzaludan ukoliko ne bih bio jedan od njih. Nije mi smetala ljubav prema drugim mladićima, jer sam znao da joj ja ne mogu pružiti sve što zaslužuje. Znao sam sve njene tajne, bio sam njen najbolji prijatelj, i tu dvojicu sam posebno poštovao. Jednog nisam lično poznavao, dok sam drugog tek povremeno sretao, ali - ona ih je volela i to mi je bilo dovoljno da prema njima osetim divljenje.
Ko su ti ljudi? Jesu li posebni, po čemu se razlikuju, jesu li slični meni? Stalno sam sebi postavljao ta pitanja, i zašto je, za ime sveta, izabrala baš nas trojicu. Jednom sam je pitao i ona je samo slegla ramenima i kao dete rekla najobičniju stvar - pa zato što vas volim.
A kako je sve počelo? Otkriću vam u narednim redovima.
Pre mene je niko nije poljubio i osećam da je naš prvi poljubac napravio nit kojom nas je večno vezao. Meni je bilo neverovatno da od nje čujem da se nije našao neko ko bi poželeo te usne koje su prosto mamile da se probaju. Ona ih je često grickala, i ja sam se jedva suzdržavao da je ne ugrizem za te zrele maline. Imala je duboke zelene oči, pomalo setne i nikada nije skretala pogled sa sagovornikovih. Uvek je gledala direktno u oči osobu sa kojom je razgovarala i kao da pred njom niko nije mogao da ima tajni. Sve su joj pričali, svoje najdublje snove, a ona je samo slušala. Tako je i upoznala svog verenika, na nekom koncertu. On je počeo da razgovara sa njom, nakon koncerta su otisli na piće, a on je i dalje pričao. Ona je upijala svako slovo i do svanuća je sve saznala o njemu. On je ujutru shvatio da ne može bez nje i odmah je zaprosio. Ona se zaljubila u njega prvog trenutka kada joj se obratio, u njegovim očima je videla da će uvek biti uz nju. Sa radošću je pristala. Ja nikada nisam verovao u brak i porodica me nije interesovala. Ona je to znala i dogovorili smo se da se zauvek volimo, čak i kad se bude udala i stvorila svoj dom.
Pitate se verovatno, zbog čega ona nije mogla da ostane samo na ljubavi prema nama dvojici. Zbog čega joj je bio potreban taj treći i ko je uopšte on? Kako je tako divna devojka, kao što je ona bila, odlučila da vara čoveka kojeg voli. Ustvari, da nas oboje vara. Ma, znate šta sam hteo da kažem... To nije bila prevara jer ona to tako nije videla. Bila je prepuna ljubavi, i ljubav nije delila već umnožavala na nas trojicu. Niko od nas joj to nije mogao zameriti, pa valjda nas je zbog toga od celog sveta odabrala.
Njen verenik je bio nežan, obožavao ju je i bio spreman sa ivice sveta zbog nje da skoči. Znao je za mene i to mu uopšte nije smetalo. Ja, pa, mene znate. Ja sam od svega pomalo i od svega po mnogo. Ćudljiv, plahovit i temperamentan, i emotivan i jak. Veoma sličan njoj i valjda me je zbog toga i ljubila. Ali taj treći, nikako se nije uklapao. Ja ga lično nisam poznavao ali sam slušao o njemu od nje i od prijatelja koji su ga znali i nikako nisam mogao da shvatim zbog čega. Zašto baš on, kada je bio tako različit od nas? Sećam ga se sa jedne slike: uštogljen, hladnih plavih očiju - plašio sam se da se taj čovek nikada nije nasmejao. Ona je znala sigurno mnogo više od svih nas, kada je odlučila da mu pokloni deo svog srca. I onda mi je jedne večeri ispričala priču o njemu.
Radili su na nekom projektu zajedno, on se priključio timu nakon tri dana i onog trenutka kada joj je pružio ruku osetila je gromko lupanje srca. Bubnjanje je zaglušilo njene uši i kao da je neko snažno stezao njen vrat. Jedva je uspela da izgovori svoje ime. Kakav je uticaj on imao na nju, kad nikada tako nešto ni prema kome nije osetila. Volela je svog verenika svom dušom svojom, mene je posebnom ljubavlju zauvek volela, ali prema njemu - nije znala šta je to. Da li je to ljubav? Da li je to zaljubljenost? Opčinjenost? Kakvu je on moć imao nad njom, kakvom magijom je privukao sebi? Nije mogla da mi objasni.
