Igorova pisma

Pismo prvo

Dragi Amele,

brate moj, prvi put ti pišem. Ti si me jedini razumeo i jedino si ti znao sve o meni. Znam, delili smo istu muku, nosili isti teret. Mnogo mi nedostaješ. Koliko je prošlo, deset meseci, jedanaest? Polako gubim osećaj za vreme. Znaš li kako smo pričali da ćemo zajedno izlaziti sa devojkama, da ćeš mi biti kum na venčanju kada se budem ženio. Da ću ja tvoje sinove učiti borilačkim veštinama. Mnogo smo sanjali, a onda si ti otišao. Ceo svet mi se srušio. Nisam ni mogao da zamislim da ću ikada osetiti toliku količinu tuge, prosto sam se raspadao i ponovo sastavljao svaki dan. Moj najbolji prijatelj je otišao, moj saborac, a trebalo da ja nastavim da se borim. 

Znaš da mi vera nikada nije bila važna, ti si bio moj brat bez obzira na sve. Nadam se da je tvoj bog milostiv prema tebi i da više ne osećaš bol. 

Nikada nisam pisao dnevnik, ali ću tebi nastaviti da pišem. Previše veliki teret nosim, moram nekome da se ispovedam. 

Do sledećeg pisanja, druže moj.

Pismo drugo

Dragi Amele,

Nisam ti pisao nekoliko nedelja. Iskreno, nisam ni imao o čemu. Radim noću, ugrabim malo sna pa na fakultet ili terapije. Znaš i sam kako je bilo. Juče sam naleteo na Cecu, moju drugaricu iz srednje. Tu je u domu, u B bloku. Bili smo zajedno u srednjoj, super je devojka, vedra i nasmejana. Verujem da bi se tebi svidela. Drugar i po, svima da pomogne i ugodi. Rekao sam joj da sam raskinuo sa Tamarom i odmah me je pozvala na kafu. Rekla mi je da stanuje sa još tri cimerke i da joj je soba uvek puna devojaka. Nevoljno sam pristao... Nisam baš za neku vezu, jedva sam i Tamaru preboleo.

Ali, slušaj šta je bilo..

Odem ja kod Cece, a tamo šest devojaka. Šest na jednog, brate moj. I sve su lepe, sredile se kao da dolazi princ.

Samo jedna odskače. Sedi u ćošku, u trenerci i majici, čupava i nenašminkana. I čita knjigu i to zamisli šta - Ples sa zmajevima prvi deo. A ja samo što sam pročitao drugi. Odmah mi je privukla pažnju. A ona me ignoriše, potpuno nezainteresovana. Setio sam se šta si mi pričao, da je najbolje u tom slučaju da je isprovociram, da je čačnem i iznerviram. Bilo kakva reakcija je ipak reakcija. I mislim da sam uspeo.

A ostale devojke, pa šta da ti kažem. Više bi se tebi svidele. Bile su dve sestre, prvo sam mislio da su bliznakinje - dok nisam popričao sa njima. Starija, Tanja, je kao osica, žustra, brza, reaguje odmah. Mlađa, Maja, buduća lekarka, je blaga i nekako brižna. Sva je mila. Bile su tu i dve drugarice, Olivera i Zorana. Pa ne znam...totalno nisu moj tip. Olja je previše napadna i čini mi se da je Ceca nju pozvala zbog mene, a Zoka je budući psiholog i imao sam osećaj da me s vremena na vreme analizira. A onda sam morao da glumim još više.

Sve u svemu, devojke su bile oduševljene, što mi je i bio cilj. Samo mi je krivo zbog Mile, devojke koja je čitala knjigu. Nekako, kad sam je video, imao sam želju samo da sednem pored nje i ćutim. A izgleda da sam samo uspeo da je uvredim.

Moraću to nekao da ispravim.

Do sledećeg pisanja, druže moj.

Pismo treće

Dragi Amele,

ja kad ne pišem - ne pišem, a sad te odjednom gnjavim svaki dan. Znam da mi ti to nećeš zameriti...

Razmišljao sam danas šta da radim. Nekako mi je ostala nedorečena priča sa Milom, onom Cecinom cimerkom. Znaš da smo ti i ja uvek pričali da uvek moramo da ostavimo iza sebe sve čisto ukoliko se desi da iznenada odemo. Verujem da si ti baš tako otišao, u miru i spokoju.

Nekako sam morao opet da odem do Mile. Osećao sam da mi je tako bliska, ne znam kako. Valjda što čita iste knjige kao ja. A ja se nisam baš najbolje poneo prema njoj. Ja nisam takav i nisam mogao da dopustim da ona o meni stekne pogrešan utisak. I otišao sam do njihove sobe. 

