Igorova pisma

Pismo prvo

Dragi Amele,

brate moj, prvi put ti pišem. Ti si me jedini razumeo i jedino si ti znao sve o meni. Znam, delili smo istu muku, nosili isti teret. Mnogo mi nedostaješ. Koliko je prošlo, deset meseci, jedanaest? Polako gubim osećaj za vreme. Znaš li kako smo pričali da ćemo zajedno izlaziti sa devojkama, da ćeš mi biti kum na venčanju kada se budem ženio. Da ću ja tvoje sinove učiti borilačkim veštinama. Mnogo smo sanjali, a onda si ti otišao. Ceo svet mi se srušio. Nisam ni mogao da zamislim da ću ikada osetiti toliku količinu tuge, prosto sam se raspadao i ponovo sastavljao svaki dan. Moj najbolji prijatelj je otišao, moj saborac, a trebalo da ja nastavim da se borim. 

Znaš da mi vera nikada nije bila važna, ti si bio moj brat bez obzira na sve. Nadam se da je tvoj bog milostiv prema tebi i da više ne osećaš bol. 

Nikada nisam pisao dnevnik, ali ću tebi nastaviti da pišem. Previše veliki teret nosim, moram nekome da se ispovedam. 

Do sledećeg pisanja, druže moj.

Pismo drugo

Dragi Amele,

Nisam ti pisao nekoliko nedelja. Iskreno, nisam ni imao o čemu. Radim noću, ugrabim malo sna pa na fakultet ili terapije. Znaš i sam kako je bilo. Juče sam naleteo na Cecu, moju drugaricu iz srednje. Tu je u domu, u B bloku. Bili smo zajedno u srednjoj, super je devojka, vedra i nasmejana. Verujem da bi se tebi svidela. Drugar i po, svima da pomogne i ugodi. Rekao sam joj da sam raskinuo sa Tamarom i odmah me je pozvala na kafu. Rekla mi je da stanuje sa još tri cimerke i da joj je soba uvek puna devojaka. Nevoljno sam pristao... Nisam baš za neku vezu, jedva sam i Tamaru preboleo.

Ali, slušaj šta je bilo..

Odem ja kod Cece, a tamo šest devojaka. Šest na jednog, brate moj. I sve su lepe, sredile se kao da dolazi princ.

Samo jedna odskače. Sedi u ćošku, u trenerci i majici, čupava i nenašminkana. I čita knjigu i to zamisli šta - Ples sa zmajevima prvi deo. A ja samo što sam pročitao drugi. Odmah mi je privukla pažnju. A ona me ignoriše, potpuno nezainteresovana. Setio sam se šta si mi pričao, da je najbolje u tom slučaju da je isprovociram, da je čačnem i iznerviram. Bilo kakva reakcija je ipak reakcija. I mislim da sam uspeo.

A ostale devojke, pa šta da ti kažem. Više bi se tebi svidele. Bile su dve sestre, prvo sam mislio da su bliznakinje - dok nisam popričao sa njima. Starija, Tanja, je kao osica, žustra, brza, reaguje odmah. Mlađa, Maja, buduća lekarka, je blaga i nekako brižna. Sva je mila. Bile su tu i dve drugarice, Olivera i Zorana. Pa ne znam...totalno nisu moj tip. Olja je previše napadna i čini mi se da je Ceca nju pozvala zbog mene, a Zoka je budući psiholog i imao sam osećaj da me s vremena na vreme analizira. A onda sam morao da glumim još više.

Sve u svemu, devojke su bile oduševljene, što mi je i bio cilj. Samo mi je krivo zbog Mile, devojke koja je čitala knjigu. Nekako, kad sam je video, imao sam želju samo da sednem pored nje i ćutim. A izgleda da sam samo uspeo da je uvredim.

Moraću to nekao da ispravim.

Do sledećeg pisanja, druže moj.

Pismo treće

Dragi Amele,

ja kad ne pišem - ne pišem, a sad te odjednom gnjavim svaki dan. Znam da mi ti to nećeš zameriti...

Razmišljao sam danas šta da radim. Nekako mi je ostala nedorečena priča sa Milom, onom Cecinom cimerkom. Znaš da smo ti i ja uvek pričali da uvek moramo da ostavimo iza sebe sve čisto ukoliko se desi da iznenada odemo. Verujem da si ti baš tako otišao, u miru i spokoju.

Nekako sam morao opet da odem do Mile. Osećao sam da mi je tako bliska, ne znam kako. Valjda što čita iste knjige kao ja. A ja se nisam baš najbolje poneo prema njoj. Ja nisam takav i nisam mogao da dopustim da ona o meni stekne pogrešan utisak. I otišao sam do njihove sobe. 

Prvo sam pozvao Cecu da se uverim da je ona tamo i iskoristio sam neki paket koji joj je mama poslala, kao izgovor. Pokucao sam, i iskren da budem, nisam očekivao da bude sama. Možeš zamisliti mog iznenađenja a tek njenog, kad me je videla. Opet je pokušala da bude drska i znam da je to bio samo odgovor na moje sinoćnje ponašanje. Morao sam da joj se izvinim. Video sam u njenim očima da sam je povredio. Kada sam ustao da krenem pogledao sam njenu policu sa knjigama. Nećeš verovati, bila je ista kao moja. Znam da si me uvek zafrkavao da nikada neću naći devojku koja voli da sluša istu muziku kao ja. A tek koja voli da čita isto što i ja - tu sam i ja sumnjao. Moja bivša Tamara se užasavala i same pomisli na Igru prestola, nije volela ni Gospodara prstenova a mog zemljaka Gorana Petrovića se nije ni trudila da razume. Sve u svemu, za trenutak sam pomislio da je skrivena kamera. Brate, sve je bilo isto. Imao sam želju da je uhvatim za ruku i odvučem u svoju sobu da joj pokažem. Naravno, nije pristala kad sam je pozvao kod sebe. Potpuno razumljivo, i sam sebi sam zvučao kao neki manijak. 

Ali, posle sat - dva je došla sa Cecom. Ja nisam bio u sobi kad su došle i mnogo mi je žao zbog toga. Hteo sam da vidim njen izraz lica kad je videla moju policu. Ceca i Milanče, moj cimer, su otišli na večeru, i ja sam ostao sam sa njom. 

Spremio sam joj onu tvoju ispečenu kafu, što si me ti naučio. Video sam kako se oduševila. Brate i sa neba brineš o meni. Tvoja kafica je istopila njeno zaleđeno srce. Kako me je samo gledala onim okicama, bez trunke šminke i izgledala je prelepo. Znaš li kakve oči ima, zelene a unutra je žuto. Kao suncokret u travi. Kosa joj je čupava, čudno kovrdžava i čini mi se da se i ne češlja. Ali je tako divna. Mila, baš odgovara svom imenu. I tako različita od Tamare. Tamara je bila potpuno drugačija. Uvek sređena, našminkana baš kako treba i uvek lepo obučena. Nekako je bila približno moje visine, zgodna i ambiciozna. I ludo zaljubljena u mene. A i ja u nju. I iskren da budem, nisam mislio da ću se uskoro ponovo zaljubiti. Ali ova mrvica u trenerci me je potpuno razbila.

Da te ne gnjavim više, do sledećeg pisanja, drug moj.

Pismo četvrto

Brate moj Amele,

danima ti nisam pisao. A danima nisam ni video Milu, iako sam tako žarko želeo da je sretnem. I sretne ona mene. Noćas. Jutros. Ne znam ni koliko je sati bilo, negde pred zoru. Ja sam se vraćao sa posla, imali smo burnu noć. Neki majmuni su nas napali po izlasku sa splava i ja sam morao da upadnem u tuču. Znaš koliko mrzim da se bijem. Ali, jebi ga, pristao sam na to onog trenutka kad sam ovo počeo da radim. Mrsko mi je čak i ovo što moram da nosim pištolj i nadam se da nikada neću morati da ga upotrebim. Na ulazu u dom su me čekali panduri. Nije im prvi put. Njemu ne mogu ništa, ali zato mogu malo da drndaju nas iz obezbeđenja. Ispitivali su me sa kim smo se zakačili, gde smo bili večeras, da li mu neko preti. Malo su trenirali moć na meni ali sve ok, ništa što nisam doživeo i ranije. I sve bi bilo u redu, da Mila nije stajala na prozoru i sve to gledala.

Ej, bre, pa da li je moguće? Jedine dve stvari koje bih želeo da sakrijem od nje su moja bolest i moj posao, a ona je upravo videla kako me panduri pretresaju. Naravno, mala radoznalica je morala da istrči u pidžami i da me pita kako sam. Video sam koliko se uplašila, posebno kad je videla moje lice. A ja sam samo želeo da spavam. Nisam imao snage da joj bilo šta kažem osim da je pošaljem na spavanje. 

Kako da bilo šta sakrijem od nje? Imam osećaj da sve mogu da joj ispričam. Ne znam šta mi je. Video sam je samo tri puta, a samo želim da spustim glavu u njeno krilo i spavam. Da ona stavi ruku na moje čelo i sve će biti u redu.

Mislim da bi trebalo da mi promene terapiju, postao sam previše emotivan. Ili sam se zaljubio. Samo ti, brate to znaš. Ti sad znaš sve.

Do sledećeg pisanja, ljubi brat.

Pismo peto

Dragi Amele,

Tvoj drug je kreten. Tako je, pravi pravcati. Umesto da kažem devojci da me je neko napao i da sam posle pandurima objašnjavao šta se desilo - ja se izlajem. Mogao sam bilo šta da slažem, ali ne - tvoj brat je morao da kaže istinu. Ne znam šta mi je bilo, ali kada je došla kod mene i upiljila u mene one okice, nisam imao kud. Samo je sipalo iz mene. Dobro da joj nisam rekao zbog čega to radim. Malo je falilo. 

Stvarno ne znam šta se sa mnom dešava. Sa Tamarom je bilo potpuno drugačije. Kako smo već dve godine bili zajedno, rekao sam joj šta planiram da uradim. Znala je da mi treba novac a ja nisam mogao, niti želeo da više tražim od mojih. Tamara to nije mogla da razume, njeni su imali para. Nikad nije znala šta znači nemati. Studirala je komunikaciju na privatnom fakultetu, proputovala pola Evrope još u srednjoj školi. Ja da nisam otišao u Grčku na matursku ekskurziju, ne bih ni izašao iz zemlje.

Mnogo sam voleo Tamaru. Bila je tako zaljubljena u mene. Uživali smo zajedno. Nismo imali mnogo zajedničkih interesovanja, ali je provod sa njom uvek bio super. Izgledala fantastično, visoka, plavokosa, uvek sveže isfrizirana. I ima tako zategnuto telo, kao da stalno trenira. Oštroumna, mudra i vrlo praktična. Jednom rečju - savršena. Ali, toliko puna nerazumevanja za moje izbore. Kao da sam ja želeo da budem bolestan, kao da sam ja birao da nemam novca da plaćam svoje lečenje. Ovaj posao sa obezbeđenjem je bio rizičan, mogao je svakog trenutka neko da zapuca na nas. Ali, mene može i da udari auto na ulici, zar ne?

Imam dobru platu, ovaj kreten me posebno gotivi, povremeno mi ubaci u džep neku stotku više. Nekad se osećam kao prostitutka, ali ovaj put biram između svog zdravlja i ponosa. 

I kažem ti, sve sam joj ispričao. Čini mi se da nije baš lako podnela. Shvatiću ako neće više imati želju da me vidi. Ali ona briga u njenom glasu kad je rekla da se čuvam, dala mi je nadu da nisam sve upropastio. Videćemo...

Nadam se da neće odmah sve ispričati cimerkama, ako sačuva tajnu, moraću nekako da joj se odužim. Smisliću već nešto.

Do sledećeg pisanja, tvoj drug krelac

Pismo šesto

Dragi Amele,

Pa ja sam genije. Zamisli potpuno sam zaboravio da imam karte za koncert Teofilovića. Kupio sam ih još kad sam bio sa Tamarom i tek sad sam ih našao. Srećom tada sam namestio podsetnik na telefonu i to je bilo večeras. Želeo sam da odvedem Milu na koncert ali sam prvo morao da proverim da li ih voli. Ceca, moja draga drugarica, mi je pomogla. Kad sam je pitao da li ih Mila sluša, potvrdila mi je i rekla da voli i nekog gajdaša. Srećom, znao sam da će na tom koncertu gost biti gajdaš Maksim, moj stari poznanik dok sam još igrao u folkloru u srednjoj. Sad mi se čini kao da je bilo pre sto godina, ali par puta smo zajedno nastupali. Ja sam tad igrao u KUD-u Mladost i često smo išli na putovanja. To je bilo moje malo iznenađenje za nju. Nisam želeo da joj kažem gde idemo, držao sam u tajnosti čak i da idemo na Teofiloviće. Nisam ni mogao da zamislim da će se ona toliko oduševiti. Nećeš verovati, zaplakala je od sreće. Ona se raduje tako čisto, kao dete. Ne možeš ni da zamisliš kakav osmeh ima, iskren i predivan. Želeo sam samo da je zagrlim i ne pustim. Morao sam da prošetam, toliko mi se svidela, da sam tamo na sred Kolarca hteo da je poljubim. Morao sam da se uzdržim, previše sam imao repova iza sebe. Ne mogu to da joj uradim, da joj dozvolim da se zaljubi u mene a da prethodno ne zna sa čime se sve borim. Ne bi bilo fer prema njoj. Prošetali smo do onog tvog drveta. Sećam se kada si rekao da tu uvek dolaziš kad ti je teško. Kada si ti otišao, počeo sam i ja. Nekada bih kraj drveta pričao, kao da me ti čuješ.