On je imao devojku i nije obraćao pažnju na druge. Činilo se da ni za Nju ne mari, ali je povremeno postavljao neka pitanja kojom je pokazivao brigu i interesovanje. Pustio bi njenu omiljenu pesmu u trenutku kad bi ušla kod njega u kancelariju. Povremeno bi pitao za neki detalj o njoj koji nikako nije mogao da zna već da se negde potajno raspitivao. Povremeno bi u prolazu spustio čokoladicu na njen sto ili joj doneo kafu baš kad joj je bila potrebna. On je bio jedina osoba na svetu koju nije mogla da gleda u oči i sa kojom nije umela da priča. Koga, ma koliko se trudila, nije mogla da nasmeje. Uglavnom je bio potpuno hladan i strog. I savršeno je zbunjivao. Slao joj je stalno pomešane signale i ona nije znala šta želi i šta i da li išta oseća prema njoj. Često bi nakon razgovora sa njim otrčala u toalet, da se smiri jer je srce pretilo da iskoči. Naslonila bi se na vrata, pokušavala da uspori disanje i ohladi tu vrelinu koja joj je žarila lice. Plašila se da će svi a posebno on, shvatiti da je potpuno izgubila razum za njim. A on je izgledao tako moćno, uvek u odelu, uvek besprekorno ispeglan i uredan. Uživao je veliko poštovanje u poslovnom svetu zbog svoje stručnosti i često je putovao, i zbog toga je verovala da se sa njim nikako ne može meriti. Jedne večeri su se malo duže zadržali nad nekim problemom i odlučila je da ga pita. Pa makar od sutra više nikad ne došla na posao. Jedva je uspela da izgovori rečenicu - šta misliš o meni? To jedino što je mogla da smisli. Lice mu je odjednom promenilo boju, oči su mu zasijale i skočio je sa fotelje. I počeo je da priča... Nikad ga takvog nije videla a ni čula - pričao je da je od prvog susreta zaljubljen u nju, da pokušava da kontroliše svoja osećanja, da ima devojku i da ne zna šta da radi. Rekao joj je da mu je potpuno pomutila um, i da njegovi i java i san pripadaju njoj. Ona je bila šokirana onim što je čula, a bio sam i ja svim tim što je upravo bacila pred mene. Pa kako da mi sad ne postane drag, kad je on takva osećanja gajio prema njoj. I pitate se šta je ona uradila sa svim tim njegovim priznanjem? Ništa, uradila je isto to. Sve mu je ispričala,  i na kraju rekla - šta ćemo sad? Volim svog verenika, volim još jednog muškarca celog života - tu je mislila na mene, i šta ću sada sa tobom? Sedam meseci su krili od kolega svoju ljubav. Njega je imala na poslu, verenika kod kuće a mene u snovima i u nekoliko susreta. A onda je jednostavno nestala...
Odmah me je pozvao njen verenik, veoma zabrinut. Kolega sa posla je zvao verenika da proveri zbog čega se ne pojavljuje i sva trojica smo umirali od brige. Nakon tri dana smo svi dobili identičnu poruku od nje:
"Dobro sam. Ne brini. Ne traži me.Volim te zauvek."

Nedelje su prolazile i pre nekoliko dana sam ispred zgrade u kojoj radim, sreo njenog verenika. Čekao me je i otišli smo na piće, video sam da ima nešto da mi kaže. Saznao je gde je ona i bio je očajan. Ja nisam mogao ni da pretpostavim i bio sam veoma iznenađen onim što sam čuo. Nalazila se u manastiru blizu granice i molio me je da krenemo zajedno. Verovao je da je samo ja mogu ubediti da dođe kući. Ja sam odlučio da pozovemo njenog kolegu sa posla i da se sva trojica pojavimo ispred nje. Pa neka odabere nekog, samo nek se vrati...
Rano jutros smo krenuli da bismo stigli oko podne. Ceo put smo proveli ćuteći i međusobno se kradomice zagledajući - svako u borbi sa nekim svojim demonima. Igumanija nas je uvela u trpezariju i sačekali smo desetak minuta dok se nije pojavila. Nevoljno nam je prilazila, zabrađena, u crnoj dugoj haljini, tamnih podočnjaka - kao da je upravo došla sa gotske žurke.
Prešla je pogledom preko naših lica i tiho počela da priča. Voli nas, mnogo, ali više ovako ne može da živi. Iz velike ljubavi prema nama, izgubila je sebe. Ovih dana koje je provela u manastiru, našla je jednu drugu vrstu ljubavi - jaču i moćniju od svega - ljubav prema Gospodu. I rešila je da se zamonaši. Zanemeli od nekih snažnih pomešanih osećanja, samo smo je užasnuto gledali. Sva trojica smo je previše dobro poznavali da bismo pomislili da se šali. Ispratila nas je poljupcem u čelo i svakome od nas nešto šapnula. Put kući je bio duži nego u dolasku, i naši demoni su bili veći nego pre...

Već satima sedim u mraku i rešio sam da vam ispričam ovu priču zbog onoga što mi je na polasku rekla.