Sedela je zavaljena u fotelji i gledala kroz prozor u sunčan letnji dan. Živeli su u prigradskom naselju, načičkanom zgradama, privremeno, dok ne budu gotove pripreme za njihov odlazak u Kopenhagen. Brojala je dane do odlaska iz ovog betonskog naselja. Nije volela da izlazi napolje jer bi morala kolica da provlači između parkiranih automobila na trotoaru ili da se sa ulice sklanja vozilima. Stan je bio na severnoj strani i zavese su bile stalno razmaknute kako bi ušlo što više svetlosti. Gledala je pravo u komšijsku zgradu i balkone na kojima nikad nije videla komšije. Todor samo što je zaspao u njenom naručju, bilo je vreme za prepodnevu dremku. Ispio je celu flašicu i spremala se da ustane iz fotelje i smesti ga u krevetac, kada ga je ugledala. U zgradi preko puta, na terasi na trećem spratu, tačno naspram nje, pojavio se muškarac. I to ne bilo kakav. Savršen. Imao je samo peškir oko pasa i zlatno plavu kosu do ramena. Njen čovek iz snova. Okrenuo se prema suncu, zadržao se nekoliko trenutaka tako, proteglio se i ušao unutra. Mogla je da oseti kako joj srce lupa i čula je sebe kako kaže - O, Bože, predivan je! Rekla je toliko glasno da se Todor promeškoljio u njenim rukama, uplašila se i da su je komšije čule. Požurila je da ga smesti u krevetac i ponovo se vratila u fotelju.
Ništa se nije dešavalo u komšijskom stanu prekoputa. Lepotan nije više provirio na terasu. Taman je rešila da ustane, kada je izašao iz zgrade. Ovaj put u jos lepšem izdanju. Izbledele farmerke i bela lanena košulja, a zlatna kosa mu se viorila pri hodu. Brzo je ušao u mali beli auto parkiran ispred zgrade i odjurio. Pogledala je na sat, pola 12. Ok, možda radi popodne. Nije mu dobro pogledala lice, nije mogla da odredi godine, možda je bio koju godinu stariji od nje. Bio je nizak i lepo građen, možda je neki sportista, razmišljala je.
Dan je prošao uobičajeno, u brizi oko bebe i nije ni primetila da je već vreme da se Uroš vrati sa posla. Nije ni stigao da spusti torbu na pod kad je počela da mu priča o zgodnom komšiji. Dugo su zajedno i nisu imali jedno pred drugim tajni. Uroš je odmah počeo da se šali sa njom kako se zaljubila u komšiju.
- Ali, Uki, on je savršen. - Trudila se da naglasi svako slovo.
- Mila, nisi ga dobro ni pogledala. Možda je potpuno sed a tebi se priviđa zlatna kosa - šalio se sa njom - A zar nisam ja savršen? - malo se nadurio.
- Jesi, ljubavi. Ali ovaj komša me je baš očarao...
Nastavili su razgovor o Todoru, kako im je prošao dan a ona je povremeno bacala pogled na prozore i komšijin balkon. Ništa se nije dešavalo satima. Već je i zaboravila na njega kada je ugledala svetlo u sobi.
- Uki, stigao je! - viknula je Urošu.
- Ko je stigao? - upitao je zbunjeni suprug iz dnevne sobe igrajući se sa mališanom.
- Pa, komšija... - rekla je kao da se to podrazumeva da Uroš zna o kome priča.
- Ma, pusti ga. Pravi si mali voajer. Nije se on juče doselio. Viđam ga ja već neko vreme. Ružan kao pas, i mator... - rekao je.
- Samo si ljubomoran, srce. On je predivan! - Jovana je uzdahnula.
- Joco, sad zvučiš kao neka klinka iz crtaća. Pusti čupavog, nego reci šta ćemo za večeru? - skrenuo je temu Uroš jer je prestalo da ga zabavlja njeno uzdisanje za nekim tamo likom. Sreo ga je par puta na ulici i ne zna šta je njegova draga videla u njemu. Stariji bar dvadesetak godina od njih. Jeste bio zgodnjikav ali je imao ružno lice i nekakve čudne prodorne oči. Ali neka, znao je da je ne može razuveriti, neka ga sama lepo osmotri.
Jovana je uspavala Todora i sama krenula na spavanje. Znala je da će se za tri sata Todor ponovo probuditi i tražiti mleko. Pogledala je na sat - pola dvanaest. Setila se da je veš ostao na terasi, prognozirali su kišu i htela je da unese celu sušilicu u sobu. Bila je u spavaćici i nije želela da pali svetlo. Podigla je malo roletnu, prošla na terasu i polako unela sušilicu. Okrenula se da namesti zavesu i ponovo ga ugledala. Izlazio je iz zgrade prekoputa, bio je sav u crnom. Plava kosa mu je još više dolazila do izražaja. Ušao je u auto i otišao. "Hm, izlazi uveče. Baš lepo. Joco, hajde na spavanje", rekla je samoj sebi, za manje od tri sata je čeka buđenje.