Prvo sam pozvao Cecu da se uverim da je ona tamo i iskoristio sam neki paket koji joj je mama poslala, kao izgovor. Pokucao sam, i iskren da budem, nisam očekivao da bude sama. Možeš zamisliti mog iznenađenja a tek njenog, kad me je videla. Opet je pokušala da bude drska i znam da je to bio samo odgovor na moje sinoćnje ponašanje. Morao sam da joj se izvinim. Video sam u njenim očima da sam je povredio. Kada sam ustao da krenem pogledao sam njenu policu sa knjigama. Nećeš verovati, bila je ista kao moja. Znam da si me uvek zafrkavao da nikada neću naći devojku koja voli da sluša istu muziku kao ja. A tek koja voli da čita isto što i ja - tu sam i ja sumnjao. Moja bivša Tamara se užasavala i same pomisli na Igru prestola, nije volela ni Gospodara prstenova a mog zemljaka Gorana Petrovića se nije ni trudila da razume. Sve u svemu, za trenutak sam pomislio da je skrivena kamera. Brate, sve je bilo isto. Imao sam želju da je uhvatim za ruku i odvučem u svoju sobu da joj pokažem. Naravno, nije pristala kad sam je pozvao kod sebe. Potpuno razumljivo, i sam sebi sam zvučao kao neki manijak. 

Ali, posle sat - dva je došla sa Cecom. Ja nisam bio u sobi kad su došle i mnogo mi je žao zbog toga. Hteo sam da vidim njen izraz lica kad je videla moju policu. Ceca i Milanče, moj cimer, su otišli na večeru, i ja sam ostao sam sa njom. 

Spremio sam joj onu tvoju ispečenu kafu, što si me ti naučio. Video sam kako se oduševila. Brate i sa neba brineš o meni. Tvoja kafica je istopila njeno zaleđeno srce. Kako me je samo gledala onim okicama, bez trunke šminke i izgledala je prelepo. Znaš li kakve oči ima, zelene a unutra je žuto. Kao suncokret u travi. Kosa joj je čupava, čudno kovrdžava i čini mi se da se i ne češlja. Ali je tako divna. Mila, baš odgovara svom imenu. I tako različita od Tamare. Tamara je bila potpuno drugačija. Uvek sređena, našminkana baš kako treba i uvek lepo obučena. Nekako je bila približno moje visine, zgodna i ambiciozna. I ludo zaljubljena u mene. A i ja u nju. I iskren da budem, nisam mislio da ću se uskoro ponovo zaljubiti. Ali ova mrvica u trenerci me je potpuno razbila.

Da te ne gnjavim više, do sledećeg pisanja, drug moj.

Pismo četvrto

Brate moj Amele,

danima ti nisam pisao. A danima nisam ni video Milu, iako sam tako žarko želeo da je sretnem. I sretne ona mene. Noćas. Jutros. Ne znam ni koliko je sati bilo, negde pred zoru. Ja sam se vraćao sa posla, imali smo burnu noć. Neki majmuni su nas napali po izlasku sa splava i ja sam morao da upadnem u tuču. Znaš koliko mrzim da se bijem. Ali, jebi ga, pristao sam na to onog trenutka kad sam ovo počeo da radim. Mrsko mi je čak i ovo što moram da nosim pištolj i nadam se da nikada neću morati da ga upotrebim. Na ulazu u dom su me čekali panduri. Nije im prvi put. Njemu ne mogu ništa, ali zato mogu malo da drndaju nas iz obezbeđenja. Ispitivali su me sa kim smo se zakačili, gde smo bili večeras, da li mu neko preti. Malo su trenirali moć na meni ali sve ok, ništa što nisam doživeo i ranije. I sve bi bilo u redu, da Mila nije stajala na prozoru i sve to gledala.

Ej, bre, pa da li je moguće? Jedine dve stvari koje bih želeo da sakrijem od nje su moja bolest i moj posao, a ona je upravo videla kako me panduri pretresaju. Naravno, mala radoznalica je morala da istrči u pidžami i da me pita kako sam. Video sam koliko se uplašila, posebno kad je videla moje lice. A ja sam samo želeo da spavam. Nisam imao snage da joj bilo šta kažem osim da je pošaljem na spavanje. 

Kako da bilo šta sakrijem od nje? Imam osećaj da sve mogu da joj ispričam. Ne znam šta mi je. Video sam je samo tri puta, a samo želim da spustim glavu u njeno krilo i spavam. Da ona stavi ruku na moje čelo i sve će biti u redu.

Mislim da bi trebalo da mi promene terapiju, postao sam previše emotivan. Ili sam se zaljubio. Samo ti, brate to znaš. Ti sad znaš sve.

Do sledećeg pisanja, ljubi brat.

Pismo peto

Dragi Amele,

Tvoj drug je kreten. Tako je, pravi pravcati. Umesto da kažem devojci da me je neko napao i da sam posle pandurima objašnjavao šta se desilo - ja se izlajem. Mogao sam bilo šta da slažem, ali ne - tvoj brat je morao da kaže istinu. Ne znam šta mi je bilo, ali kada je došla kod mene i upiljila u mene one okice, nisam imao kud. Samo je sipalo iz mene. Dobro da joj nisam rekao zbog čega to radim. Malo je falilo. 