Sada sam prošetao sa njom da joj pokažem našeg gingka. Tako sam želeo da joj kažem koliko mi se sviđa, koliko sam njom očaran, koliko je želim tako nežnu i milu. Video sam da se i ja njoj sviđam. Počeo sam da pričam, čak sam hteo da joj ispričam sve o svojoj bolesti. Ali nisam imao srca. Zastala mi je neka grudva u grlu i rekao sam joj da treba da budemo prijatelji. Ej, prijatelji! Pa ja tu devojku sanjam. Takvu sam tražio od kad za sebe znam. Na kraju sam je čvrsto zagrlio i nisam želeo da je pustim od sebe.

Da te ne gnjavim, vratili smo se drugarski u dom. 

Tvoj drug Pera Kojot suvi genije.

Pismo sedmo

Dragi moj Amele,

Dugo nisam video Milu. Nisam prestajao da razmišljam o njoj i ona mi je bila ono zrnce sreće za koje sam se držao tokom terapija. Kad smo kod njih, brate, mislim da mi ne pomažu. Nekako mi je gore posle njih i sve teže ih podnosim. Znam, ne smem tako da razmišljam, ali nekada sam tako umoran od svega. Želim samo da zatvorim oči i zaspim. 

Planirao sam da kažem Mili sve, ali je ona na žalost to saznala na teži način. Juče sam nakon terapije samo ušao u sobu i bacio se na krevet. Bilo mi je mnogo teško. Srećom cimer nije bio tu, verovatno bih ga prestravio svojim izgledom. Za baksuza nisam zaključao vrata. I ona je došla. Od svih lepih dana ona je baš izabrala da dođe u najgorem trenutku. Kad me je videla mnogo se uplašila. Znam kako umem da izgledam tada ali ovaj put sam bio u mnogo lošem stanju. I sad kako da je lažem, kako da joj prećutim ono što je bilo tako očigledno. Sve sam joj ispričao. 

Njene oči su potamnele dok me je slušala, ugasio joj se osmeh i skroz je pobledela. Zašto sam to uradio? Zašto, za ime Božije? Ako nešto volim kod te devojke, to je taj sjaj u očima, taj osmeh. A ja sam sada kriv za njenu tugu. Zbog tog njenog osmeha ja moram da se borim.

Moli se za mene kod tog tvog Boga, da mi da snagu. Zbog nje želim i moram da ozdravim.

Do sledećeg pisanja.

Pismo osmo

Dragi druže moj,

Poljubio sam je. Sanjao sam taj poljubac nedeljama. Slušaj kako je bilo. 

Nakon onog lošeg dana, kao da sam iznenada dobio neku energiju. Čak i to veče, kao da mi je odjednom bilo mnogo bolje. Dolazila mi je i Tamara, imao sam čak i snage da je ispratim na taksi. Dolazila je po neke svoje stvari i gnjavila me da idem negde u inostranstvo na lečenje. Samo sam želeo da je otpratim i da ide. Ali neću sada o njoj.

Mila. Moja nežna leptirica. Ostao sam sam i želeo sam da je pozovem malo da mi pravi društvo. Kupio sam divne čokoladne kolačiće, sredio sobu da se sve sijalo. Kada je ušla, video sam da drugačije izgleda. Kao da je nešto muči, imala je tamne podočnjake i želeo sam da je razveselim. Nadam se da tome nisam ja kriv. Pustio sam Garavi sokak i počela je da se smeje. 

Sećaš se da sam ti nekad pričao da želim da me otprate uz Đoleta i Stari laloški vals. To je moja omiljena pesma jer me podseća na moju Vojvodinu. Nećeš verovati - i njena je. Pustio sam pesmu i počeo da plešem sa njom. Kada mi je pala u naručje, kao da je vreme stalo. Želeo sam samo da je poljubim i da se izgubim u tom divnom osećaju. Nisam znao da li i ona to želi. Samo sam je dotakao nosem i ona se nasmejala. Bože, kakav osmeh ima. I morao sam. Samo sam je kratko poljubio i odmakao se. Znam, da sam nastavio, nikada ne bih mogao da je pustim. Čvrsto sam je zagrlio, želeo sam da je upijem u sebe, da se spojimo u jedno biće. Disali smo zajedno, srca su nam uskladila otkucaje i u tom trenutku ništa drugo nije postojalo.

Pismo deveto

Druže moj,

pišem ti iz Vrnjačke banje. Moja majka je insistirala da dođem kući na nekoliko dana. Detaljno me je ispitivala o mom stanju, gledala nalaze, proučavala. Stalno me je gnjavila da joj priznam da li nešto krijem od nje. Dok pričam sa njom, zagledala mi se u oči, pipkala glavu, ruke... Na kraju je zvala tetku da nam iznajmi na par dana apartman u Banji da bude nasamo sa mnom. Prvo, nisam ni hteo da joj sve kažem. Ali nisam ni morao. Sve je ona sama shvatila. Znam koliku tugu nosi ta žena, kako se bori za celu porodicu. Svim sredstvima koje ima, a nema ih mnogo. Video sam da smišlja dalji plan, da sa tatom pravi neke kombinacije. Ali nije mi se svidelo sve to. Svako dalje zaduživanje, pozajmljivanje, krediti - nisu dolazili u obzir. Ne mogu to da im uradim. Ne njima, ne Ivanu. Znaš li da je on maturant? Šta misliš da li će on otići na matursku ekskurziju ako se toliko zaduže zbog mene? Ja sam bar video Grčku, a šta će on. Ne znam, mnogo me muči sve to...

Jedino što je bilo dobro od tog puta je da mi je prijala šetnja po banji. Jeste decembar, ali sam koristio svaki trenutak da izađem sam i šetam. Koliko god imam snage. Naravno, razmišljam o njoj. O njenom osmehu, o njenoj veselosti, o njenoj simpatiji koju gaji prema meni...

Jedva čekam da je vidim, mnogo mi nedostaje...

Pozdrav za tebe, brate moj.

Pismo deseto

Druže moj,

Živ sam! Ranjen sam u pucnjavi, ali sam živ! To je sada najvažnije. Najgore je prošlo, ali mislim da mi strah mojih najbližih još teže pada. Tek sad su mi vratili telefon i mogao sam da im se javim. Prvo sam pogledao propuštene pozive i poruke, na desetine njih. Počevši od Mile, mame, Ivana, Milana... ma nema ko me nije zvao. Prvo sam se Ivanu javio, mamu i tatu sam već video. Imam gomilu poruka po svim društvenim mrežama. Danas izlazim pa ću polako da svima odgovorim.

Ležim ovde već nedelju dana, do malopre mi je bila policija pred ulazom u sobu. Kada su odlazili vratili su mi telefon, pa sad mogu i tebi da pišem. 

Sada sam dobro, nije mnogo strašno, metak je samo prošao kroz levu mišicu. Već se oporavljam, dobro sam. 

Šta se dogodilo? Bio sam sa Milom na najlepšem sastanku u životu i pozvali su me na posao. Kad je zazvonio telefon, nešto me je tako preseklo u stomaku. Kao da sam nešto slutio. Nije mi se išlo a nisam smeo da odbijem. Onaj kreten je dobio poziv da preuzme neku veliku isporuku i upali smo u zasedu. Čim smo izašli iz automobila, njega su prvog ubili a onda su i naši otvorili vatru. Fijukalo je na sve strane. Ja sam samo legao, pokrio glavu i čekao da se sve završi. Osetio sam bol i probudio se u bolnici. Srećom imao sam na brzom biranju Tamaru, kad su mi našli telefon nju su pozvali a ona je obavestila moje. Ceo dan su svi bili u strahu gde sam, telefon sam isključio kad sam krenuo od Mile i dok su ga našli, uključili, napunili, prošao je ceo dan. Kad sam se probudio, nekoliko puta sam davao izjavu. 

Danas izlazim i idem u dom. Sad sam javio Mili. Moji su dolazili juče da me vide, rekao sam im da neću da idem kući. Ne bih mogao da se suočavam svaki dan sa njihovim pogledima, sa prekorom i optuživanjem. Sa tugom moje majke i njenom krivicom. Znam, ona sama sebe krivi za sve. O tati da i ne pričam, on ćuti onako vojnički kao što je i navikao, ali znam da tek njemu nije lako. Neka, neka prođe malo pa ću otići.

Do sledećeg pisanja.

Pismo jedanaesto

Drug moj,

sad su mi javili da izlazim za dva sata. Nemam šta da radim, pa da nastavim da ti pišem. Hoću da ti ispričam kako mi je bilo na izlasku sa Milom.

Brate moj, ja lepši izlazak nisam imao u životu. Vodila me je u Ruski dom na veče ruske poezije. Znaš kako volim i rusku poeziju i prozu. Padao je sneg, na nju su padale pahuljice, bila je prelepa. Kao neka princeza iz ruskih bajki. Ja sam se tako opustio,  nikad se lepše nisam osećao. Zaboravio sam na sve, i na bolest, i na novac, na sve živo. Samo sam uživao u trenutku. Setio sam se Oblaka u bermudama, nekad sam ga znao celog napamet, recitovao sam ga a ona je samo oduševljeno treptala. Kakve trepuške ima, brate moj, pa one zelene okice... Uh...

Posle programa smo krenuli na palačinke na Trg. Sneg je padao, ona se smejala a ja sam dobio takvu snagu da sam trčao od sreće. Povremeno bih zastao, poljubio bih je i nastavljao. Pre nego što smo ušli u kafić, zazvonio mi je telefon i potpuno upropastio sve. Došlo mi je da ga razbijem, kako se nisam setio da ga isključim ranije. Morao sam da idem. 

Krenuo sam da je otpratim na stanicu i video sam da je razočarana. Ostao sam par minuta sa njom na stanici prvi put je dugo ljubeći. Nisam želeo da je pustim. Svaki put kad bih krenuo, video bih drhtaj njene donje usne i samo nastavio. Kad sam je ostavljao samo sam joj poslao poljubac i počeo da plačem. Kad si me, brate, video da plačem? Nikada. Imao sam osećaj da se opraštam od nje. Tačno sam nešto predosećao.

I eto, to je bilo to, posle sve znaš. Sad čekam da dođu po mene pa da se suočim sa svima.

Ajd, idem da se psihički pripremim. Ljubi brat.

Pismo dvanaesto

Dragi moj Amele,

sad sam legao da spavam posle burnog dana. Danas ti treći put pišem, mora da nisam normalan. Izašao sam popodne sa VMA. Moji su me dovezli, ostali kratko i otišli kući. Čim sam ostao sam odmah sam joj poslao poruku da dodje. Jedva sam čekao da je vidim. Srce mi je tuklo kao kad sam bio tinejdžer. Stao sam nasred sobe i samo čekao da uđe i da mi se baci u naručje.

 I šta se desilo. 

Pokuca neko na vrata, ja mislim ona - radosno odgovorim i uđe Tamara. Kao u filmu. I ona mi se baci u naručje. Nije prošlo ni desetak sekundi, neko pokuca i otvori vrata - Mila. I zatekne Tamaru i mene u zagrljaju. Kad nisam pukao. Ova Tamara baš ume da me iznervira. Samo sam hteo da nestane, da ode ali ne - sela je na krevet i rešila da ostane. I šta je Mila mogla da uradi nego da ode. Ne samo što je otišla nego je pobegla plačući. Došlo mi je da zadavim Tamaru, sad se pitam kako sam mogao da uopšte volim takvu osobu. Naravno, potrčao sam za Milom. Ja sa mojom kljakavom rukom. Ležao sam danima, a sad je trebalo da trčim, pa kad nisam dušu ispustio na stepeništu. Ali sam je ipak stigao. Jedva sam joj objasnio da nema ništa između mene i Tamare. A onog mog lajavog brata ću tek da potkačim, morao je da joj kaže da izlazim. Inače, ispostavilo se da je Mila videla mene i Tamaru, pre nekoliko nedelja kad sam je pratio na taksi. Pa normalno da je posumnjala u mene. I ja bih u sebe da sam na njenom mestu. 

Kako da je uverim da samo nju sanjam, samo nju želim. 

Brate moj, ti nemaš više takvih problema.

Pismo trinaesto

Dragi Amele,

sve se polako vraća u normalu. Jutros sam doručkovao sa Milom i ispričali smo jedno drugom sve što smo propustili ovih dana. Bože, kako je propatila zbog mene dok nije saznala gde sam. Mnogo mi je žao što sam je toliko uplašio. Zamisli šta je uradila, moja hrabra Arja, moja Merida, moja Aruena. Kada je saznala da sam na VMA u toku noći je došla obučena kao medicinska sestra. Ušunjala se u kliniku, pronašla me je i poljubila. I otišla. Pa kome bi to palo napamet. Srce moje milo. 

A ja nisam ništa znao o tome. Sad je volim još više, ako je to ikako moguće. Želim sa ovom devojkom da živim, da ostarim uz nju. Zbog nje moram da ozdravim, daje mi i snagu i volju. 

Sutra idemo na palačinke, ostao sam joj dužan. Znaš, možda sam lud - ali želim da je pitam da se uda za mene. Naravno, kad budem ozdravio. Ustvari, kupio sam karte za Balaševića. Odlično, eto prilike. Znam samo jedno - ona je ta sa kojom život želim da delim. Uh, al zvučim kao pesnik.

Ma tako se i osećam. Srce mi peva, grudi mi igraju. Da mogu zagrlio bih ceo svet.

Grli te brat, do sledećeg pisanja.

Pismo četrnaesto

Amele, brate,

Ne znam šta se desilo. Mila je upravo raskinula sa mnom. Evo me sedim ispred doma, na hladnoći i  čekam je da se pojavi. Nije se vraćala u sobu, isključila je telefon. Mora da se vrati da prespava.

Šta je bilo? Ne znam ni sam..

Lepo smo izašli na palačinke i počeli da pričamo. Ona me je ispitivala o mom zdravlju i odjednom počela da priča o lečenju u inostranstvu. Kao da je Tamara govorila iz nje. Naravno, ona joj je verovatno i rekla da me ubedi. 

