Dobrota i ljubav su najveće dragocenosti

 

Zadesila nas je strašna pošast prošle godine. Korona virus nas je sve zaustavio i prebacio na novi način življenja. Od proglašenja vanrednog stanja u martu, život nam se potpuno promenio. Svih nas, bez izuzetka. Bili smo zatvoreni u kući, pod policijskim časom. U strahu od nepoznatog virusa o kome ni lekari nisu mnogo znali. Bojali smo se za sebe, za svoje najdraže. Nizale su se vesti o zaraženima i umrlima, o retkim izlečenima kojima su ostale posledice. Samo maske, rukavice, alkohol, asepsol...  Nisam znala da li se više plašim virusa ili zatvorenog prostora.

Pokušavala sam da se zabavim gledanjem serija i filmova na televiziji. Čitala sam knjige, neke i po više puta. Sa prijateljima sam se viđala na Skajpu i Vajberu. Prvo nam je bilo zabavno, napravila sam grupu i zajedno smo pili kafu i ćaskali. Uskoro je jedan po jedan počeo da odustaje, više ni o čemu nismo mogli da pričamo. Gledala sam tutorijale na internetu, pravila kolače, ukrase, pokušavala da pletem i mesim testo - vrlo neuspešno. Ideja za zabavu je ponestajalo, nervoza je samo rasla. Ukućani su počeli da mi smetaju. Sve me je nerviralo i moji i komšije i svi okolo. I ne samo mene, čini mi se da smo svi prolazili kroz slično čistilište. Nešto je moralo da se promeni. 

Jednog dana je neko zazvonio na vrata. Poštar. Ništa nismo naručivali i ispostavilo se da je slučajno pogrešio stan. Rekao mi je da ovih dana često raznosi pakete sa humanitarnih licitacija. Nisam imala pojma o čemu priča. A možda ga nisam dobro ni čula ispod maske. Vratila sam se i sela za računar, hajde da vidim da li to postoji, neobično mi zvuči. Otkucala sam i rezultat me je oduševio. Postoji i predivno je. Grupa na Fejsbuku, Budi human - humanitarne licitacije. Odmah sam se priključila i krenula da čitam. O Bože, koliko bolesne dece, koliko nesreće. Koliko bolesnih divnih majki i očeva. Počela sam  da plačem, šta mi je ovo trebalo na ovu moju tugu i beznadežnost. 

Prve tri nedelje sam samo plakala. Sa svakim postom, svakom objavom roditelja, rodjaka, prijatelja. Toliko tuge, toliko bolesne dece, toliko skupih lekova i tretmana... A onda je počelo da se dešava. Prva objava – skupili smo!!! Odjednom suze radosnice, sreća. Uspeli smo! Osmeh - i moja poruka je bar malo doprinela tome, možda moja uplata, ma nije bitno čija je – uspeli smo. Krenula sam sve više da licitiram, da prvo pogledam na grupi pre nego što krenem u kupovinu, krenula po kući da skupljam, da tražim... Za četiri meseca koliko licitiram, kupila sam sve (osim hrane) što bih inače kupila u prodavnicama – metar knjiga, igračke za decu, nakit za svaki dan godine i plus za poklon, garderobu, šolje, lonce, sličice, parfeme...

Ono što je bilo najlepše u celoj priči - kao da sam našla neku višu svrhu u svemu ovome. Ne samo što pomažem drugima, pomažem i sebi. Osećam se bolje, osećam se predivno.

Upoznala divne ljude, humane, nesebične, one koji ti daju snagu da nije sve izgubljeno, da ima nade – bez obzira u kakvom svetu živeli i u kakvom vremenu. Odjednom sam zaboravila i na virus, na celokupnu situaciju. Dobrota i humanost koje su se širile tom grupom su bile pravo bogatstvo.

Spasavali smo živote svi zajedno, skupljali novac za besmisleno skupe lekove. Davali šansu za život malim i velikim borcima.

Ljubav se širila, dobrota nas je sve preplavila. Prave dragocenosti u ovom čudnom vremenu.