Gospođa Mira je provodila svoj dvanaesti dan u kovid bolnici u Areni. Nekadašnja sportska hala je preuređena u modernu kovid bolnicu i pacijenti su samo pristizali. Ovaj put je četvrti talas bio baš udarni i imali su više prijema nego otpusta. Već par dana, gospođa Mira je imala iste cimerke u sobi. Bila je najstarija među njima i svi su iznenađeno uzvikivali kada bi čuli koliko ima godina. Proteklog meseca je napunila osamdeset dve godine a izgledala je kao da ima i deset manje. To je zbog mladalačkog duha koji je imala i stalnog osmeha.
Gospođa Mira je živela sama u stanu, prelepom saloncu sa pogledom na Kalemegdansku tvrđavu. Naravno, nije bila potpuno sama, sa njom je živeo Volođa, njen narandžasti debeli mačor, u mačećim godinama, nešto mlađi od nje.
Stari gospodin Milovan, umro je dvadesetak godina ranije. Gospođa Mira se nije osećala usamljeno, par zgrada dalje je živeo njihov sin sa porodicom i svi su oni bar jednom dnevno bili dragi posetioci.
Gospođa Mira je bila dobro. Virus je polako popuštao, ona se fino oporavljala. Brojala je dane, kada će napustiti svoju bolničku sobu. Razmišljala je o svojim unucima, Volođi i svim onim emisijama koje je propustila da odgleda na Ruskoj televiziji. Za cveće ne brine, njena snaha je sigurno lepo vodila računa o njemu.
Sve cimerke su utonule u popodnevnu dremku, dok je gospođa Mira zamišljeno gledala u pacijente koji su stalno prolazili, opet brinući što nije bar Puškina ponela za čitanje. Sve je već znala i napamet, ali bi joj sada tako prijao.
Odjednom, provirila je jedna seda glava:
- Gospa Miro, jeste li to Vi?
Gospođa Mira se uspravila u krevetu i začuđeno gledala u posetioca.
- Gospa Miro, ja sam, Steva. Radio sam sa Vašim suprugom u Vojnom institutu, da li me se sećate?
Gospođa Mira je krenula rukom da skloni kosu sa lica, zaboravljajući da ima punđu.
- Steva. Da, naravno da Vas se sećam. I Vi ovde, gospon Stevo? Kako ste?
- Eh, kako... pa valjda ću biti dobro. Samo da i ovo preživim. A Vi? Kako ste?
- Sad sam dobro. Biće dobro, gospon Stevo. Ta svašta smo mi preživeli do sad, da stradamo od ovog virusa. - nasmešila se gospođa Mira.
- Da Vam ne smetam. Doći ću da Vas obiđem, ako dozvoljavate?
- Naravno, gospon Stevo. Vidimo se, odmarajte.
Gospodin Steva je zamakao za ugao a gospođa Mira je zatvorila oči i naslonila se na uzglavlje. "Bože, kako je bio naočit ovaj Steva. Kako je bio visok, crn, krupnih tamnih očiju. Kao da je izašao iz nekog magazina."
Kada ga je prvi put videla uz svog Milovana, ovaj joj je izgledao kao neko detence naspram njega. Onako plav, oniži, uvek nasmejan, morao je užurbano da hoda da bi stigao Stevu i njegov korak od sedam milja.
Steva je bio oženjen lokalnom lepoticom Verom, ćerkom predratnog mesara, plavom i providnom. Imali su tri ćerke, sve tri plave na majku. Povremeno su išli na zajedničke izlete, proslave 1. maja i Dana republike. Deca su se družila dok su bila mlađa, a onda su porasli i prestali. U međuvremenu je Milovan prešao na drugi posao u Generalštabu i sve su manje viđali Stevinu porodicu.
Ne zna šta je bilo sa Verom, dugo je nije videla. Baš će pitati Stevu kako je ona.
Pred večeru, gospodin Steva je provirio.
- Gospa Miro, hoćete li da Vam donesem večeru?
- Neka, gospon Stevo. Volim da odem u trpezariju da večeram. Nekako mi je varvarski da jedem na kolenima.
- Idemo onda zajedno. Ispratiću Vas ako dozvoljavate?
- Naravno, gospon Stevo. Taman da se malo ispričamo.
Večera je brzo prošla uz priču o prošlosti. Gospođa Mira je saznala da gospodin Steva živi sam, da retko izlazi jer je ostao bez društva. Ćerke imaju svoje porodice, redovno ga obilaze ali mu je samoća jedini prijatelj. Nekada crne vesele oči su bile pune tuge.
- Gospon Stevo, znate li da ja živim u Gospodar Jevremovoj? Reklo bi se na korak od Kalemegdana. Pa ja sam stalno tamo. Bože zdravlja, kad izađemo odavde, mogli bismo katkad da prošetamo. Verujem da bi Vam prijalo.
- Još kako prijalo. Kreće proleće, biće lepih dana. Još samo da se izađe odavde.
Gospođa Mira i gospodin Steva, nastavili su zajedničke obroke u bolnici. Mira je primetila da je Stevin pogled dobio na čvrstini a korak na dužini. Bližio se njen odlazak kući. Dobro se oporavila i već se pakovala za odlazak.
Gospodin Steva je ispratio uz obećanje da će doći da je poseti.
Prošlo je par nedelja, gospa Mira je već i zaboravila na gospon Stevu, kad je jednog mirnog prepodneva zazvonio telefon.
- Gospa Miro, sa velikim zadovoljstvom želim da Vas obavestim da sam pretekao. Lepo se oporavljam a doktor mi je preporučio kratke šetnje. Imate li predlog gde bih mogao prošetati? - šalio se gospon Steva sa gospa Mirom.
- Gospon Stevo, kakvo iznenađenje. Naravno da imam. Čekam Vas popodne kod Pedagoškog muzeja, pa ćemo polako u špacirung.
Kao što su se i dogovorili, prošetali su Kalemegdanom. A onda su nastavili i svakog popodneva sa lepim vremenom.
Možete ih i sada videti na klupi kako se smeju i sećaju starih vremena.