Stvarno ne znam šta se sa mnom dešava. Sa Tamarom je bilo potpuno drugačije. Kako smo već dve godine bili zajedno, rekao sam joj šta planiram da uradim. Znala je da mi treba novac a ja nisam mogao, niti želeo da više tražim od mojih. Tamara to nije mogla da razume, njeni su imali para. Nikad nije znala šta znači nemati. Studirala je komunikaciju na privatnom fakultetu, proputovala pola Evrope još u srednjoj školi. Ja da nisam otišao u Grčku na matursku ekskurziju, ne bih ni izašao iz zemlje.

Mnogo sam voleo Tamaru. Bila je tako zaljubljena u mene. Uživali smo zajedno. Nismo imali mnogo zajedničkih interesovanja, ali je provod sa njom uvek bio super. Izgledala fantastično, visoka, plavokosa, uvek sveže isfrizirana. I ima tako zategnuto telo, kao da stalno trenira. Oštroumna, mudra i vrlo praktična. Jednom rečju - savršena. Ali, toliko puna nerazumevanja za moje izbore. Kao da sam ja želeo da budem bolestan, kao da sam ja birao da nemam novca da plaćam svoje lečenje. Ovaj posao sa obezbeđenjem je bio rizičan, mogao je svakog trenutka neko da zapuca na nas. Ali, mene može i da udari auto na ulici, zar ne?

Imam dobru platu, ovaj kreten me posebno gotivi, povremeno mi ubaci u džep neku stotku više. Nekad se osećam kao prostitutka, ali ovaj put biram između svog zdravlja i ponosa. 

I kažem ti, sve sam joj ispričao. Čini mi se da nije baš lako podnela. Shvatiću ako neće više imati želju da me vidi. Ali ona briga u njenom glasu kad je rekla da se čuvam, dala mi je nadu da nisam sve upropastio. Videćemo...

Nadam se da neće odmah sve ispričati cimerkama, ako sačuva tajnu, moraću nekako da joj se odužim. Smisliću već nešto.

Do sledećeg pisanja, tvoj drug krelac

Pismo šesto

Dragi Amele,

Pa ja sam genije. Zamisli potpuno sam zaboravio da imam karte za koncert Teofilovića. Kupio sam ih još kad sam bio sa Tamarom i tek sad sam ih našao. Srećom tada sam namestio podsetnik na telefonu i to je bilo večeras. Želeo sam da odvedem Milu na koncert ali sam prvo morao da proverim da li ih voli. Ceca, moja draga drugarica, mi je pomogla. Kad sam je pitao da li ih Mila sluša, potvrdila mi je i rekla da voli i nekog gajdaša. Srećom, znao sam da će na tom koncertu gost biti gajdaš Maksim, moj stari poznanik dok sam još igrao u folkloru u srednjoj. Sad mi se čini kao da je bilo pre sto godina, ali par puta smo zajedno nastupali. Ja sam tad igrao u KUD-u Mladost i često smo išli na putovanja. To je bilo moje malo iznenađenje za nju. Nisam želeo da joj kažem gde idemo, držao sam u tajnosti čak i da idemo na Teofiloviće. Nisam ni mogao da zamislim da će se ona toliko oduševiti. Nećeš verovati, zaplakala je od sreće. Ona se raduje tako čisto, kao dete. Ne možeš ni da zamisliš kakav osmeh ima, iskren i predivan. Želeo sam samo da je zagrlim i ne pustim. Morao sam da prošetam, toliko mi se svidela, da sam tamo na sred Kolarca hteo da je poljubim. Morao sam da se uzdržim, previše sam imao repova iza sebe. Ne mogu to da joj uradim, da joj dozvolim da se zaljubi u mene a da prethodno ne zna sa čime se sve borim. Ne bi bilo fer prema njoj. Prošetali smo do onog tvog drveta. Sećam se kada si rekao da tu uvek dolaziš kad ti je teško. Kada si ti otišao, počeo sam i ja. Nekada bih kraj drveta pričao, kao da me ti čuješ.

Sada sam prošetao sa njom da joj pokažem našeg gingka. Tako sam želeo da joj kažem koliko mi se sviđa, koliko sam njom očaran, koliko je želim tako nežnu i milu. Video sam da se i ja njoj sviđam. Počeo sam da pričam, čak sam hteo da joj ispričam sve o svojoj bolesti. Ali nisam imao srca. Zastala mi je neka grudva u grlu i rekao sam joj da treba da budemo prijatelji. Ej, prijatelji! Pa ja tu devojku sanjam. Takvu sam tražio od kad za sebe znam. Na kraju sam je čvrsto zagrlio i nisam želeo da je pustim od sebe.

Da te ne gnjavim, vratili smo se drugarski u dom. 

Tvoj drug Pera Kojot suvi genije.