Znaš li kako sam raskinuo sa Tamarom, tako što smo se prvo mesecima svađali. Nije se slagala sa tim da radim kao obezbeđenje. Onda je krenula da me ubeđuje da idem u Beč ili Budimpeštu da se lečim a da će njen tata sve da plati. Ej, njen tata, pa pre bih se ubio nego pustio da mi neko drugi plaća lečenje. I onda me je ucenila. Ili ću da pristanem ili me napušta. I napustila me je.

A sa Milom je bilo slično, samo što me ona ostavlja da ne bi bila prepreka mom izlečenju.

Jao, kako sam glup, pa ona hoće da se ja vratim Tamari. Pa da pristanem na ponudu njenog tate.. nema od toga ništa. Ja Tamaru ne volim, volim Milu. I sad ću je čekati dok se ne smrznem i crknem..

E, evo je  ide...

Pismo petnaesto

Brate moj,

Moj život je sranje. Ponavljaju mi se iste stvari kao da je Dan mrmota. Opet me je ostavila devojka koju volim  i to opet zbog iste stvari. Mila želi da pristanem na Tamarinu ponudu. Njen tata ima neke likove koji mu duguju uslugu, poznaje neke lekare u Istanbulu pa bi ona da me šalje tamo. Kao neko eksperimentalno lečenje na slučajevima kao što je moj. Ma daj.. ne mogu sad ni da mislim o tome...

Mila se, naravno, vratila u dom. Neće da priča sa mnom, tvrdi da me ne voli i da me nikada nije ni volela. Znam da to nije istina. Ako me voli bar delić onoga koliko ja nju, meni je sasvim dovoljno. Potrebna mi je, ona je moja zvezda, moja svetlost. Moje sunce koje neće ni vrata da mi otvori. Uzalud sam kucao, zvao je.. neće...

Sutra ću pokušati ponovo i pokušavaću dok god ne pristane da razgovara sa mnom. 

Upao sam u neki mrak i ne vidim izlaz. Ponekad pomislim kako bi bilo bolje da sam ja otišao umesto tebe. Ili da je ovaj metak promašio za desetak centimetara. I lepo da mi skrati muke.

Nadam se da ću ti sledeći put pisati sa lepšim vestima, drug moj.

Pismo šesnaesto

Dragi Amele,

Mila se vratila kući. Sinoć se spakovala i otišla noćnim autobusom. Ceca mi kaže da je sve vreme plakala dok se pakovala i zamolila je da mi kaže da je ne tražim. Po Maji je poslala knjigu. Zvao sam je telefonom, izgleda da mi je blokirala broj. Ne znam šta da radim. Da li da je pustim da se malo smiri, da li da krenem za njom. Plašim se da ne napravim gore nego što jeste.

Inače, Tamara mi je ostavila poruku da joj se javim. Ne pada mi na pamet.

Ostaću ovde do koncerta, u nadi da će nešto volšebno da se promeni. Ako ne, daću karte nekome - sam ne mogu i ne želim da idem. 

Odoh da tugujem, brate moj

Pismo sedamnaesto

Dragi Amele,

nisam ti pisao dugo, pa evo skoro mesec dana. Prvo nisam imao šta, a onda se svašta izdešavalo pa nisam imao kad.

Kod kuće sam još od kraja decembra. Mila se naravno nije javljala. Karte za Đoletov koncert sam dao Milanu i Maji. Na dan koncerta sam se spakovao i došao kući.

Moji me nisu ništa ispitivali, mama je sve razumela. Novu godinu sam prespavao i planirao sam da prespavam i sve dane do povratka na faks.

Tamara je nastavila da me zove a ja da joj odbijam pozive. Slala mi je poruke ali sam sve ignorisao.

I onda smo za Božić imali iznenadne goste. Kad se nisam onesvestio kad sam na vratima video Tamaru i njenog tatu. Došli su da me ubede o lečenju u Istambulu. Naravno da sam odmah odbio. Ali moja Vera kad je čula, krenula je da plače, da me preklinje, da me moli. Kako da to uradim svojoj majci. Nisam imao srca, nego da pristanem. 

Pre par dana mi je Tamara javila da imam zakazan pregled početkom februara na klinici. Ja nisam sedeo baš besposlen. Kako ne želim da mi iko plaća troškove, bez obzira što je operacija besplatna, morao sam da nađem rešenje da nekako platim sve ostalo. Pripremio sam dokumentaciju i poslao u Humanitarnu fondaciju, tako da bi to trebalo da pokrije sve ostalo da ne zavisim od Tamarinog tate i njegovih donacija. Pronašao sam neke naše ljude u Istanbulu, nešto kao dobrotvorno društvo, koji pomažu našima koji dolaze tu na lečenje i pronalaze im smeštaj. I sve sam organizovao. Mama će ići sa mnom. Tamarinom tati sam obećao da ću mu se nekako odužiti, ne znam kako, smisliću. Mada mi je rekao da je njemu to bilo dva telefonska poziva. Kako god.

Sa Tamarom razgovaram samo službeno. Koliko moram. Ona je dovoljno pametna da razume, pa se više čuje sa mojom Verom.

Javljam ti šta je bilo, valjda će bar nešto biti ok ili ti dolazim uskoro.

Pismo osamnaesto

Dragi Amele,

Ja sam u Istanbulu, u klinici čije ime ne umem da izgovorim. Stigao sam pre nekoliko dana i odmah su krenuli sa testovima i snimanjima. Danas su mi doneli sve snimke i izložili plan lečenja. Jedna stvar nas je sve začudila a mene, blago rečeno, šokirala. Napredovanje moje bolesti je zaustavljeno pre skoro tri meseca. Kako su imali stare snimke koje im je Tamara slala letos, očekivali su da progres bude veći. Ovako je još bolje nego se mislilo.

Biću na programu oko četiri meseca. Za to vreme imaću nekoliko operacija, ciljanog zračenja i biću podvrgnut gama nožu. Ono što je još važno, sklanjaju me od bilo kog vida zračenja, mobilnog telefona, računara - sve to predajem sutra. Neću ti pisati neko vreme. I mamu ću viđati samo kroz staklo.

Nego, sad što više razmišljam o tome, ja sam upoznao Milu pre skoro tri meseca. Tada je i prestao napredak bolesti. Sada sam ubeđen, njena ljubav me je snažila. Ona mi je pomagala da budem dobro. Ona je moj lek.

Samo da ozdravim, odmah ću je potražiti.

Do sledećeg pisanja.

Pismo devetnaesto,

Dragi Amele,

Završio sam sa programom. Trebalo bi da je sada sve u redu. Neću ti čak ni pisati kroz šta sam prošao, ne želim ni da se sećam.

Sad je kraj juna. Trebalo bi da ostanemo još dva meseca na dodatnim ispitivanjima i da me isprate do kraja. Mada ja mislim da je to to, ali ću tek moći da ti potvrdim početkom septembra.

Moja Vera se ovde snašla, i to nećeš verovati kako. Jednog dana je sedela pred bolnicom i heklala i prišao joj neki čovek. Naravno, ona ne zna ni reč turskog pa je nekako objasnila da je iz Srbije. On se vratio za pola sata, vodeći neku devojku koja je govorila srpski. Ustvari, neka tvoja zemljakinja iz Tuzle i lepo su se sporazumele. Ispostavilo se da taj čovek ima etno prodavnicu i moja majka sad veze i hekla za njega. Ne može ni da postigne koliko ima posla.

Da ne gubim vreme, počeo sam da učim. Mislim da samo izađem na ispite kad se vratim. Ako sad nemam vremena za učenje, pa kad ću imati.

Neću te više gnjaviti, sledeći put ti pišem sa, nadam se, dobrim vestima

Pismo dvadeseto,

Dragi Amele,

Danas je 14. septembar i svečano ti potvrđujem da sam zdrav. Potpuno izlečen, imam to crno na belo.

Već dve nedelje sam u Srbiji. Nisam se još vraćao u dom. U kontaktu sam sa Cecom, kaže mi da Mila nije dolazila od leta. Rekla mi je, da ponekad dođe na ispit pravo od kuće i odmah se vrati.

Dogovorili smo se da mi javi kada Mila bude dolazila u dom, moram da je vidim.

Inače, imam jednu novost. Tamara je počela da radi za Tursku kliniku ovde u njihovom predstavništvu. Turci imaju da ponude dosta operacija koje se poprilično plaćaju, a Srbija takva kakva jeste im je odlično tržište. Tamara radi kao veza između pacijenata i klinike, priprema dokumentaciju za slanje i šef je dvema zaposlenima. Prosto uživa. A još ako ti kažem da je u vezi sa nekim lekarom sa klinike iz Sarajeva, onda možeš misliti. Što bi ti rekao - ništa bez Bosne.

Sve je nekako došlo na svoje mesto. Ostalo mi je još da nađem Milu.

Drži mi palčeve, brat moj

Epilog

Oktobarski rok se završavao i bližio se početak još jedne godine. Društvo iz sobe se polako okupljalo, poslednja je stigla Mila. Već par dana je bila tu i uživala je sa svojim cimerkama. Igora niko nije pominjao, Ceca je svima strogo zabranila. 

Svake večeri su išli na filmske projekcije u domskoj sali, davali su se filmovi nagrađeni Oskarom.

- Mila, hoćeš li da ideš na film ili ne? Jesi li se predomislila? - pitala je Maja.

- Neću, Majo, idite vi. Još juče kad sam videla šta je večeras, rešila sam da preskočim. Titanik stvarno ne mogu da gledam.

- Ne voliš Leonarda? - pitala je Tanja.

- Ma volim, ali toliku količinu tuge ne mogu da podnesem - tiho je rekla Mila.

- Ajmo, devojke, zakasnićemo - Milan je krenuo da izađe i zastao.

- Ceco, ti se čekaš, što gnjaviš toliko? - Tanja je požurivala Cecu, koja se vrtela po sobi.

- Ma čekajte, samo nešto da uradim, samo trenutak - Ceca je odugovlačila. U tom trenutku joj je stigla poruka na telefonu i Ceca se nasmešila. - Samo još jednu sitnicu i krećem.

Ceca je prišla CD plejeru i pustila disk. U tom trenutku je počela pesma Stari laloški vals i vrata od sobe su se otvorila. Na vratima je stajao Igor.

- Igore? - Mila je prošaputala.

Igor je ušao, stao na sredinu sobe i kleknuo.

- Mila, da li ...

- Ne! - viknula je Mila. Ne želim da se udam za tebe!

- Polako, doći ćemo i do toga. Molim te, dozvoli da završim. Mila, da li želiš da budeš moja devojka? - Igor je otvorio kutiju iz koje je sijala Evenstar ogrlica koju je Aruena poklonila Aragornu. - Bio bih veoma srećan kada bi pristala.

- O Igore! Da, želim da budem tvoja devojka - Mila je skočila i bacila mu se u naručje.

- Hajde, ostavimo ih same, drugari, počeće nam film - Milan je prekinuo tišinu i izveo društvo napolje.

U pozadini se završavala pesma. Igor je pogledao Milu.

- Rekao sam ti da idem zadnji od nas. Nikada te više neću pustiti, mila moja. 

Molitva za Igora

Susret prvi

 

 Prolazio je još jedan oktobarski dan. Nedavno je počela studentska godina i osim radovanja povratku na fakultet, uživala je u ponovnom druženju sa svojim cimerkama iz sobe. Njih četiri su živele u trokrevetnoj sobi i bilo im je divno. Maja i Tanja su bile sestre i delile su krevet. Maja je bila na trećoj godini medicine a Tanja apsolvent na pravnom. Bile su slične po izgledu, duge smeđe kose i svi koji ih nisu poznavali, mislili su da su bliznakinje. Dok ih ne upoznaju. Po karakteru su bile potpuno različite. Prekoputa njih je spavala Ceca i Mila nikada nije upoznala društveniju osobu od nje. Već dve godine je delila sobu sa njih tri i od prvog dana se navikla na konstantnu gužvu, mnoštvo Cecinih prijatelja i drugarica koji su samo defilovali kroz sobu. I uopšte joj nije smetalo. Ceca je bila već četiri godine u domu i sve je poznavala.  Ukoliko je neko imao pitanje ili problem u domskom životu, nije bilo bolje osobe od plavokose Cece da to reši. 

 Ponedeljak popodne se razvlačio kao žvaka. Još uvek se pričalo o subotnjoj žurci u domu, prvoj u ovoj studentskoj godini. Sledeća je bila sutra i već su se pravili planovi.

 - Mila, hoćeš li sa nama u utorak na žurku? - pitala je Maja i namignula.

 - Ne pada mi na pamet. Posle onog u subotu, ne verujem da ću vam se uskoro pridružiti. Ono nije muzika, ono je bio cupa-cupa atak na moje uši. Nije normalan onaj ko to sluša. Ne znam kako ste vi izdržale.

 - Pa DJ je sa pravnog, on sigurno zna šta je is-pravno - pravila je šalu Tanja.

 - Sutra muziku pušta Joca, iz A bloka. Trebalo bi da bude bolje - Ceca je samouvereno tvrdila.

 - Mila, teško da će neko da pušta muziku po tvom izboru. Garavi sokak i Đole nisu baš za žurku. Još ako čekaš da čuješ onog tvog guslara.. - peckala je Tanja.

 - Gajdaša, Tanja... Maksim je vojvođanski gajdaš. Nije guslar - Mila je krenula da objašnjava.

  - E devojke, večeras mi dolazi drug iz srednje škole na kafu. - Prekinula je Ceca Milu. - Budite fine. Pravi momak za Olju, doćiće i ona.

 - Kad mi nismo bile? - smejala se Maja. -  I Zoka je rekla da će svratiti posle vežbi. Biće žurka u sobi.

 Mila se nasmejala. Još jedan Cecin drug. Znači, Olji ga je namenila. Ceca je imala dar da spaja zaljubljene studente a posebno da pomaže onim studentkinjama koje nisu imale dečka. Mila je već videla Cecu kako umesto karijere saobraćajnog inženjera vodi neku agenciju za upoznavanje.

