Sećam se, imam desetak godina i gledam emisije o prirodi i zaštiti životne sredine. Pratila sam šta radi Green peace i PETA. Čitala o reciklaži, čak i pohađala neke ekološke radionice koje su obrađivale reciklažu i ponovno korišćenje otpada. Maštala sam da sam svetski poznati ekolog i da ću baš ja doneti velike promene u zaštiti životne sredine. Čitala sam sve što mi je dolazilo pod ruku u vezi ugroženih vrsta životinja i čak sam jednom sanjala da sam ja pomogla da se spasu poslednji primerci retkih životinja.
A onda sam malo porasla i shvatila da baš nije tako.
Počelo je strašno da mi smeta smeće koje sam videla po ulicama. Kuda god bih pogledala, mogla sam da vidim kese, čak su kitile i drveće kao neki čudni ukrasi. Svuda đubre, kante koje se ne prazne, kontejneri koji smrde, pored njih smeće koje su razvlačili psi lutalice. A tek lutalice, na sve strane - neko i ih i nahrani ali ih uglavno teraju, gađaju kamenjem, pozivaju šintere. Potpuno sam se razočarala. A tek moja okolina, uopšte nije bila na mojoj strani. Njima je potpuno bilo u redu da bace smeće na sred ulice, kao postoje čistači ulica pa će oni to počistiti. Veće količine smeća su se bacale na divlje deponije van naselja i svima je to bilo u redu. Gledala sam male rođake koji bacaju papiriće od žvaka i čokoladica na ulicu, njih niko nije naučio da to nije u redu. Potpuno me je porazio moj deka, on je uporno bacao papiriće od bombona gde god je stigao. Uvek je imao kod sebe Negro bombone i uvek bi papirić bacio na zemlju. U slobodno vreme se bavio košenjem deteline na selu i ljudi su ga obično angažovali da im kosi. Sećam se da su ga tražili a tek je bio otišao na njivu, nisam umela da im objasnim gde je a oni su samo rekli da će pratiti papiriće od bombona i znaće gde je. Moje deda je bio kao Ivica i Marica. I to me je potpuno porazilo. Ja želim da promenim svet a ne mogu da promenim svog dedu....
Kao da sam digla ruke od ekologije i prestalo je da me interesuje. Neka se time bavi neko jači i hrabriji od mene. Ja se predajem. Smeće sam bacala kao i svi ostali, u kontejner. Neka ga razdvaja neko drugi. Moje deda je već star, neka radi šta želi, ko sam ja da ga menjam. A klinci oko mene imaju svoje roditelje, neka ih oni nauče lepom ponašanju. A životinje, neka spašava neko drugi...
Prolazile su godine. Surfujući jednog dana na internetu, pročitala jednu rečenicu koja me je trgla. Kao da sam se probudila. Glasila je - Jedino sebe možemo popraviti. Pa da, to je bilo to. Ja samo sebe mogu da menjam. Druge ne mogu. A ako se ja promenim, drugi će videti moju promenu. Možda će me i slediti. Ja bi trebalo da uradim sve što je do mene. Ja ću sebe popraviti.
I krenula sam.
Napravila sam plan šta ću prvo da krenem da radim. I obećala sam sebi da ću o tome da pričam, a ne samo da posmatram loše stvari i da se sekiram. Prvo sam počela da odvajam otpad - plastika (PET ambalaža, plastične flaše i tetrapak) na jednu stranu, karton i papir na drugu. Konzerve ne koristim ali sam počela da skupljam limenke od poznanika i rođaka. Staklo takođe. Pronašla sam mesta koja otkupljuju staklo i sve tegle i staklene flaše sam počela da prikupljam i odnosim tamo. Svi su me u početku gledali kao da nisam baš normalna. A zatim su se navikli. Od šala na moj račun, prešli su na pitanja gde oni mogu da odnesu staklo i plastiku. Kartone smo davali u početku sakupljačima sekundarnih sirovina, a potom u kontejnere koje su nedavno postavili kod nas u naselju. Od novca od predatog stakla, želela sam prvo da kupujem nešto sebi. Sakupljala sam novac i čuvala da kupim nešto vrednije. Slučajno sam od rođake čula za azil pasa lutalica. Možda nisu retke vrsta životinje ali su ugrožene. Njima sam uplatila novac.
Klincima sam počela da pričam o reciklaži i veoma sam ponosna kada ih vidim kako ubacuju smeće u kantu. Idemo malim koracima. Možda ću i deku uspeti da popravim.
No comments:
Post a Comment