Danima je pratila komšiju, prvo iz čiste radoznalosti a onda je prešlo u naviku. Pola dvanaest danju, pola dvanaest noću - kao da je imao neki precizan raspored. Želela je da sazna ko je on, da ode do zgrade i pročita prezimena na interfonu, ali to je stvarno prelazilo granice lepog ponašanja. Nije bila baš toliko luda i to joj je ličilo na ponašanje nekog manijaka. Svo to gledanje na sat je zabavljalo i kako su dani sve više prolazili, predala se svojim uobičajenim obavezama i samo bi dva puta dnevno pogledala ka njegovim prozorima i ulazu. Nakon par trenutaka je nepogrešivo napuštao zgradu i odlazio nekuda.
Jednog popodneva je krenula sa Todorom u šetnju. Bilo je prijatno napolju a i želela je da pođe u susret Urošu. Ovaj put je išao autobusom na posao jer je auto bio kod majstora. Provlačeći se između parkiranih automobila, krenula je ka stanici. Videla je prazno parking mesto i taman rešila da prođe tuda i izađe na ulicu, kada je mali beli auto počeo da skreće kako bi se uparkirao. Zastala je da ga propusti i ugledala komšiju. Izašao je iz auta, zaključao vrata i na kratko je pogledavši, ušao u svoju zgradu.
Ostala je da stoji pored auta čvrsto stiskajući ručice kolica. "Ne, nije moguće da je to on. Ne, ne želim da verujem da je to on". Ne seća se kako se vratila u stan, trgla se kada je Uroš otključao vrata i pitao zašto beba spava u kolicima u hodniku stana.
- Uroše, moram nešto da ti ispričam....
Uroš je pogledao i njen izraz lica je govorio da se dogodilo nešto strašno.
- Todor?
- Sve je u redu, on je dobro...
- Ti? Šta ti se desilo? Izgledaš kao da si videla duha.
- I jesam... - tiho je rekla Jovana.
- Bila sam četvrta godina srednje škole. Videla sam jedne predivne Martinke i rešila da sama skupim novac da ih kupim. Nisam imala srca da tražim od mojih, tada su koštale čitavo malo bogatstvo. Počela sam da radim preko Omladinske zadruge i prodajem oglasni prostor za neki časopis. Trebalo je da obilazim sve preduzetničke radnje i nudim oglašavanje. Što je bila veća radnja ili bogatija, nudila bih bolji prostor u časopisu i imala veći procenat. Dobila sam stari deo grada gde nije baš bilo mnogo ekskluzivnih radnji i dugo sam merkala jednu antikvarnicu. Jednog dana sam se doterala, našminkala i sredila da samu sebe nisam mogla da prepoznam i otišla tamo. Žena koja je radila nije bila tu, samo neki čovek od četrdesetak godina. Bio je u odelu, zalizane kose u rep. Možda je bio vlasnik ili menadžer, šta god...Nije loše izgledao ali imao je tako neki čudan pogled da sam se malo uplašila. Pozvao me je u kancelariju pozadi...
- Joco... nije valjda...
- Zamalo... Ponudio me je pićem, sećam se još uvek tog mirisa nekog žestokog pića od kojeg mi je pripala muka. Odbila sam i pokušavala da sa njim uspostavim neku poslovnu komunikaciju, kakvu sam ja uopšte mogla da znam sa osamnaest godina. Ali ne, na svaki moj početak rečenice on me je prekidao i upućivao mi komplimente i laskao mi. Nije mi bilo prijatno, tako sam se pokajala što sam došla i htela sam da krenem. Ustala sam, bio je brži i mnogo jači. Privukao me je sebi i bukvalno telom pritisnuo iza zid, nisam imala kud a nisam ni imala snage da mu se oduprem. Pokušavala sam da ga ogrebem, ali nisam imala nokte, gurala sam ga od sebe, htela sam ga šutnem ali me je tako jako stisnuo da sam bila potpuno nemoćna. Počeo je rukom da mi podiže suknju, srećom bila je malo duža pa mi je to dalo vremena da nekako krenem da se migoljim. Jako sam ga nagazila i odgurnula što sam jače mogla. Pritrčala sam vratima i kao bez duše izletela na ulicu. Ostavila sam i torbu sa uzorcima časopisa i samo trčala što dalje mogu.
- Jesi li rekla nekome? Svojima, Maši, Sandri.... bilo kome...
- Ne, ti si prvi koji ovo čuje..
- Zašto Joco, mogla si da ga prijaviš za napad, pokušaj silovanja...
- Nisam ni znala kako se zove, ne bih ni mogla ni da opišem kako je izgledao... samo oči... njih i dalje ponekad sanjam...
Ali danas...
Jovana je počela da jeca... Uroš je zagrlio...
- On je tu... to je komšija... Oči...
- Molim? Sad ću da ga ubijem! - skočio je Uroš.
- Ne, stani, on ni ne zna ko sam ja. Pogledao me je danas i nije me prepoznao. Ustvari, nije ni mogao. Tada sam bila našminkana i mnogo mlađa nego sada. Možda sam bila malo provokativnije obučena, možda...