 - Malo je neobičan. Nesvakidašnji. Ozbiljno vam kažem da budete dobre prema njemu. - pripretila je šaljivo Ceca. - Tanja, ti posebno, nemoj da se posvađaš sa njim.

 - Ceco, ako bude pričao kao onaj Marko da je reciklaža glupost - moram da reagujem - Tanja je bila u ekološkom pokretu od srednje škole i vrlo vatreno je branila svoje stavove. Zbog toga je završila na pravnom, jer se od malih nogu ponašala kao advokat.

 - Ok, stiže oko sedam. Sve smo se dogovorile.

 Sedam sati je brzo stiglo, sve devojke su se okupile i bila je puna soba. Maja, Tanja i Zoka su sedele na jednom krevetu, prekoputa njih su sedele Ceca i komšinica iz sobe pored, Olja. U uglu svog kreveta sedela je Mila i kao i obično, čitala knjigu, ovaj put Džordža Martina, nastavak Igre prestola. Bila je verni obožavalac serije i knjiga i bezuspešno je tragala za drugim delom knjige.

 Neko je zakucao na vrata, i devojke su poskočile.

 U sobu je ušao visok, kratko ošišani mladić u fajerci i martinkama. "O ne, skin-hed", Mila ga je samo pogledala i nastavila da čita knjigu.

 - Devojke, ovo je Igor, moj drug iz srednje škole. - rekla je Ceca i predstavila sve devojke u sobi. - A ono u uglu je Mila. Mila čita knjigu.

 - Zdravo, Mila.

 - Zdravo - nezainteresovano mu je odgovorila.

 - Igra prestola? - pitao je da skloni neprijatnu tišinu koja se pojavila.

 - Ne, Ples sa zmajevima, prvi deo. - "Neki pametnjaković, pravi se da zna." Pomislila je Mila.

 - O, izvini. Jesu li ubili Džona Snežnog? - upitao je Igor.

 - Molim? Ne... - tiho je promucala Mila.

 - Izvini, to je u drugom delu. - rekao je, uzeo stolicu i seo između dva kreveta, okrenuvši Mili leđa.

 "Kreten", pomislila je Mila. "Bolje da sam otišla u čitaonicu da učim. Verovatno će me nervirati cele večeri." Samo je frknula.

 Nastavila je čita, povremeno vrteći glavom na neke Igorove šale.

 Ostale devojke su uživale u Igorovom društvu. Sa svakom od njih je zainteresovano popričao a one su samo treptale. Nakon sat vremena ponašao se kao njihov najbolji prijatelj. Smejale su se njegovim šalama i on je to iskoristio i krenuo sa vicevima.Više se od glasnog smeha nije moglo čitati i Mila je zatvorila knjigu i samo ih posmatrala.

 "Dobro, moram da priznam, zanimljiv je. Možda malo i previše, ali dobro, mora da zadivi devojke. Pravi pevac - krelac"- nasmejala se u sebi.

 Kao da je osetio da razmišlja o njemu i da ga posmatra, okrenuo se.

 - Mila, hoćeš li da nam se pridružiš? Sama si tu u ćošku, kao po kazni. - pogledao je nekako blago i ona se samo nasmešila.

 - Neka, čujem i odavde.

 Pomerio je stolicu i seo pored nje.

 - Odavde ćeš još bolje čuti. - namignuo joj je i nastavio da priča.

 Nakon par sati smeha i druženja, Igor je pogledao na sat i naglo ustao.

 - Moje dame, moram da vas napustim. Radim večeras.

 - Radiš? O, pa zar moraš da ideš... - zamjaukala je Olja, potpuno očarana Igorom.

 - Moram. Radim od jedanaest.

 - A šta radiš? Gde radiš tako kasno, u noćnom klubu? - pitala je Tanja.

 - To je tajna, ako ti kažem moraću da te ubijem - namignuo joj je Igor i nasmejao se.

 - Devojke, pozdravljam vas. Mila, Valar Morghulis.

 - Valar Dohaeris. - promuca Mila pocrvenevši. Gledala je u njega zbunjeno.

 Igor izađe, ostavivši sve devojke sa osmehom i pocrvenelu Milu.

 - Vau, kakav tip - prva je viknula Olja. - Ceco, pravog si mi odabrala. - Olja je studirala ekonomiju vrlo uspešno, dok u ljubavi poslednjih godina nije imala sreće. - Ajde i meni sreća da se osmehne.

 - Super je, baš je zabavan. - Javila se Maja, koja se najviše smejala njegovim dosetkama.

 - Tanja, kako se tebi čini? - pitala je Ceca. - Bila si fina prema njemu.

 Tanja je obično bila ona koja je ulazila u verbalni sukob sa svima čiji se stavovi nisu poklapali sa njenim. Večeras je bila začuđujuće tiha.

 - Ne znam. Nekako mi je previše ok. Slaže se sa svima nama, prilagođava se. Ok je, zgodan je. - zaključila je Tanja. - Zoko? Šta ti misliš?

 Zoka je studirala psihologiju i važila je u njihovom društvu za merilo da li je neki dečko normalan. Ako ona potvrdi, prošao je test.

 - Ma, dečko je predivan. Zreo, normalan, ne vidim ja tu nikakvu patologiju - zaključila je Zoka stručno.

 - Šta kažeš, Ceco, on je tvoj drug srednje. I on je iz Kraljeva? - pitala je Mila, koja je do sada ćutala.

 - Jeste, Kraljevčanin je. Ustvari, doselio se na početku prve godine odnekud, zaboravila sam odakle. Pitaću ga sledeći put ako ti je važno - namignula je Ceca Mili. - Kraljevčanin je, Mila, nije Vojvođanin. Mada ima manire kao da je sa Bečkog dvora. Oduvek je bio takav, čak i u srednjoj. Kažem vam, potpuno je nesvakidašnji.

 - A gde radi ovako kasno, pitala je Olja - Neki čuvar, šta je?

 - Mislim da je neko obezbeđenje - rekla je Ceca. - Zato i izgleda kao neki žestoki momak, a ustvari je kao pilence.

 Na reč pilence, sve devojke su se nasmejale.

 

Susret drugi

 

Mila je stigla sa fakulteta oko četiri sata. Nikog nije bilo u sobi. Ceca je dolazila posle pet, a kako je dan bio lep pretpostavila je da su sestre cimerke otišle da malo prošetaju po gradu. Nije mogla da prestane da razmišlja o Igoru. Prvi utisak koji je stekla o njemu nije bio lep. Iz njega je izbijala neka arogancija i mnogo se pravio pametan. Nije imala želju da ga još koji put vidi. A opet, stalno joj je bio u mislima.

 Krenula je ka prozoru kako bi ga zatvorila, kada je neko pokucao na vrata. Nije nikog očekivala.

 - Da?

 Vrata su se otvorila i provirio je Igor. "Šta sad hoće?"- Pitala se Mila.

 - Ceca nije tu. Doći će posle pet.

 - Znam. Zaboravio sam juče nešto da joj donesem što joj je mama poslala. Rekla mi je da dam tebi jer si sigurno u sobi. Mogu li da uđem, ili ćeš me držati na vratima. Promaja je - Nasmejao se Igor.

 - Uđi, stavi paket na Cecinu policu - gledala ga je sa iščekivanjem. Paket je mogao da joj da i popodne kad Ceca dodje. Stajao je pored kreveta i uzdahnuo.

 - Želim da ti se izvinim, Mila. Moje ponašanje nije bilo baš najpristojnije sinoć.

 - Ne razumem... Ti i ja jedva da smo progovorili. - začudila se Mila.

 - Mogu li da sednem, ne želim da te zadržavam. Kratko ću. Samo želim da objasnim svoje ponašanje.

 - Naravno. Ali ne razumem šta želiš da kažeš.

 - Vidi, došao sam juče na Cecin poziv, želela je da me upozna sa nekom od drugarica. Prvo sam se opirao, ne razmišljam trenutno o tome, nedavno sam izašao iz duge veze. Ali znaš Cecu...

 - Znam, nekad baš ume da bude naporna kad želi nekog da spoji - nasmejala se Mila.

 - Mnogo mi je bilo smešno sinoć, onaj odbor za doček. Ne računajući Cecu, četiri devojke su se sredile i trudile se da me impresioniraju. A onda sam ja ušao u ulogu. Baš sam se zabavio. A čini mi se da tebi nije prijalo i zbog toga bih želeo da ti se izvinim. Ti si nekako odskakala od cele te priče i ne bih želeo da pomisliš da sam to ja. Pravi ja je mnogo drugačiji.

 - Zbog čega ti je važno šta ja mislim. Ja sam Mila koja sedi u ćošku i čita knjigu. - ironično je rekla i gledala njegovu reakciju.

 - Želim da te bolje upoznam, čini mi se da imamo mnogo više zajedničkog nego što možeš da zamisliš.

 Ustao je i pogledao Milinu policu iznad kreveta. Nasmejao se.

 - Izgleda da imamo više zajedničkog nego što sam i ja mogao da pomislim. Mila, jesi li zauzeta sada. Mogu li da te zamolim da sa mnom kreneš do moje sobe.

 - Molim? Do tvoje sobe? Uh, ala si ti brz. Ne gubiš vreme. Ne, ne želim. - ustala je. - Ispratiću te.

 - Mila, nisi me razumela. Želeo bih nešto da ti pokažem. Ako želiš, možeš i odmah sa mnom, ili sačekaj Cecu pa dođite zajedno. Samo želim da vidiš nešto.

 - Ok, sačekaću Cecu. Ne poznajem te da bih sada krenula sa tobom.

 - Važi, čekam te onda. Biću u sobi do sedam. Idem ja sada.

 - Ćao, vidimo se.

 - Jedva čekam -  rekao je Igor i izašao.

 

Susret treći

 

Ceca je stigla oko šest i Mila joj je sve ispričala.

 - Rekla sam ti da je malo neobičan. Želiš li da ideš kod njega? Ako želiš, ja ću te odvesti, pa možemo posle na večeru. Tu je u D bloku. Ovo mu je prva godina u ovom domu. Ranije je bio u Studenjaku.

 - Pa hoću, samo da ne idem sama. Ne znam zašto insistira da dodjem kod njega. Da nema crvenu sobu bola - nasmejala se Mila, aludirajući na Pedeset nijansi sive.

 - Luda si skroz. Trebalo bi tebe da smuvam sa njim, a ne da upoznajem Olju.

 Stigle su do Igorove sobe i pokucale. Vrata im je otvorio Milan, Cecin kolega sa fakulteta. Mila ga je poznavala iz menze, često je prilazio Ceci da je nešto pita.

 - Milanče, i ti si tu. Nisam znala da si promenio sobu. Milu znaš.

 - Ćao, Mila. Uđite, Igor je rekao da ćete doći. Sad će on, otrčao je do kioska. Nestalo mu je cigareta a radi večeras.

 - Baš vam je uredna soba, čudno za momke i miriše lepo - šalila se Ceca.

 - Ma, Igor je podviknuo da sredimo. Sedite, može sok? Hoćete kafu?

 - Ja ne mogu kafu, krenule smo na večeru. Mila, hoćeš li ti možda?

 - Ne... neću ništa. - Mila je stajala zabezeknuta ispred polica sa knjigama.

 Ceca i Milan su se raspričali, nisu obratili pažnju na Milu koja je samo stajala i posmatrala knjige. Kao da je neko precrtao njenu policu. Knjige, diskovi sa muzikom i iznad kreveta mapa kulturnog blaga Vojvodine. Medju knjigama je bio Tolkin, Daglas Adams, Goran Petrović, pesme Mike Antića i drugi deo knjige Ples sa zmajevima. Muzički izbor identičan njenom - Đole Balašević i Garavi sokak.

 Okrenula se i nije ni stigla da pita čija je to polica, kada je neko otvorio vrata.

 Bio je to Igor.

 - Zdravo, devojke. Mila, vidiš li šta sam želeo da ti pokažem.

 - Ja... potpuno sam šokirana... kao da si mi brat blizanac... Knjige, muzika... Sve je isto.

 - Sve je isto... - Igor je stao pored nje.

 - Igi, Mila, Milanče i ja idemo na večeru. Hoćete li sa nama? - Ceca je prekinula tišinu koja je se pojavila.

 - Neka, idite vi. Ostaću malo sa Igorom, da pogledam knjige koje ima. Ustvari, Igore, želiš li ti na večeru? Izvini, ja sam se sama pozvala da ostanem.

 - Ne, ne, ručao sam kasno. Idite vi. Ceco, ne brini, biću fin prema Mili.

 Ceca i Milan su izašli, a Mila je počela da se smeje.

 - Ovo je neverovatno. Izvini, danas sam pomislila da si neki manijak kada si me pozvao kod sebe. Izvini, nisam se ni ja baš najbolje ponela prema tebi.

 - Prijatelji?

 - Prijatelji - nasmejala se Mila.

 - Mila, imam još pola sata pre nego što krenem. Radim od osam. Hoćeš li kafu, neki sok?

 - Može jedna kafa, turska i mala. I slatka ako imaš šećera.

 - Sad ću da ti ispečem jednu kaficu, malu i slatku. K'a ti - napravio je fazon Igor pogledavši Milu vragolasto.

 - Ispečeš kafu? K'a ja? Zezaš me. Šta si ti neki Bosanac, Crnogorac... a Kraljevčanin - bockala ga je Mila.

 - Ja sam čistokrvni Vojvođanin koji živi u Kraljevu, na privremenom radu u Beogradu.

 - Čistokrvni Vojvođanin? - začudila se Mila - Odakle si? Ja sam poreklom iz Južnog Banata. - Obožavala je Vojvođane. Njen princ iz snova je bio Lala, plav i malo popunjen. Nisu joj se sviđali crni mladići, a posebno ne visoki ovako kao Igor.

 - Tata mi je iz Sremske Mitrovice, mama iz Bajmoka. Živeo sam do petnaeste u Novom Sadu.  A onda smo se preselili u Kraljevo.