Pismo sedmo

Dragi moj Amele,

Dugo nisam video Milu. Nisam prestajao da razmišljam o njoj i ona mi je bila ono zrnce sreće za koje sam se držao tokom terapija. Kad smo kod njih, brate, mislim da mi ne pomažu. Nekako mi je gore posle njih i sve teže ih podnosim. Znam, ne smem tako da razmišljam, ali nekada sam tako umoran od svega. Želim samo da zatvorim oči i zaspim. 

Planirao sam da kažem Mili sve, ali je ona na žalost to saznala na teži način. Juče sam nakon terapije samo ušao u sobu i bacio se na krevet. Bilo mi je mnogo teško. Srećom cimer nije bio tu, verovatno bih ga prestravio svojim izgledom. Za baksuza nisam zaključao vrata. I ona je došla. Od svih lepih dana ona je baš izabrala da dođe u najgorem trenutku. Kad me je videla mnogo se uplašila. Znam kako umem da izgledam tada ali ovaj put sam bio u mnogo lošem stanju. I sad kako da je lažem, kako da joj prećutim ono što je bilo tako očigledno. Sve sam joj ispričao. 

Njene oči su potamnele dok me je slušala, ugasio joj se osmeh i skroz je pobledela. Zašto sam to uradio? Zašto, za ime Božije? Ako nešto volim kod te devojke, to je taj sjaj u očima, taj osmeh. A ja sam sada kriv za njenu tugu. Zbog tog njenog osmeha ja moram da se borim.

Moli se za mene kod tog tvog Boga, da mi da snagu. Zbog nje želim i moram da ozdravim.

Do sledećeg pisanja.

Pismo osmo

Dragi druže moj,

Poljubio sam je. Sanjao sam taj poljubac nedeljama. Slušaj kako je bilo. 

Nakon onog lošeg dana, kao da sam iznenada dobio neku energiju. Čak i to veče, kao da mi je odjednom bilo mnogo bolje. Dolazila mi je i Tamara, imao sam čak i snage da je ispratim na taksi. Dolazila je po neke svoje stvari i gnjavila me da idem negde u inostranstvo na lečenje. Samo sam želeo da je otpratim i da ide. Ali neću sada o njoj.

Mila. Moja nežna leptirica. Ostao sam sam i želeo sam da je pozovem malo da mi pravi društvo. Kupio sam divne čokoladne kolačiće, sredio sobu da se sve sijalo. Kada je ušla, video sam da drugačije izgleda. Kao da je nešto muči, imala je tamne podočnjake i želeo sam da je razveselim. Nadam se da tome nisam ja kriv. Pustio sam Garavi sokak i počela je da se smeje. 

Sećaš se da sam ti nekad pričao da želim da me otprate uz Đoleta i Stari laloški vals. To je moja omiljena pesma jer me podseća na moju Vojvodinu. Nećeš verovati - i njena je. Pustio sam pesmu i počeo da plešem sa njom. Kada mi je pala u naručje, kao da je vreme stalo. Želeo sam samo da je poljubim i da se izgubim u tom divnom osećaju. Nisam znao da li i ona to želi. Samo sam je dotakao nosem i ona se nasmejala. Bože, kakav osmeh ima. I morao sam. Samo sam je kratko poljubio i odmakao se. Znam, da sam nastavio, nikada ne bih mogao da je pustim. Čvrsto sam je zagrlio, želeo sam da je upijem u sebe, da se spojimo u jedno biće. Disali smo zajedno, srca su nam uskladila otkucaje i u tom trenutku ništa drugo nije postojalo.

Pismo deveto

Druže moj,

pišem ti iz Vrnjačke banje. Moja majka je insistirala da dođem kući na nekoliko dana. Detaljno me je ispitivala o mom stanju, gledala nalaze, proučavala. Stalno me je gnjavila da joj priznam da li nešto krijem od nje. Dok pričam sa njom, zagledala mi se u oči, pipkala glavu, ruke... Na kraju je zvala tetku da nam iznajmi na par dana apartman u Banji da bude nasamo sa mnom. Prvo, nisam ni hteo da joj sve kažem. Ali nisam ni morao. Sve je ona sama shvatila. Znam koliku tugu nosi ta žena, kako se bori za celu porodicu. Svim sredstvima koje ima, a nema ih mnogo. Video sam da smišlja dalji plan, da sa tatom pravi neke kombinacije. Ali nije mi se svidelo sve to. Svako dalje zaduživanje, pozajmljivanje, krediti - nisu dolazili u obzir. Ne mogu to da im uradim. Ne njima, ne Ivanu. Znaš li da je on maturant? Šta misliš da li će on otići na matursku ekskurziju ako se toliko zaduže zbog mene? Ja sam bar video Grčku, a šta će on. Ne znam, mnogo me muči sve to...

Jedino što je bilo dobro od tog puta je da mi je prijala šetnja po banji. Jeste decembar, ali sam koristio svaki trenutak da izađem sam i šetam. Koliko god imam snage. Naravno, razmišljam o njoj. O njenom osmehu, o njenoj veselosti, o njenoj simpatiji koju gaji prema meni...