- Joco, hteo je da te siluje! Ej, čuješ li sebe šta pričaš. Nikome ne daje za pravo da napadne ženu, kako god bila obučena. Devojku! Osamnaest godina, ej, bre! Dete! Proklet da je! Kreten! Idemo da ga prijavimo, to ne zastareva! - vikao je, inače pitomi Uroš.
- Nemoj! Pusti... Ja sam pustila odavno... valjda... Sada izgleda drugačije nego tada, pustio je kosu, obučen je kao mladić ali te oči bih uvek prepoznala. Jedva čekam da odemo odavde...
Prolazile su nedelje. Jovana nije više gledala ka komšijskoj terasi, navukla je zavese i sve češće spuštala roletne zbog toplote kasnog leta. Oko podneva nije ni gledala na sat i izbegavala je da slučajno vidi komšiju. Jedne večeri je kasnije krenula na spavanje i ugledala Uroša kako u mraku gleda kroz roletnu koja nije bila skroz spuštena. Savio se kao da se krije i prišla mu je.
- Šta radiš to, Uki?
- Pst, ćuti, dođi da vidiš nešto...
Spustila se pored njega i pogledala kroz prozor. Dva mladića u crnom kao da su igrala žmurke. Jedan se krio kod malog belog auta a drugi se krio malo dalje iza kontejnera.
- Šta rade to? Igraju žmurke? - prošaputala je.
- Ne znam, niko ih ne traži. Kao da nekog čekaju. - tiho je rekao Uroš. - Čekaj, neko ide.
Iz zgrade prekoputa se upalilo svetlo i vrata su se otvorila. Komšija je izlazio.
- Ne mogu da ga gledam - rekla je Jovana i krenula da ustaje.
- Čekaj - Uroš je zadržao. - stani...
Komšija je krenuo da prilazi svom automobilu. Onog trenutka kada je otvorio vrata, mladić iza kontejnera je pritrčao i ugurao ga u auto i seo na mesto vozača. Drugi mladić je ušao na zadnja vrata. Automobil se pokrenuo i uz škripu kočnica otišao niz ulicu. Sve se dogodilo toliko brzo da su Jovana i Uroš samo gledali. Nisu stigli ni da kažu nešto. Samo su se gledali kada je auto nestao iz vidokruga.
- Da zovemo policiju? - pitala je Jovana.
- I da kažemo, šta? Šta smo videli? Dva momka koja su ubacila u auto nekog komšiju. Ne znamo čak ni kako se zove. Želiš li uopšte da to prijaviš? Posle svega što ti je uradio, Joco, možda će konačno dobiti šta zaslužuje. Ko zna šta je sada uradio... Ma tako mu i treba...
Škripa kočnica je skrenula pažnju komšijama koje su sedele na terasi i za nekoliko minuta, policijski automobil se zaustavio ispred njihove zgrade. Komšija iz prizemlja je mlatarao rukama objašnjavajući nešto policajcima koji su brzo odjurili u pravcu otetog komšije.
Uroš je noć proveo mirno. Jovana se budila po običaju da nahrani Todora i svaki put bi pogledala ka komšijskoj zgradi. Sva svetla su bila pogašena.
Sutradan je pretraživala vesti kako bi nešto čula o sinoćnom događaju. Jedna kratka vest joj je privukla pažnju. "Vlasnik galerije i antikvarnice otet i pretučen u predgrađu. U teškom stanju prebačen u Urgentni centar gde se lekari bore za njegov život. Sumnja se da je pretučen nakon sve češćih pretnji zbog navodnih optužbi za napad i silovanje radnice u galeriji"
"Znači nisam jedina koju je napao. Nadam se da je dobio ono što je zaslužio. Pretpostavljam da nisu 'navodne optužbe'. Radnica ga je verovatno prijavila, a znajući naše sudstvo... rešila je da uzme stvar u svoje ruke... - razmišljala je Jovana. - Zbog čega ga ja nisam prijavila? Čega sam se plašila? Da će me osuđivati? Da će me možda optužiti da sam ga izazvala? Bože, kako me je bilo stid da bilo kome kažem... želela sam samo da zaboravim..."
Seća se kako je provodila te dane nakon napada, nije izlazila iz stana. Samo je spavala... Želela je da prespava i zaboravi sve... Dugo nije mogla da dozvoli da je neko dodirne, trgla bi se i ukočila kad god je neko želeo da je zagrli. Kao da je dugo bila talac te strašne tajne koju je samo Urošu ispričala. Noćas je prvi put osetila da je slobodna, kao da je napad na njega vratio dug. Ispravio nepravdu koju je osećala i kaznio ga za ono što je njoj uradio.
Dani su prolazili, kada bi slučajno pogledala ka susednoj zgradi - nikoga ne bi videla na balkonu trećeg sprata, svetla su i dalje bila ugašena. Nije bilo malog auta na parkingu.
* * *
Polazeći na aerodrom ka prestonici Danske, poslednji put je pogledala ka prozorima na trećem spratu. Tama je i dalje bila u stanu prekoputa, ali to više nije ni bilo važno.