 - Zašto zaboga, iz Novog Sada, iz najlepšeg grada na svetu? Dobro, nisam nikad bila u Kraljevu, verujem da je lepo, ali Novi Sad....

 - Tata je vojno lice, dobio je premeštaj u Kraljevo, a mi smo pošli sa njim. I eto mene ovde.

 - Zbog čega ne studiraš u Novom Sadu, ima li tamo veterine?

 - I moji su studirali ovde. Tata je bio ovde na Akademiji, mama na farmaciji. Nekako je i bliže Kraljevu. Idem često kući. U Novom Sadu osim prijatelja, nemam rodbine.  Hajde probaj kaficu. Mala i slatka.

 - Pečena kafa, mmmm, ovo je fantastično. Prvi put pijem ovako nešto. Odlična je. I slatka baš kako treba. - nasmešila se i pogledala ga preko šoljice.  "Hm, pravi vojvođanski princ. "- pomislila je.

Ne, nije to ljubavni zanos,

postoji nešto, što se

prepoznavanje zove,

eonima taloženi nanos...

Susret četvrti

 Prolazili su dani. Mila dugo nije videla Igora, još od one kafe. Pomalo je i zaboravila na njega, sve više u obavezama oko fakulteta. Studirala je svetsku književnost i kao svaki dobar student, želela je da pročita što više knjiga. Ove noći nije mogla da spava, sutra je imala kolokvijum i kao i svaki put - provodila je besanu noć. Pogledala je na sat, četiri i petnaest. Prošetala je do prozora i pogledala, uskoro će krenuti tramvaji - volela je da gleda kako prolaze. Ulicom je nailazio neki mladić sa rancem, učinio joj se poznat. "Igor, pa to je on. Otkud on ovako kasno, ustvari rano. Verovatno se vraća sa posla, šta god da radi." Kako se približavao domu, ugledala je policijski automobil i dva policajca koja su izašla iz auta i krenuli Igoru u susret. Videla je Igora kako im nešto objašnjava, vadi dokumenta iz jakne i jednog od policajaca koji mu se unosi u lice. Pretresli su mu džepove i ranac koji je nosio.

 "O, Bože, šta se ovo dešava. Šta da radim? Da budim Cecu, da idem napolje? Ne, šta bih ja tu mogla da uradim.." Srce joj je udaralo tako brzo da je pomislila da će se onesvestiti. 

 Policajci su desetak minuta razgovarali sa Igorom na ulici. Povremeno bi mu se jedan od njih dvojice unosio u lice uz mlataranje rukama. "O, što ne mogu da čujem šta pričaju. Možda samo redovna kontrola na ulici. Ali što ga ovako dugo drže... Kreteni... Iživljavaju se nad studentima... Ma trebalo bi da ih prijavi. ..." Razmišljala je Mila. Odjednom, videla je kako ga je jedan odgurnuo i pripretio prstom. Krenuli su nazad ka svom automobilu. Igor je požurio ka zgradi doma.

 Mila je brzo uzela jaknu, zaboravila da je u pidžami i istrčala iz sobe. Jurila je kao bez duše kako bi ga srela pre nego što uđe u sobu.

 Na ulazu u D blok je uspela da ga stigne.

 - Igore... - tiho ga je pozvala. - Igore, jesi li dobro?

 Igor se okrenuo i videla je masnicu ispod oka i razbijenu usnu. Kao da ga je neko tukao.

 - Mila..  Nije baš najbolji trenutak...

 - Igore, šta ti se dogodilo. Jesu li te oni panduri tukli?

 - Ne, nije to što misliš.... Molim te, nemoj nikome da pričaš... idi spavaj... Pričaćemo...

 - Neću da te ostavim. Ne kad sam te videla ovakvog.

 - Dobro sam, nemoj ništa da brineš. Jako sam umoran. Molim te, moram da odspavam. Videćemo se sutra...

 - Obećavaš? Doći ću posle faksa kod tebe.

 - Obećavam, idi spavaj.

 Otišla je do svoje sobe. "Kako sad da spavam, od spavanja nema ništa, Bože, šta mu se dogodilo..." Mučila je sebe različitim scenarijima, bez želje da zaspi, samo se uvila u ćebe i naslonila na zid. Tako su je i zatekle cimerke.

 - Budi se, Mila, zakasnićeš na kolokvijum - Maja je tiho prodrmala. Ona je uvek vodila računa da svi stignu na vreme.

 Mila se probudila i nije bila sigurna da li je sve sanjala ili ne. Sve je bilo na svom mestu, osim jakne koja je bila na krevetu. "Nisam sanjala, o Bože, kako li je Igor?"

 Da ne zakasni, brzo se spremila i odjurila na fakultet. Posle će otići kod njega.

 

Susret peti

 

Stajala je ispred Igorove sobe i skupljala hrabrost da uđe. Tiho je pokucala i vrata joj je otvorio Milan.

 - Mila, zdravo. Došla si kod Igora. U kupatilu je, uđi slobodno. Sačekaj ga, ja idem do grada.

 Ušla je i sela.

 Igor je izašao, držeći peškir na licu.

 - Mila... tu si...

 - Jesi li dobro?

 - Jesam, ne brini. Nije mi prvi put. Biću dobro.

 - Šta ti se dogodilo? Da li te je neko napao?

 - Nije.. Napali smo se obostrano. Izvini, nije baš tema koju bi želela da čuješ... Hoćeš kafu?

 - Može.. ona tvoja pečena...Kažu da odlično slušam. Znam da se ne poznajemo dugo, ali možeš da mi veruješ.

 - Znam da mogu. Ne znam kako, ali osećam da ćeš razumeti sve što ti budem ispričao.

 - Pucaj... - rekla je Mila.

 - Baš i ne bih - nasmejao se Igor, prvi put danas. - Nije mi prvi put da dobijem batine. Niti da pretučem nekog. Dugo sam trenirao aikido, kasnije sam prešao na kikboks. Znam da se branim i znam da primim udarce. - Igor je zastao. - Ovo što ti kažem, zamolio bih te da ne kažeš Ceci. Ne bih baš da dodje do mojih. Oni znaju da radim nešto, uglavnom sam sebi plaćam troškove, ali ne znaju baš celu istinu. Želim da ih zaštitim. 

 - Ne brini, neću nikome reći. - Mila se već uplašila onoga što će čuti.

 - Ja radim kao obezbeđenje - rekao je Igor.

 - Pa dobro, mnogi studenti to rade. Znam momke sa policijske akademije, rade na splavovima. Meni je to ok. - odahnula je. - "Što je dramio toliko, pa to nije ništa nečasno" - pomislila je Mila.

 - Ne razumeš. Ne radim kao obezbeđenje u kafiću ili klubu. Obezbeđujem nekoga. Čuvam ga.

 - Čuvaš? Koga čuvaš? Od čega? Sad te ništa ne razumem.

 - Čuvam jednog... biznismena.. kontroverznog... Verovatno si čula za njega, ali ne bih sad da ti kažem ko je on. Ali ništa lepo nisi čula sigurno. Kriminalac je. Srpski rečeno. - Igor je gledao netremice, očekujući njenu reakciju.

 - Dobro.... nisi neki plaćeni ubica... ne ubijaš valjda za njega? - upitala je Mila tiho.

 - Ma ne... nikog nisam ubio. Niti bih. Dobro, imam pištolj...

 - Molim?!

 - Imam dozvolu za njega. Moram da ga nosim sa sobom, više zbog sigurnosti.

 - Da li si pucao iz njega?

 - Nisam... ne još...

 - A da li bi?

 - Ne znam....

 Nastupila je tišina. Mila je ustala i počela da šeta po sobi. Prolazila je rukama kroz kosu, vrtela glavom, uzdisala..

 - Izvini, trebaće mi malo vremena da ovo svarim. Nisam baš ovako nešto očekivala...

 - Znam kako ti je... I Tamara nije mogla to da prihvati. To je i bio razlog našeg raskida.

 - Tamara, tvoja bivša devojka? Znala je?

 - Pa počeo sam da radim kad smo već par godina bili zajedno. Nije se slagala sa mojim izborom. Mesecima smo se svađali, više smo bili razdvojeni nego zajedno. I na kraju me je ostavila...

 - Zbog čega to radiš? Zašto, zaboga? Ne izgledaš mi kao neko ko uživa u tome.

 - Treba mi novac. Ne pitaj me zbog čega. To ne mogu da ti kažem, ne sada.

 - Ok, poštujem to. Ne moraš da mi kažeš. Samo se nadam, šta god da je u pitanju, da je vredno tvog života. Šta da recimo zapucaju na vas, šta bi ti uradio, štitio telom kriminalca...

 - Naravno da ne. Ležem na pod i čuvam sebe. Pa nisam toliko lud...

 - Samo se čuvaj, molim te.

 - Čuvam se. - U tom trenutku se čuo alarm na telefonu. Oboje su poskočili. - Mila, moram da se spremim, radim od osam večeras. Ne brini za mene. Biću ja dobro.

 Mila je izašla iz Igorove sobe, puna nekih pomešanih osećanja. "Moram da se smirim. Ovo je previše informacija za mene..."

 

Susret šesti

 

Krenule su novembarske kiše. Teške i duge. Mračni dani su se smenjivali. Zazvonio je telefon u sobi i Tanja se javila.

 - Zdravo. Tu je. Evo odmah ću je pozvati. Mila za tebe je, Igor...

 Mila se javila.

 - Igore? Zdravo. Nisam znala da si tu, nismo se videli danima. Da li sam slobodna večeras? Koncert? Čiji? Nećeš da mi kažeš, ok, hajde da bude iznenađenje. Kako da se obučem, reci mi bar koja vrsta muzike. Kako želim. Ok, vidimo se oko sedam.

 Mila je spustila slušalicu. "Igor je zove na koncert, ima kartu viška. Neće da joj kaže čiji. Ko to može da bude", - razmišljala je.

 Pogledala je u Tanju i Maju. Nakašljala se.

 - Igor me je pozvao na koncert. - pocrvenela je. Nije mogla da veruje da ovo što izgovara izaziva takvu reakciju kod nje. Kada sa njim razgovara, uvek je tako lako. Kao da ga zna godinama. Ali kada bi ga pomenula, crvenela je nekontrolisano.

 - Oooo Mila... ko se to nama zaljubiška. - šalila se Maja sa njom. - Znači Olja nema šanse. I ovako kaže da samo prođe pored nje i javi joj se. Bez zadržavanja. Ceca je pogrešila, Igora je trebalo odmah sa tobom da upozna.

 - Igor mi je prijatelj. Mi se samo družimo.

 - Znam, i ja sam se tako družila sa Acom, pa smo bili dve godine zajedno. - smejala se Tanja.

 - Nije to što mislite. Ima samo kartu viška, pa da mu ne propadne. Idem večeras u sedam.

 U šest sati, tri cimerke su obletale oko Mile. Svaka je imala neki savet kako da se našminka ili šta da obuče, gde da idu posle koncerta, kako da se ponaša. Kao da su se one spremale za izlazak a ne ona.

 Nakon petnaestak minuta, Igor je pokucao na vrata.

 - Moja gospo, kočije nam stižu za pet minuta. Tramvaj samo što nije došao, moramo da krenemo.

 Sve cimerke su je ispratile uz smeh.

 - Osećam se kao neka dvorska dama. - smejala se Mila. - Ti kad kažeš gospo, kao da se ne šališ. Ja se stvarno osećam kao da sam sa dvora.

 - Naravno da se ne šalim. - namignuo je Igor - I da li si spremna za iznenađenje?

 - Jesam, hoćeš li mi najzad reći koga slušamo.

 - Noup. Videćeš kad stignemo.

 - Otkud ti karta viška. Dobio si?

 - Ne, kupio sam karte još kada sam bio u vezi sa Tamarom. Pa da se ne baci. - smejao se Igor.

 - Znači da ne propadnu karte. Eto čemu ja služim. Kao neki vajni prijatelji smo. E Mila, Mila... - peckala je ga je Mila.

 - Tako nekako. Daj ne duri se, samo se šalim. Recimo kao da je raspored zvezda odlučio da ja baš imam višak kartu za nešto što ti voliš. I nemoj da si mala dosadnica, videćeš uskoro.

 Ulazeći u zgradu Kolarčeve zadužbine, ugledala je plakat.

 - Teofilovići! Na njih si me doveo! Jao super, mnogo ih volim. Slušala sam ih pre dve godine. Divno!

 - Jeste, ali oni nisu iznenađenje. Videćeš.

 Kocert je odmicao, Mila je uživala u muzici dvojice braće predivnog glasa. Voditelj je izašao i najavio gosta, gajdaš Maksim. Mila je uskliknula. Gajdaš Maksim! Imala je njegovu kasetu, nikada ga nije slušala uživo. Pogledala je u Igora, smešio se samozadovoljno.

 - Igore! Gajdaš Maksim!

 - Da...

 - Hvala ti, hvala ti... Ne znam kako da ti se odužim...

 - Mala zahvalnost što si me saslušala i što čuvaš moju tajnu. Uživaj sada.

 Nakon koncerta, Igor je zamolio da sačeka da slušaoci izađu.

 - Imam jedan mali poklon za tebe. Dođi.

 Mila je krenula sa njim, doveo je do scene. Na pozornici su se muzičari pakovali. Prišao je jednom od scenskih radnika i nešto mu šapnuo.

 Nakon nekoliko trenutaka, na scenu je izašao gajdaš Maksim.

 - Čika Maksime, da li me se sećate? Igor iz KUD-a "Mladost"?

 - Ma da li je moguće? Mali Igor, kolovođa. Kako si samo porastao. Nisam te video godinama. Sad si sigurno na studijama.

 - Tako je, već četvrta godina veterine. Da Vas upoznam, moja drugarica Mila je Vaš veliki obožavalac.

 Ostali su nekoliko minuta u razgovoru sa gajdašem. Mila nije mogla da veruje.

 Izlazeći iz dovorane, samo je čvrsto stegla Igora za ruku dok su joj niz lice tekle suze.