Jedva čekam da je vidim, mnogo mi nedostaje...

Pozdrav za tebe, brate moj.

Pismo deseto

Druže moj,

Živ sam! Ranjen sam u pucnjavi, ali sam živ! To je sada najvažnije. Najgore je prošlo, ali mislim da mi strah mojih najbližih još teže pada. Tek sad su mi vratili telefon i mogao sam da im se javim. Prvo sam pogledao propuštene pozive i poruke, na desetine njih. Počevši od Mile, mame, Ivana, Milana... ma nema ko me nije zvao. Prvo sam se Ivanu javio, mamu i tatu sam već video. Imam gomilu poruka po svim društvenim mrežama. Danas izlazim pa ću polako da svima odgovorim.

Ležim ovde već nedelju dana, do malopre mi je bila policija pred ulazom u sobu. Kada su odlazili vratili su mi telefon, pa sad mogu i tebi da pišem. 

Sada sam dobro, nije mnogo strašno, metak je samo prošao kroz levu mišicu. Već se oporavljam, dobro sam. 

Šta se dogodilo? Bio sam sa Milom na najlepšem sastanku u životu i pozvali su me na posao. Kad je zazvonio telefon, nešto me je tako preseklo u stomaku. Kao da sam nešto slutio. Nije mi se išlo a nisam smeo da odbijem. Onaj kreten je dobio poziv da preuzme neku veliku isporuku i upali smo u zasedu. Čim smo izašli iz automobila, njega su prvog ubili a onda su i naši otvorili vatru. Fijukalo je na sve strane. Ja sam samo legao, pokrio glavu i čekao da se sve završi. Osetio sam bol i probudio se u bolnici. Srećom imao sam na brzom biranju Tamaru, kad su mi našli telefon nju su pozvali a ona je obavestila moje. Ceo dan su svi bili u strahu gde sam, telefon sam isključio kad sam krenuo od Mile i dok su ga našli, uključili, napunili, prošao je ceo dan. Kad sam se probudio, nekoliko puta sam davao izjavu. 

Danas izlazim i idem u dom. Sad sam javio Mili. Moji su dolazili juče da me vide, rekao sam im da neću da idem kući. Ne bih mogao da se suočavam svaki dan sa njihovim pogledima, sa prekorom i optuživanjem. Sa tugom moje majke i njenom krivicom. Znam, ona sama sebe krivi za sve. O tati da i ne pričam, on ćuti onako vojnički kao što je i navikao, ali znam da tek njemu nije lako. Neka, neka prođe malo pa ću otići.

Do sledećeg pisanja.

Pismo jedanaesto

Drug moj,

sad su mi javili da izlazim za dva sata. Nemam šta da radim, pa da nastavim da ti pišem. Hoću da ti ispričam kako mi je bilo na izlasku sa Milom.

Brate moj, ja lepši izlazak nisam imao u životu. Vodila me je u Ruski dom na veče ruske poezije. Znaš kako volim i rusku poeziju i prozu. Padao je sneg, na nju su padale pahuljice, bila je prelepa. Kao neka princeza iz ruskih bajki. Ja sam se tako opustio,  nikad se lepše nisam osećao. Zaboravio sam na sve, i na bolest, i na novac, na sve živo. Samo sam uživao u trenutku. Setio sam se Oblaka u bermudama, nekad sam ga znao celog napamet, recitovao sam ga a ona je samo oduševljeno treptala. Kakve trepuške ima, brate moj, pa one zelene okice... Uh...

Posle programa smo krenuli na palačinke na Trg. Sneg je padao, ona se smejala a ja sam dobio takvu snagu da sam trčao od sreće. Povremeno bih zastao, poljubio bih je i nastavljao. Pre nego što smo ušli u kafić, zazvonio mi je telefon i potpuno upropastio sve. Došlo mi je da ga razbijem, kako se nisam setio da ga isključim ranije. Morao sam da idem. 

Krenuo sam da je otpratim na stanicu i video sam da je razočarana. Ostao sam par minuta sa njom na stanici prvi put je dugo ljubeći. Nisam želeo da je pustim. Svaki put kad bih krenuo, video bih drhtaj njene donje usne i samo nastavio. Kad sam je ostavljao samo sam joj poslao poljubac i počeo da plačem. Kad si me, brate, video da plačem? Nikada. Imao sam osećaj da se opraštam od nje. Tačno sam nešto predosećao.

I eto, to je bilo to, posle sve znaš. Sad čekam da dođu po mene pa da se suočim sa svima.

Ajd, idem da se psihički pripremim. Ljubi brat.

Pismo dvanaesto

Dragi moj Amele,

sad sam legao da spavam posle burnog dana. Danas ti treći put pišem, mora da nisam normalan. Izašao sam popodne sa VMA. Moji su me dovezli, ostali kratko i otišli kući. Čim sam ostao sam odmah sam joj poslao poruku da dodje. Jedva sam čekao da je vidim. Srce mi je tuklo kao kad sam bio tinejdžer. Stao sam nasred sobe i samo čekao da uđe i da mi se baci u naručje.