 - Igore, ovo veče je bilo čarobno. Hvala ti puno. I Teofilovići i Maksim. Stvarno, ostala sam bez reči. Srce mi je puno.

 - Drago mi je da se tako osećaš. Hoćeš li malo da prošetamo do Kalemegdana? Imamo vremena, ako ne žuriš u dom.

 - Ne žurim, prijalo bi mi da malo sredim utiske.

 - Ima jedno drvo koje želim da ti pokažem. Moje omiljeno, staro drvo gingko biloba. Ima sigurno nekoliko stotina godina. Kad mi je teško, samo dođem do njega i pomislim čega li se sve nagledalo. A opet stoji tu. I sve prođe...

 Šetali su ćutke, dok je Mila krišom posmatrala Igora.

 - Mila...- Igor je prvi prekinuo tišinu. - Mnogo si mi draga. Osećam se kao da te oduvek znam. Kao da su se naše duše prepoznale. Sa tobom je sve tako lako, čak i ćutanje nije neprijatno. Toliko smo slični, a opet se toliko razlikujemo. Prvi put osećam da mogu sve da ti kažem, da me nikad nećeš osuđivati, da me prihvataš takvog kakav jesam. Ti si za kratko vreme, za ovih nekoliko viđenja, postala moj najbolji prijatelj.

 Mila je uzdahnula. Igor je počinjao da joj se sviđa, mnogo. On stalno potencira to prijateljstvo. O Mila, večni prijatelj lepih momaka. Opet joj se ponavlja ista stvar. Karma - šta li je.

 - Ja sam izašao iz duge veze, - Igor je nastavio. - Tri i po godine sam bio sa Tamarom. Ona je moja prva devojka sa kojom sa bio duže od nekoliko meseci. Bila mi je prva, ako me razumeš. I ona je mene ostavila. Ne mogu tako lako da je zaboravim. Želeo bih da u novu vezu uđem čist. Nov.

 Mila je samo klimala glavom. Nije razumela šta hoće da kaže.

 - Mila, sviđaš mi se. I vidim da se ja tebi sviđam. Toliko bar mogu da vidim. Bože, samo da sam te upoznao ranije. Molim te, da budemo prijatelji. Budi uz mene. Sada mi je potreban prijatelj, ako ne tražim previše od tebe.

 - Pa prijatelji smo, Igore. Tu sam, ne idem ja nigde.

 - Ja možda odem - rekao je Igor i čvrsto je zagrlio. Uzvratila mu je zagrljaj, i ništa nije razumela.

 Na Kalemegdanu

Ispod nas se pružao tek usnuli grad,

još je neko svetlo u daljini sjalo,

vetar se ućutao, čekao je znak,

al nijedno od nas taj znak nije dalo.

 Zvezde su mamile da pružimo ruke,

usamljeni gingko dah je zadržao,

samo da bi čuo najtiše poruke,

al nijedno od nas tajnu nije znalo.

 A pred nama reke ljubile se silno,

i usnule ptice zagrljene snile,

uzalud nas nebo pesmom obavilo,

kad su duše naše svoje misli krile.

Susret sedmi

 

Mila je dane provodila na fakultetu i čitaonici. Igora nije videla nekoliko nedelja. Bližio se kraj novembra, obaveze su se gomilale i počela je svaki vikend da ide kući. Prijalo joj je da se isključi na dva dana iz domskog života i da uči. Čak i pored vremena koje je provodila sa svojima, ostajalo joj je dovoljno da uči, što u domu pored stalne gužve u sobi nikako nije mogla.

 Planirala je da putuje kući i ovog vikenda. Rano je završila sa predavanjima u petak i ostalo je samo da odnese neke skripte koleginici u D bloku i da se pakuje. Silazeći niz stepenice, shvatila je da je na spratu gde se nalazi i Igorova soba. "Dugo ga nisam videla, bilo bi lepo da je tu i da ga iznenadim. Prijalo bi mi da ga vidim" - mislila je Mila.

  Pokucala je na vrata i učinilo joj se da se Igor javlja iz sobe. Upala je u sobu vesela što će ga videti. Zatekla je Igora na krevetu, u sobi su bile spuštene roletne i bila je uključena samo jedna lampa.

 - Igore, pa ti spavaš? Izvini, jesam li te probudila.

 - Nisam spavao, samo ležim. Nije mi dobro...

 - Jesi li bolestan? Šta ti je? Imaš li temperaturu? Imam neke lekove u sobi, mogu da trknem da ti donesem...

 - Nemam temperaturu. Samo mi je muka. Biću dobro. Samo danas da odležim, biću ok.

 Mila se približila Igorovom krevetu i pogledala ga - izgledao je mnogo loše. Nikada ga takvog nije videla. Imao je neku žućkastu boju lica, oči su mu bile mutne i umorne uokvirene crnim podočnjacima.

 - Igore, moraš kod lekara. Ne izgledaš baš najbolje - pokušala je da bude blaga. Izgledao je užasno.

 - Mila, ja sam se jutros vratio od lekara. Ovako mi je uvek, biću bolje.

 - Ovako ti je uvek? O čemu pričaš? - Mila ga je upitala tiho. Osećala je da joj se odgovor neće baš svideti.

 - Sedi pored mene. Ne brini, nisam zarazan. Nisam baš želeo da ovo vidiš i da saznaš na ovaj način.

 - Šta da saznam? Igore, plašiš me....

 - Bolestan sam, Mila. Mnogo.... Idem na terapije, ali mi se čini da ovaj put ne pomažu mnogo. Prošli put su mi pomogle. Zaustavile su širenje bolesti, mnogo lakše sam podnosio i hemioterapiju i zračenje. Sada mi se čini da nije baš tako.

 - Igore... tako mi je žao...

 - Ne treba da ti bude žao. Živ sam. To je najvažnije. Još uvek dišem - pokušao je da se nasmeje.

 - Da li si baš sve pokušao? Kažu da postoji neka klinika u Turskoj, da prima čak i one najteže slučajeve. Da čini čuda.

 - Znam, Mila. Ali kako bih ja to mogao da platim. Od mojih to ne mogu da tražim. Prodali su sve što su imali, ostao im je samo stan koji je tata dobio od vojske. Moraju i oni od nečega da žive. Imam i brata. Šta misliš zbog čega radim to što radim. Tim novcem plaćam svoje lečenje, lekove, vitamine... Da sam čekao snimanja koja mi zakazuju, odavno bih mirisao cveće od dole. Plaćam sve privatno, onda jurim lekare u državnoj bolnici pa opet u krug.

 - I šta kažu lekari? Hoće li ti biti bolje? Hoće li te izlečiti?

 - Ne znaju ni oni. Samo što sredimo jedno žarište, pojave se nova dva i opet sve od početka. Nekad sam baš umoran od svega.

 - Šta tvoji roditelji kažu?

 - Ne znaju baš sve. Veruju da mi je bolje od terapije, misle da sve ide na bolje. Ne zna niko šta se dešava. Ni prijatelji. Ne volim sažaljenje. Ponašam se kao da se ništa ne dešava i tako mi je lakše da se izborim sa groznim mislima.

 Mila je uzdahnula.

 - Videćemo kako će biti na kraju. Znaš šta kažu - ako nije dobro onda još nije kraj - nasmešio se Igor.

 Mila nije znala šta da kaže. Samo je sela uz Igora i naslonila glavu na njega.

 Njen savršeni princ je bolestan, možda neće preživeti. Mora nešto da uradi. Ali šta?

 Vratila se u sobu i odmah legla u krevet. "Ne znam kako ovo da preživim, kako da mu pomognem. Mnogo sam tužna." Osećala je kako tuga razdire njene grudi. Neka strašna bodljikava stena je zastala u grlu i nije mogla da diše. "Ne mogu ovakva kući, moji će videti da se nešto dešava. A ne mogu da im kažem o čemu se radi. Igor me je zamolio da nikome ne pričam. Javiću im da mi je nešto iskrslo, ići ću sledeće nedelje. Moram i ja malo da se smirim i sredim. Moram da nađem način da mu pomognem, da mu olakšam.. " Razmišljala je Mila. " I ne smem pokazati cimerkama da se nešto dešava, mada će sigurno primetiti moju promenu. Moram do crkve. Petak je, idem u kapelu Svete Petke na Kalemegdanu. Moram da se pomolim za njega..."

 Strah

Bojim se, ljubavi,

samo smrti tvoje,

strah me da mi duša

ne ostane sama,

i da dugo mog života boje

ne može i neće

da proguta tama.

Bez tebe po svetlosti

ne umem da hodam,

mrzak će mi biti

žića svaki tren.

Još se bojim, ljubavi,

kad se smrti odam,

hoću li prepoznati

gore tvoju sen.

Susret osmi

 

Mila se na brzinu spremila i krenula ka centru grada. Mnogo je volela crkvicu Svete Petke. Sasvim slučajno je otkrila na početku studiranja i to je bilo njeno mesto utehe i mira. Nije sebe smatrala nekom vernicom, samo je krštena i njena porodica je slavila slavu. Molila se pred spavanje za svoje bližnje i sebe, i to je bilo sve. Kod kuće su postili samo na Badnji dan i Veliki petak, i ona se ne seća da se ikada pričestila. Bila je vernik na neki svoj način i znala je da Bog postoji. Nije verovala, znala je. Kako, nije to mogla da objasni.

 Mora da bude u crkvi Svete Petke i da se pomoli za Igora. Danas je petak, dan kada je kapela puna vernika. Nadala se da će naći neki miran kutak da bude sama sa svojim mislima.

 Sumrak je polako padao na grad, svetiljke po gradu su se palile. Nije volela mrak i nije joj bilo baš prijatno da ide sama po Kalemegdanu. Kandelabri su veoma slabo sijali, veče je bilo bez mesečine. Nije bilo prolaznika, niko nije šetao po stazama parka. Strah je počeo polako da joj se uvlači pod kožu. "Šta ako me neko napadne. Šta ako izađe neka lutalica, neki manijak. Ma dovoljno je samo da neko iskoči, umreću od straha... " Mučila se ružnim slikama iz mraka.

 "Ne, ništa ne može da mi se dogodi. Idem da se molim, idem u crkvu. Bog je sa mnom...." Setila se da je negde pročitala da ništa loše ne može da ti se dogodi kada ideš čista srca na molitvu. Setila se jedne rečenice i stalno je ponavljala u sebi: "Kada sam sama, ne bojim se jer si ti tada sa mnom, Gospode.."

 Žurila je da stigne što pre u sigurnost crkve, nije ni primetila da su joj obrazi vlažni od suza. Ušla je u crkvicu i samo pala na kolena. "Pomozi mu, Bože. Spasi ga. Pomozi mu da ozdravi. Molim ti se, Gospode, mora da preživi. Bogorodice, majčice naša, pomozi, moli se za njega. Sveta Petko, molim ti se. On mora da ozdravi, pomozite, smilujte se na mene grešnu..." Samo je ponavljala ove reči, ne uspevajući da se seti nijedne smislene molitve. Nije ni primetila da se služba završila i da su vernici počeli polako da napuštaju crkvu. Jedva je ustala, pridržavajući se za zid crkve. Nije imala predstavu koliko je dugo ovde, koje je vreme. Nespretno hodajući je stigla do velike ikone Bogorodice, stala je ispred nje, spustila glavu i sklopila oči. Nije više imala snage da se seti bilo kakvih reči molitve, samo je u sebi ponavljala - "smiluj mu se, Bože, smiluj se.."

 Osetila je kao da su se neka ogromna krila obavila oko nje. Kao da je neko grli. Nije mogla da zadrži suze. U jednom trenutku je osetila veliko olakšanje...

 - Kćeri, moja, dođi. - neko je dodirnuo po ramenu. Pogledala je, bio je to stari sveštenik. - Reci, kćeri, šta je tvoja muka.

 - O oče, on je bolestan... - zaridala je - Mora da ozdravi, mora, molim se za njega.

 - Zna li on da se ti za njega moliš? - pitao je sveštenik.

 - Ne zna, oče. Ne znam, možda...

 - Najjača je molitva kada se moliš za nekoga bez njegovog znanja. Šta ti je on, brat, otac, momak?

 - Prijatelj...

 Stari sveštenik se zagledao u njene oči i blago se nasmešio.

 - Zapiši na papiru njegovo ime, pominjaćemo ga u molitvama za zdravlje. Biće sve dobro, kćeri. Idi kući, biće sve dobro. Sve što je nama nemoguće, Gospodu je moguće.

 Mila ne zna kako se vratila sa Kalemegdana. Ne seća se ni mraka, ni da li je bila sama na putu po tvrđavi, da li je bilo svetla. Samo se obrela na autobuskoj stanici.

 Prilazeći domu, videla je Igora kako stoji ispred doma sa nekom plavokosom devojkom. Ona ga je zagrlila, poljubila u obraz i ušla u taksi. Igor joj je mahnuo, okrenuo se i polako otišao ka ulazu u dom. Izgledao je mnogo bolje nego što ga je ostavila danas. Bio je na nogama i to joj je bilo dovoljno. Ko je bila ta devojka, nije joj sada bilo važno. Samo joj je važno da on bude dobro.

 

Susret deveti

 

Umirala je od tuge. Ujutru nije mogla da ustane, jedva je stizala na vreme na fakultet, samo je želela da spava i ne razmišlja. U glavi joj se svašta vrzmalo, ništa lepo ni veselo. A tek snovi, bežala je u san od ružnih misli, a dočekivali su je još gori košmari. Snovi bez boje, puni crnila i tuge. Strašne tuge sa kojom je legala u krevet i sa kojom se budila. I ništa nije moglo da je razveseli. Bolele su je grudi, kao da je neki teški kamen nosila oko vrata. Nije smela da se pogleda u ogledalo. Oči su bile uokvirene crnim podočnjacima. Zelena boja je postala još tamnija i kao da je sav sjaj iz njih isčileo.

 Cimerke su videle da se sa njom nešto dešava. Samo je odgovarala da je sve u redu i da ima gužvu na fakultetu. Nisu joj mnogo verovale, ali je nisu ni pritiskale da im prizna. Ceca je znala da će im reći šta se dešava kada bude bila spremna i vodila je računa da je niko ne gnjavi mnogo.

 Ono što nijedna od njih nije mogla da ne primeti jer Milino grozničavo pušenje. Ona, koja je bila zakleti antipušač - počela je da puši. I sve su bile šokirane. Zoka je pokušavala da razgovara sa njom, koristeći svoje ograničeno znanje i slabo praktično iskustvo.

 - Dobro sam, Zoko, sve je u redu. Samo su me pritisle obaveze na faksu. - izbegavala je odgovor Mila, bežeći očima od Zokinog pronicljivog pogleda. Zoka je već imala stav psihologa, i sa pogledom preko naočara, odavala utisak nekog ko zaista može da pomogne.

 - Ti znaš da sam ja tu, kad god želiš da pričaš. Bilo koje vreme. Samo mi obećaj da nećeš preći na alkohol i teške droge - kiselo se nasmejala Zoka. - Šta god da je, rešićemo.

 - Hvala, Zoko. Znam, i hvala ti. Nadam se da će se rešiti - tužno je uzdahnula Mila.

 Prenuo je zvuk telefona, stigla joj je poruka. Igor.

 "Sam sam, ako si slobodna dođi do mene."

 Naravno da je slobodna. Ništa nije ni mogla da radi ovih dana. Ali kako će kod njega. Bolela je i svaka misao o njemu, ne zna kako će moći da ga gleda i da zna da mu ne može pomoći.

 "Mila, budi jaka, bar zbog njega. Ne sme da vidi kako ti je...." Razmišljala je dok je hodala ka njegovoj sobi.

 Duboki udah i kucanje.

 Vrata joj je otvorio nasmejani Igor i uveo u svetlu sobu, potpuno drugačiju od one prošlog petka.

 - Ehej, lepotice. Dobro došla u moj skromni dom. Otarasio sam se cimera i možemo na miru da slušamo Garavi sokak. Dođi da vidiš kako sam našao divne kolačiće, čokoladne. Mmm, tope se u ustima.

 Gledala ga je bez glasa. Izgledao je mnogo bolje. Veseo i raspoložen kao ranije. "Bože, kakvu snagu ima ovaj mladić. Sa koliko demona se on bori i ne dopušta sebi da poklekne. A ja, Bože, zapala sam u takvu tugu. Toliku malodušnost. Mila, trebalo bi da te je stid. Vidi koliko je pun života. Pobediće on, znam" - razmišljala je Mila, dok ga je slušala kako veselo cvrkuće o kolačima.

 - Hoćemo li na Novogodišnji koncert? Mogu da nam nabavim karte.

 - Novogodišnji koncert? - prenula se Mila iz razmišljanja. Nova godina joj je bila toliko daleko, a ne za tri nedelje. - Đoletov?

 - A čij drugi? Bečke filharmonije? Nemam baš toliko veza u Beču - smejao se Igor.

 - Da, da, naravno. Bože, da, obavezno! To ne propuštam nikako. Prošle godine sam satima čekala u redu da bih uspela da kupim neke karte u skoro poslednjem redu. Da nije bilo video bima, videla bih samo mrave. Ali tako sam se isplakala. Podseti me, molim te, ako idemo, da ne stavljam maskaru. Nikako.

 - Ako idemo? Idemo naravno! To se ne propušta! Može malo Đoleta, da počnemo sa pripremama.

 - Uvek!

  Gledala ga je kako pušta muziku, krenuo je "Stari laloški vals".

 - Moja damo, da li ste za ples? - pružio joj je ruku i privukao sebi.

 - Ovo je moja omiljena pesma. Kad on peva, ja vidim Banat. Vidim ravnicu.

 - Voleo bih da je puste kad umrem. Da me uz nju otprate. - tiho je rekao Igor.

 - Umreš! Igore, nećeš umreti! Nemoj tako da pričaš, moraš da se boriš, ne želim da slušam da tako pričaš - bila je spremna da zaplače.

 - Umreću svakako. Planiram za jedno sedamdesetak godina, ne brini. Idem zadnji od nas... - odmaknuo se od nje i zavrteo je.

 Pala mu je u naručje i pogledali su se. U tom trenutku kao da je sve stalo. Savio se ka njoj i dotakao je njen nos svojim nosem. Nasmejala se. I on je poljubio. Kratko. Ovlaš. Kao kad leptir dotakne krilom. Uhvatio je rukama njenu glavu i naslonio je svoje čelo na njeno.

 - Mnogo te volim, Mila.

 - I ja tebe. - prošaputala je Mila.

 Zagrlili su se i ostali dugo. Bez poljupca, samo jak zagrljaj i zajedničko disanje. Izgledali su kao jedno biće, jedna duša, dok je u pozadini Đole pevao o jablanovima.

Pile moje

Samo tebi bih dala

linije života pola

vladaru mog

najvećeg bola

Susret deseti

 

Mila je nastavila svoja hodočašća, nedeljom je išla u obližnju crkvu na liturgiju a svakog petka u kapelu Svete Petke. Plašila se da propusti odlazak, morala je da nastavi da se moli za Igora. To je jedino što je mogla da uradi za njega u ovom trenutku.

 On je na insistiranje svoje mame otišao kući na nedelju dana. Kao i svaka majka, i njegova je osećala da njeno dete nešto krije od nje i molila ga je da dodje kući. Imao je tetku u Vrnjačkoj banji koja je izdavala apartmane, i mama je želela da odu na par dana da se Igor malo odmori. Videvši da mu se stanje pogoršava, odlučio je da kaže svojima i da se dogovore šta će dalje da rade.

 Mila je jedva čekala njegov povratak. Želela je da ga izvede na sastanak i njegovo odsustvo iskoristila da sve brižljivo pripremi. Tuga je i dalje bila tu, još uvek je sanjala snove bez boje. Budila se u toku noći sa strahom i skakala iz kreveta. Nikad toliko intenzivno nije razmišljala o smrti. Do sada nije poznavala nijednu mladu osobu koja je bila ovako bolesna, i ta blizina smrti je i nju samu podsećala tu neizbežnost. U ovom trenutku se više plašila njegove smrti nego svoje. I morala je sve da učini, ako ne može da mu pomogne da ozdravi, da bude srećan koliko god je u njenoj moći.

 Videla je da voli ruske pesnike i upravo se ukazala prilika da ga izvede na pravi sastanak. U Ruskom domu se održavalo veče ruske poezije i planirala je da nakon toga izađu negde na kolače. Nadala se da on te večeri neće da radi ili bar ne tako rano. Osećala je da je ovo veče njihovo i da mora da ga učini čarobnim.

 Igor se od kuće vratio dan ranije i Mila ga je obavestila da planira izlazak. Imao je slobodno veče i oboje su se unapred radovali.

 Došao je po nju svečano obučen, košulja i sako, crni kratki kaput - Mila ga je oduševljeno gledala. Kao da je izašao iz modnog magazina. Cimerke su ih ispratile uz savete.

 - Igore, vrati nam je pre ponoći. - Tanja je namignula Igoru. 

 - Lepo se brini o njoj, mali - Nasmejala se Ceca.

 - Sneg pada: kapa, šal i rukavice - vikala je Maja za njima, kao budući lekar stalno je delila savete.

 - Moje dame, zar sumnjate u moje namere. Pozdravljam vas i želim prijatno veče - Igor se naklonio izazvavši smeh Milinih cimerki.

 Izašli su na ulicu. Sneg je vejao a ulične svetiljke su bacale po njemu žućkastu svetlost čineći da svetluca.

 - Vidi, Mila. Kao da padaju sitni dijamanti. Cirkončići.

 Mila je pogledala ka nebu, dok su joj se pahuljice množile na licu i zadržavale na trepavicama.

 - Prelepa si večeras -  savio se i poljubio je u vrh nosa.

 - Idemo, prinče. Čekaju nas ruski pesnici. Ovaj sneg kao da je znao gde idemo pa nam pravi atmosferu.

 U Ruskom domu ih je dočekala gužva. Starije gospođe u bundama, gospoda u kaputima i svuda je odzvanjao ruski jezik.

 - Nisam znala da ovoliko ima Rusa u Beogradu. Čini mi se da smo ti i ja jedini studenti.

 - Večeras smo Onjegin i Tatjana - "A šta je sada vas dovelo pred moje noge? Raskoš ova! Zar s vašim srcem, s vašom časti, da robujete sitnoj strasti?"

 Igor je recitovao u zanosu, dok se Mila smešila ljudima koji su ga sa čuđenjem posmatrali.

 - Predivno je, Igore. Hajdemo sad unutra. - Mila ga je uvukla u salu.

 Poeziju su govorili poznati glumci čas na srpskom čas na ruskom. Igor se s vremena na vreme okretao ka Mili i recitovao joj pojedine stihove.

 Po završetku su izašli napolje dok je sneg još uvek vejao.

 - Hoćemo li pešaka do Kneza? Čeka nas jedan sto u mom omiljenom kafiću - pitala je Mila.

 - "Nežni, vi ljubav stavljate na violinu. Bla, bla, bla...  Dođite u kafanu da se naučite..." - Recitovao je Igor Majakovskog.

 - Znači idemo pešaka - smejala se Mila.

 Krenuli su uz stepenice kraj Ruskog doma, dok je Igor recitovao uz put:

 - "Da li je to ljubav ili nije? I kakva je, mala ili velika? Odakle velika u takvom telu, mora da je to malena, neka krotka ljubav, što se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca..."

 - Igore, da li je to Majakovski i Oblak u pantalonama?

 - Jeste, nekada sam ga znao napamet. Išao sam na takmičenja recitatora. A mnogo volim i da čitam poeziju na ruskom. Lepše zvuči, samo što ništa ne znam na ruskom napamet, osim:

 Что ж ты милая смотришь искоса,

Низко голову наклоня?

Трудно высказать и не высказать

Всё, что на сердце у меня

 Otpevao je Igor, zastavši na sred trotoara i gledajući u Milu netremice.

 Mila se približila Igoru, nasmešila i pomazila ga rukom po licu. Igor je polako savio glavu ka Mili i nežno je poljubio. Uhvatio je za ruku i potrčao.

 - "Marija, Marija, ne ostavljaj me na ulicama." - nastavljao je sa Majakovskim Igor.

 - Idemo na palačinke, mislim da ti je pao šećer - smejala se Mila jedva održavajući ravnotežu po klizavom trotoaru.

 Stigli su na trg i uputili se ka kafiću gde je Mila tog dana rezervisala sto za njih dvoje. Na ulazu, Igoru je zazvonio telefon.

 - Uđi, Mila, stižem za minut. Moram da se javim.

 Mila je ušla i posmatrala ga kroz staklo prozora. Videla je da se namrštio, prekinuo razgovor i zamahnuo telefonom kao da će da ga baci na zemlju. Mila je istrčala napolje.

 - Igore, da li je sve u redu?

 - Nije. Izvini, Mila, molim te. Moram da idem, onaj kreten je baš sad odlučio da izađe i mene baš traži da budem uz njega. Molim te, oprosti mi. Nadoknadiću ti ovo. Idemo, da te otpratim na stanicu. Mnogo mi je žao...

 - U redu je - Mila je bila razočarana ali kada je videla njegov izraz lica, brzo se nasmešila - Ne brini, imamo svo vreme ovog sveta. Palačinke ćemo jesti drugi put.

 Ostavljajući Milu na stanici, Igor se savio i dugo je ljubio. Poljubio je u čelo i okrenuo se.

 - Čuvaj se - viknula je Mila za njim.

 On se okrenuo i samo poslao poljubac. Mila je bila sigurna da je videla suzu koja mu je kliznula niz obraz.

 

Susret jedanaesti

Mila se kasno probudila i odmah je pogledala u telefon. Nema poruke od Igora, verovatno još uvek spava. Spremila se i otišla na fakultet, svratiće do njega kasnije. Povremeno je u toku dana proveravala poruke, nije se javljao. U povratku sa fakulteta, pozvala ga je - bio je nedostupan. Verovatno je na fakultetu, ni u njenom amfiteatru nema mnogo dometa.

U sobi su je dočekale cimerke sa pitanjima kako je bilo prethodne večeri. Nije štedela na detaljima i na njihovim licima se videla radost jer je Mila konačno počela da se smeje.

- Mnogo sam srećna zbog vas. Igor je mnogo dobar mladić - Ceca je dala svoj blagoslov.

- Hvala, Cecili - tiho se zahvalila Mila. Razmišljajući kako ovo uopšte neće biti obična veza, ima dosta demona sa kojima se treba boriti.

Zazvonio je telefon i Maja se javila.

- Milane, zdravo, tu je Mila. Evo odmah ću ti je dati. Mila, Milan, Igorov cimer te traži - Maja je začuđeno pružila Mili slušalicu.

- Zdravo Milane. Ne, nije mi se javljao. Da, i ja sam ga zvala, nedostupan je, ne odgovara mi na poruke. Mislila sam da je na faksu. Nije dolazio od sinoć?! Nije se uopšte javljao? Zvala te je i njegova mama i njoj se ne javlja? Ne, ne znam gde bi mogao da bude. Javiću ti svakako, javi i ti meni ako nešto saznaš.

Mila se srušila na krevet pored.

- Igor se nije vratio u dom. O Bože, sigurno mu se nešto dogodilo. Trebalo je da ga sprečim sinoć da ode. Možda mu je pozlilo, možda ga je neko ubio... - Mila je počela da jeca.

-Mila, šta pričaš, što bi ga neko ubio - Tanja je zagrlila - Kako misliš pozlilo? Izgleda odlično, jak je, zdrav, šta pričaš. Možda se zadržao na poslu pa pravo otišao na fakultet. Nemoj odmah crne misli.