 I šta se desilo. 

Pokuca neko na vrata, ja mislim ona - radosno odgovorim i uđe Tamara. Kao u filmu. I ona mi se baci u naručje. Nije prošlo ni desetak sekundi, neko pokuca i otvori vrata - Mila. I zatekne Tamaru i mene u zagrljaju. Kad nisam pukao. Ova Tamara baš ume da me iznervira. Samo sam hteo da nestane, da ode ali ne - sela je na krevet i rešila da ostane. I šta je Mila mogla da uradi nego da ode. Ne samo što je otišla nego je pobegla plačući. Došlo mi je da zadavim Tamaru, sad se pitam kako sam mogao da uopšte volim takvu osobu. Naravno, potrčao sam za Milom. Ja sa mojom kljakavom rukom. Ležao sam danima, a sad je trebalo da trčim, pa kad nisam dušu ispustio na stepeništu. Ali sam je ipak stigao. Jedva sam joj objasnio da nema ništa između mene i Tamare. A onog mog lajavog brata ću tek da potkačim, morao je da joj kaže da izlazim. Inače, ispostavilo se da je Mila videla mene i Tamaru, pre nekoliko nedelja kad sam je pratio na taksi. Pa normalno da je posumnjala u mene. I ja bih u sebe da sam na njenom mestu. 

Kako da je uverim da samo nju sanjam, samo nju želim. 

Brate moj, ti nemaš više takvih problema.

Pismo trinaesto

Dragi Amele,

sve se polako vraća u normalu. Jutros sam doručkovao sa Milom i ispričali smo jedno drugom sve što smo propustili ovih dana. Bože, kako je propatila zbog mene dok nije saznala gde sam. Mnogo mi je žao što sam je toliko uplašio. Zamisli šta je uradila, moja hrabra Arja, moja Merida, moja Aruena. Kada je saznala da sam na VMA u toku noći je došla obučena kao medicinska sestra. Ušunjala se u kliniku, pronašla me je i poljubila. I otišla. Pa kome bi to palo napamet. Srce moje milo. 

A ja nisam ništa znao o tome. Sad je volim još više, ako je to ikako moguće. Želim sa ovom devojkom da živim, da ostarim uz nju. Zbog nje moram da ozdravim, daje mi i snagu i volju. 

Sutra idemo na palačinke, ostao sam joj dužan. Znaš, možda sam lud - ali želim da je pitam da se uda za mene. Naravno, kad budem ozdravio. Ustvari, kupio sam karte za Balaševića. Odlično, eto prilike. Znam samo jedno - ona je ta sa kojom život želim da delim. Uh, al zvučim kao pesnik.

Ma tako se i osećam. Srce mi peva, grudi mi igraju. Da mogu zagrlio bih ceo svet.

Grli te brat, do sledećeg pisanja.

Pismo četrnaesto

Amele, brate,

Ne znam šta se desilo. Mila je upravo raskinula sa mnom. Evo me sedim ispred doma, na hladnoći i  čekam je da se pojavi. Nije se vraćala u sobu, isključila je telefon. Mora da se vrati da prespava.

Šta je bilo? Ne znam ni sam..

Lepo smo izašli na palačinke i počeli da pričamo. Ona me je ispitivala o mom zdravlju i odjednom počela da priča o lečenju u inostranstvu. Kao da je Tamara govorila iz nje. Naravno, ona joj je verovatno i rekla da me ubedi. 

Znaš li kako sam raskinuo sa Tamarom, tako što smo se prvo mesecima svađali. Nije se slagala sa tim da radim kao obezbeđenje. Onda je krenula da me ubeđuje da idem u Beč ili Budimpeštu da se lečim a da će njen tata sve da plati. Ej, njen tata, pa pre bih se ubio nego pustio da mi neko drugi plaća lečenje. I onda me je ucenila. Ili ću da pristanem ili me napušta. I napustila me je.

A sa Milom je bilo slično, samo što me ona ostavlja da ne bi bila prepreka mom izlečenju.

Jao, kako sam glup, pa ona hoće da se ja vratim Tamari. Pa da pristanem na ponudu njenog tate.. nema od toga ništa. Ja Tamaru ne volim, volim Milu. I sad ću je čekati dok se ne smrznem i crknem..

E, evo je  ide...

Pismo petnaesto

Brate moj,

Moj život je sranje. Ponavljaju mi se iste stvari kao da je Dan mrmota. Opet me je ostavila devojka koju volim  i to opet zbog iste stvari. Mila želi da pristanem na Tamarinu ponudu. Njen tata ima neke likove koji mu duguju uslugu, poznaje neke lekare u Istanbulu pa bi ona da me šalje tamo. Kao neko eksperimentalno lečenje na slučajevima kao što je moj. Ma daj.. ne mogu sad ni da mislim o tome...

Mila se, naravno, vratila u dom. Neće da priča sa mnom, tvrdi da me ne voli i da me nikada nije ni volela. Znam da to nije istina. Ako me voli bar delić onoga koliko ja nju, meni je sasvim dovoljno. Potrebna mi je, ona je moja zvezda, moja svetlost. Moje sunce koje neće ni vrata da mi otvori. Uzalud sam kucao, zvao je.. neće...

Sutra ću pokušati ponovo i pokušavaću dok god ne pristane da razgovara sa mnom. 

Upao sam u neki mrak i ne vidim izlaz. Ponekad pomislim kako bi bilo bolje da sam ja otišao umesto tebe. Ili da je ovaj metak promašio za desetak centimetara. I lepo da mi skrati muke.

Nadam se da ću ti sledeći put pisati sa lepšim vestima, drug moj.

Pismo šesnaesto

Dragi Amele,

Mila se vratila kući. Sinoć se spakovala i otišla noćnim autobusom. Ceca mi kaže da je sve vreme plakala dok se pakovala i zamolila je da mi kaže da je ne tražim. Po Maji je poslala knjigu. Zvao sam je telefonom, izgleda da mi je blokirala broj. Ne znam šta da radim. Da li da je pustim da se malo smiri, da li da krenem za njom. Plašim se da ne napravim gore nego što jeste.

Inače, Tamara mi je ostavila poruku da joj se javim. Ne pada mi na pamet.

Ostaću ovde do koncerta, u nadi da će nešto volšebno da se promeni. Ako ne, daću karte nekome - sam ne mogu i ne želim da idem. 

Odoh da tugujem, brate moj

Pismo sedamnaesto

Dragi Amele,

nisam ti pisao dugo, pa evo skoro mesec dana. Prvo nisam imao šta, a onda se svašta izdešavalo pa nisam imao kad.

Kod kuće sam još od kraja decembra. Mila se naravno nije javljala. Karte za Đoletov koncert sam dao Milanu i Maji. Na dan koncerta sam se spakovao i došao kući.

Moji me nisu ništa ispitivali, mama je sve razumela. Novu godinu sam prespavao i planirao sam da prespavam i sve dane do povratka na faks.

Tamara je nastavila da me zove a ja da joj odbijam pozive. Slala mi je poruke ali sam sve ignorisao.

I onda smo za Božić imali iznenadne goste. Kad se nisam onesvestio kad sam na vratima video Tamaru i njenog tatu. Došli su da me ubede o lečenju u Istambulu. Naravno da sam odmah odbio. Ali moja Vera kad je čula, krenula je da plače, da me preklinje, da me moli. Kako da to uradim svojoj majci. Nisam imao srca, nego da pristanem. 

Pre par dana mi je Tamara javila da imam zakazan pregled početkom februara na klinici. Ja nisam sedeo baš besposlen. Kako ne želim da mi iko plaća troškove, bez obzira što je operacija besplatna, morao sam da nađem rešenje da nekako platim sve ostalo. Pripremio sam dokumentaciju i poslao u Humanitarnu fondaciju, tako da bi to trebalo da pokrije sve ostalo da ne zavisim od Tamarinog tate i njegovih donacija. Pronašao sam neke naše ljude u Istanbulu, nešto kao dobrotvorno društvo, koji pomažu našima koji dolaze tu na lečenje i pronalaze im smeštaj. I sve sam organizovao. Mama će ići sa mnom. Tamarinom tati sam obećao da ću mu se nekako odužiti, ne znam kako, smisliću. Mada mi je rekao da je njemu to bilo dva telefonska poziva. Kako god.

Sa Tamarom razgovaram samo službeno. Koliko moram. Ona je dovoljno pametna da razume, pa se više čuje sa mojom Verom.

Javljam ti šta je bilo, valjda će bar nešto biti ok ili ti dolazim uskoro.

Pismo osamnaesto

Dragi Amele,

Ja sam u Istanbulu, u klinici čije ime ne umem da izgovorim. Stigao sam pre nekoliko dana i odmah su krenuli sa testovima i snimanjima. Danas su mi doneli sve snimke i izložili plan lečenja. Jedna stvar nas je sve začudila a mene, blago rečeno, šokirala. Napredovanje moje bolesti je zaustavljeno pre skoro tri meseca. Kako su imali stare snimke koje im je Tamara slala letos, očekivali su da progres bude veći. Ovako je još bolje nego se mislilo.

Biću na programu oko četiri meseca. Za to vreme imaću nekoliko operacija, ciljanog zračenja i biću podvrgnut gama nožu. Ono što je još važno, sklanjaju me od bilo kog vida zračenja, mobilnog telefona, računara - sve to predajem sutra. Neću ti pisati neko vreme. I mamu ću viđati samo kroz staklo.

Nego, sad što više razmišljam o tome, ja sam upoznao Milu pre skoro tri meseca. Tada je i prestao napredak bolesti. Sada sam ubeđen, njena ljubav me je snažila. Ona mi je pomagala da budem dobro. Ona je moj lek.

Samo da ozdravim, odmah ću je potražiti.

Do sledećeg pisanja.

Pismo devetnaesto,

Dragi Amele,

Završio sam sa programom. Trebalo bi da je sada sve u redu. Neću ti čak ni pisati kroz šta sam prošao, ne želim ni da se sećam.

Sad je kraj juna. Trebalo bi da ostanemo još dva meseca na dodatnim ispitivanjima i da me isprate do kraja. Mada ja mislim da je to to, ali ću tek moći da ti potvrdim početkom septembra.

Moja Vera se ovde snašla, i to nećeš verovati kako. Jednog dana je sedela pred bolnicom i heklala i prišao joj neki čovek. Naravno, ona ne zna ni reč turskog pa je nekako objasnila da je iz Srbije. On se vratio za pola sata, vodeći neku devojku koja je govorila srpski. Ustvari, neka tvoja zemljakinja iz Tuzle i lepo su se sporazumele. Ispostavilo se da taj čovek ima etno prodavnicu i moja majka sad veze i hekla za njega. Ne može ni da postigne koliko ima posla.

Da ne gubim vreme, počeo sam da učim. Mislim da samo izađem na ispite kad se vratim. Ako sad nemam vremena za učenje, pa kad ću imati.

Neću te više gnjaviti, sledeći put ti pišem sa, nadam se, dobrim vestima

Pismo dvadeseto,

Dragi Amele,

Danas je 14. septembar i svečano ti potvrđujem da sam zdrav. Potpuno izlečen, imam to crno na belo.

Već dve nedelje sam u Srbiji. Nisam se još vraćao u dom. U kontaktu sam sa Cecom, kaže mi da Mila nije dolazila od leta. Rekla mi je, da ponekad dođe na ispit pravo od kuće i odmah se vrati.

Dogovorili smo se da mi javi kada Mila bude dolazila u dom, moram da je vidim.

Inače, imam jednu novost. Tamara je počela da radi za Tursku kliniku ovde u njihovom predstavništvu. Turci imaju da ponude dosta operacija koje se poprilično plaćaju, a Srbija takva kakva jeste im je odlično tržište. Tamara radi kao veza između pacijenata i klinike, priprema dokumentaciju za slanje i šef je dvema zaposlenima. Prosto uživa. A još ako ti kažem da je u vezi sa nekim lekarom sa klinike iz Sarajeva, onda možeš misliti. Što bi ti rekao - ništa bez Bosne.

Sve je nekako došlo na svoje mesto. Ostalo mi je još da nađem Milu.

Drži mi palčeve, brat moj

Epilog

Oktobarski rok se završavao i bližio se početak još jedne godine. Društvo iz sobe se polako okupljalo, poslednja je stigla Mila. Već par dana je bila tu i uživala je sa svojim cimerkama. Igora niko nije pominjao, Ceca je svima strogo zabranila. 

Svake večeri su išli na filmske projekcije u domskoj sali, davali su se filmovi nagrađeni Oskarom.

- Mila, hoćeš li da ideš na film ili ne? Jesi li se predomislila? - pitala je Maja.

- Neću, Majo, idite vi. Još juče kad sam videla šta je večeras, rešila sam da preskočim. Titanik stvarno ne mogu da gledam.

- Ne voliš Leonarda? - pitala je Tanja.

- Ma volim, ali toliku količinu tuge ne mogu da podnesem - tiho je rekla Mila.

- Ajmo, devojke, zakasnićemo - Milan je krenuo da izađe i zastao.

- Ceco, ti se čekaš, što gnjaviš toliko? - Tanja je požurivala Cecu, koja se vrtela po sobi.

- Ma čekajte, samo nešto da uradim, samo trenutak - Ceca je odugovlačila. U tom trenutku joj je stigla poruka na telefonu i Ceca se nasmešila. - Samo još jednu sitnicu i krećem.

Ceca je prišla CD plejeru i pustila disk. U tom trenutku je počela pesma Stari laloški vals i vrata od sobe su se otvorila. Na vratima je stajao Igor.

- Igore? - Mila je prošaputala.

Igor je ušao, stao na sredinu sobe i kleknuo.

- Mila, da li ...

- Ne! - viknula je Mila. Ne želim da se udam za tebe!

- Polako, doći ćemo i do toga. Molim te, dozvoli da završim. Mila, da li želiš da budeš moja devojka? - Igor je otvorio kutiju iz koje je sijala Evenstar ogrlica koju je Aruena poklonila Aragornu. - Bio bih veoma srećan kada bi pristala.

- O Igore! Da, želim da budem tvoja devojka - Mila je skočila i bacila mu se u naručje.

- Hajde, ostavimo ih same, drugari, počeće nam film - Milan je prekinuo tišinu i izveo društvo napolje.

U pozadini se završavala pesma. Igor je pogledao Milu.

- Rekao sam ti da idem zadnji od nas. Nikada te više neću pustiti, mila moja.