- Mila, smiri se. Hajde, popij malo vode. Hoćeš malo da te umijem, vidi kako si bleda. Hajde, biće sve u redu. Možda je već na putu ka domu, možda mu se telefon ispraznio. - Maja je pokušavala da je uteši.

Ceca je samo netremice gledala u Milu, razmišljajući šta da uradi.

- Mila, sačekaćemo malo. Ako ne dođe do večeras, videću da nađem negde broj kod njega kući. Možda će se javiti svojima. 

- Ne, samo to ne. Ne, nećemo zvati njegove. Ne želim da ih uznemiravaram. - Mila je skočila. - Da, doćiće, mora da dodje, mora da se vrati. Mora da preživi. Ne sme da umre.

Cimerke su je samo začuđeno gledale.

Sati su prolazili, Mila je na svakih nekoliko minuta pokušavala da dobije Igora. Bio je stalno nedostupan.

Zazvonio je telefon i Mila je skočila da se javi.

- Ja sam! Da li je došao, da li se javio? Milane, pričaj! Zvao je njegov brat? Njega je zvala ko? Devojka? Aha, bivša devojka, Tamara, da, znam. Dobro, dobro...O Bože... kako je? Živ je, hvala Bogu. Idem odmah tamo. Hvala ti.

Mila je spustila slušalicu i zaplakala.

 - Mila? - tiho je upitala Maja, dok su ostale devojke samo gledale u Milu iščekujući da čuju šta se dogodilo.

 - Živ je, ranjen je. Policija je zvala njegovu devojku, mislim bivšu, njeno ime je bilo na brzom biranju. Ona je zvala njegovog brata. Igor je na VMA, ranjen je u ruku. Živ je, bitno da je živ.

- Ranjen? Mila, šta pričaš? Ko je pucao u njega? Zašto bi iko pucao u njega? - pitala je Ceca.

- Ne znam, idem na VMA do njega. Moram da ga vidim. 

- Mila, ne verujem da će te pustiti da uđeš. Veče je, nema poseta. Ako je bilo neke pucnjave, policija je sigurno tamo.  - Tanja je krenula da objašnjava.

- Majo, ti imaš beli mantil ovde, jel tako? - Mila se okrenula ka Maji. - Molim te, daj mi ga, moram da se nekako ušunjam, moram da ga vidim. 

Maja je brzo obukla Milu, stavila joj stetoskop u ranac i davala savete na koja vrata da uđe. 

- Mila, zapamti, obavezno kroz Urgentni deo, on je uvek otvoren. Niko te neće zaustaviti, samo skini kaput i okači ga negde, i ranac isto. Samo budi u mantilu, telefon stavi u džep. On je sigurno na hirurgiji, ako ne možeš da ga nađeš, samo se pravi da si koleginica i pitaj neku sestru. Nikako lekara. Ajde, ajde, idi...

- Ja ću da ti zovem taksi, brže ćeš stići - Ceca je već okretala broj. - Za dva minuta stiže, Mila. Ajde, kreni.

Cimerke su je ispratile kao da ide u rat. 

Po izlasku iz taksija, Mila je trčala kao bez duše. Pažljivo je pratila Majine instrukcije. Ne zna ni sama kako je pronašla odeljenje hirurgije. Polako je zavirivala po sobama, nigde ga nije bilo. "Šok sobe, da tamo bi trebalo da bude" Polako je krenula, i ispred jedne od soba videla dva policajca. Vrata su bila širom otvorena i videla je deo kreveta. "On je sigurno tamo"

"Moram nekako da uđem pored njih". Uzela je sa jedne police, prvo što je ugledala, toplomer i neku temperaturnu listu. "Valjda me neće provaliti".

Polako je prišla policajcima, i ne gledajući krenula da uđe. Nisu je zaustavili, prošla je.

- Sestro, malo pre mu je merena temperatura. - obratio joj se jedan policajac i zaustavio je samo što je ušla u sobu.

- Znam, koleginica je merila, da, da, ali nije upisala. Moram još jednom. Znate, takva su pravila. Posle operacija, znate - Počela je Mila da objašnjava.

- U redu, da ti se ne mešam u posao - namignuo joj je policajac.

Ušla je i brzo prišla Igorovom krevetu. Čuo se samo rad aparata i njegovo ujednačeno disanje. Dobro je, spava. Pogledala ga je, mišica mu je bila zavijena. Dobro je, nije mnogo strašno. Nagnula se nad njim i poljubila ga.

Čula je glasove i korake koji su se približavali. Brzo je izašla, videla je neku gužvu i čula ženu koja je vikala. Ne gledajući, požurila je i zašla za ugao. Tu je zastala jer je čula ženski glas.

- Moram da ga vidim, ja sam njegova majka. " Bože, ovo mora da je Igorova mama. "Mi smo njegovi roditelji. Marko, šta kaže pukovnik?

- Smiri se, Vera. Sad će doći. Molim Vas, pa kolege smo, samo da vidimo našeg sina - muški glas se mirno obraćao policajcima. 

- Gospodine, takvo je naređenje. Nikog ne smemo da puštamo. Samo lekare i sestre. On je bio svedok ubistva i ranjen je u tom napadu. Lekar će vam reći. Evo ga, doktore ovo su roditelji ranjenika.

Mila se šćućurila uz zid i zaustavila disanje da bi sve čula.

- Koleginice, šta to radite? - obratila joj se neka medicinska sestra.

- Izvinite, krenula sam, oprostite.... - Mila se trgla, obišla sestru i požurila da što pre izađe sa odeljenja.

Pešaka je išla do doma, u glavi vrteći sve što se proteklog dana dogodilo i sve vreme ponavljajući u sebi molitvu za Igora.

 Susret dvanaesti

 

Sutradan je sve brujalo o ubistvu kontroverznog biznismena. Pomenuti su samo inicijali momka iz obezbeđenja koji je ranjen, ali je Mila znala da misle na Igora. Kao i njene cimerke.

Kako više nije bilo razloga da krije, Mila im je objasnila ono što su i novine pisale - Igor je radio kao obezbeđenje kriminalcu i to je bilo to. Kako je došlo do pucnjave, objasnile su novine. Čovek, koga je čuvao Igor, je bio poznat po vezama sa podzemljem i uleteo je u sačekušu. Njega su ubili a Igora je pogodio rikošetirani metak. Igor je imao sreće jer mu je metak samo prošao kroz mišicu, ne praveći veću štetu.

Kako je još uvek bio nedostupan, Mila je zamolila Cecu da pozove njegovog brata i raspita se o Igoru. Milan, Igorov cimer je svaki dan dolazio kod njih, što zbog vesti o Igoru, što zbog simpatija koje je gajio prema Maji.

Svi su željno iščekivali vesti o Igorovom oporavku i povratku u dom.

Nakon nekoliko dana, Mili je zazvonio telefon - Igor!

- Ehej, lepotice. Šta ima novo?

- Igore, ti si! Kako si? Kada izlaziš?

- Danas...Dobro sam, rana lepo zarasta, policija mi je vratila telefon, slobodan sam da idem - smejao se Igor.

- Danas, divno! Jedva čekam da te vidim! Ljubim te puno!

Mila se rastrčala po sobi ne znajući šta će sa sobom. Tih nekoliko sati dok on ne dođe, biće joj kao večnost. "Idem da se sredim, gle na šta ličim. Moram i da javim Milanu. Neka poslaću Maju da mu lično kaže. Još će nešto dobro da izađe iz ovoga.." - razmišljala je.

Mila se spremila i čekala Igorov poziv. Stigla je poruka:

"Stigao sam"

Istrčala je iz sobe, letela je po stepenicama, samo da što pre stigne. Ušla je u njegov hodnik i u tom trenutku je neka plavokosa devojka ušla u njegovu sobu. Bila joj je mnogo poznata. Mila je usporila i zastala ispred vrata. Oprezno je pokucala i ušla. Na sredini sobe je stajao Igor zagrljen sa tom plavom devojkom. To je bila ista ona koju je videla nedavno da je ispraća na taksi.

- Mila, stigla si! - Igor je pustio devojku iz zagrljaja i krenuo ka njoj.

Mila je ustuknula, gledajući u plavokosu. 

Devojka je gledala u Milu, odmeravajući je.

- Mila, ovo je Tamara. Moja bivša devojka. Došla je da me poseti. Iznenada - Igor je naglasio poslednju reč i prekorno pogledao Tamaru.

- Drago mi je, Tamara. Igor mi je pričao o tebi - Mila je prišla i pružila ruku, obilazeći Igora.

- Drago mi je i da si ti dobro. Sve si nas uplašio. Drago mi je da si se vratio, idem ja sada, da vam ne smetam.

- Mila, naravno da ne smetaš. Jedva sam čekao da te vidim. Tamara je upravo krenula, zar ne? - Igor je opet pogledao značajno Tamaru.

- Ne, tek sam stigla. Ostani, ne smetaš - Tamara je sela na krevet i gledala u Milu.

- Neka, idem - Mila se spetljala - Zdravo...

Izašla je i duboko udahnula, "Mila, glupačo jedna, kako si ispala glupa i naivna, vratio se devojci, a ti plači za njim...." Rasplakala se i potrčala. Za njom su se otvorila vrata i istrčao je Igor.

- Mila, vrati se. Mila!

Potrčao je za njom, povremeno pridržavajući još uvek zavijenu ruku. Stigao je tek na ulazu u njen blok.

 - Mila, stani! Šta ti je, da li si normalna? Zašto bežiš?  - Igor je jedva disao, držeći se za zid. 

- Normalna? Ja? Pa, verovatno nisam, kad sam se zaljubila u tebe. Koji sam ja kreten? - vikala je Mila dok su joj suze klizile niz lice. Studenti koji su prolazili pored njih, obilazili su ih u širokom luku.

 - Nisam znao da će da dođe. Zvala je mog brata i saznala da danas izlazim. Došla je minut pre tebe i odmah mi se bacila u zagrljaj. Šta je trebalo da uradim, da je izbacim napolje? 

- Ona je tebe ostavila. Možda je i trebalo. Ili se još uvek viđate. Već sam je jednom videla kako je pratiš na taksi. Ili opet nisam normalna?

- Dolazila je po neke svoje stvari... Nema ništa između nas dvoje, kunem ti se. Mila, samo sam tebe sanjao ovih dana, samo o tebi razmišljam. Zašto si takva? Zašto mi ne veruješ? 

- O Igore... - Mila se glasno rasplakala i zagrlila ga. - Tako sam se plašila da ću te izgubiti...Onaj dan kad nismo znali gde si, mislila sam da ću umreti... Ja....

- Šššš... pričaćemo kasnije, dođi - Igor je poljubio u čelo i čvrsto zagrlio slobodnom rukom - Ne idem više nigde. Ne bez tebe. Hajde da negde sednemo, ne mogu više da stojim.

- Idemo do tebe, ne smemo ostaviti Tamaru da čeka - nasmejala se Mila.

U Igorovoj sobi je bio samo Milan, od Tamare nije bilo ni traga. Milan obradovan cimerovim dolaskom, spremao je pravu malu gozbu. Pozvao je i Miline cimerke na proslavu, i obavezno Maju.

- Maju? - začuđeno je pitao Igor.

- Svašta se desilo dok si ti spavao - namignula mu je Mila.

Susret trinaesti

Mila i Igor su doručkovali zajedno. Bilo je rano jutro i nije bilo mnogo studenata u menzi pa su mogli na miru da pričaju.

- Hoćeš li mi sada ispričati šta se desilo one večeri? - pitala ga je.

- Znaš da sam dobio poziv da odmah dođem. Nije mi se svidelo to što idem tako neplanirano. Ranije kada god sam radio, uvek sam dolazio prvi na dogovoreno mesto i sve dobro proverio. Više zbog svoje bezbednosti, nego zbog tuđe. Ovaj put nisam ni znao gde idemo, pokupili su me na ulici. Imao sam neki čudan osećaj u stomaku, kao da sam nešto slutio. Pokušavao sam da ga upozorim ali naravno majmun nije nikoga slušao. I to je platio glavom. Upali smo u sačekušu, njega su prvog upucali i onda je krenula unakrsna paljba. Ja sam samo legao na pod i čekao da se sve završi. Nisam ni jedan metak ispalio, i to me je spaslo. Iskreno, kad vraćam film, nisam baš siguran da li me je pogodio naš ili njihov metak. A nije ni važno.

- Važno je da si ti živ i da ti više nije palo na pamet da tako nešto radiš.- rekla mu je Mila prekorevajući ga. - Svima si nam život skratio. Ja sam čak morala da se maskiram da bih ušla kod tebe.

- Šta si radila?

- Upala sam u toku noći na VMA, i našla te u šok sobi. Čuvala su te dva policajca a ja sam uzela od Maje mantil i pravila se da sam medicinska sestra. Zamalo da me otkriju. To je bilo nekoliko trenutaka pre nego što su došli tvoji roditelji.

- Da, čuo sam da su bili. Video sam ih tek posle par dana, bili su kod mene dok sam spavao.

- I morala sam da ti ukradem jedan poljubac, moja uspavana lepotice.

- Pa sad mi je sve jasno, čuo sam pandure kako pričaju da je neka sestra koja nije na spisku pokušala da uđe. Čak su mislili da je neko poslao da me dokrajči. Ha,ha,ha. Mislili su od tebe da si plaćeni ubica. Srećom te nisu otkrili.

- Ma nemaju oni pojma. Srećom nije bilo ubice, kako su te čuvali, ušla sam bez problema. Verovatno je ona sestra što me je zaustavila, skontala da nisam tu zaposlena. Morala sam da te vidim. Samo da vidim da si dobro i da te poljubim.

- Srce moje lepo. Idemo sutra posle faksa na palačinke, ostao sam ti dužan. Ok?

- Sa eurokremom - oboje su rekli u isti glas i nasmejali se.

Mila se vratila sa fakulteta i pravo produžila na ručak. Nakon ručka krenula je da izađe iz menze, kada je na vratima videla Tamaru.

- Tvoja cimerka mi je rekla da si sigurno ovde. Imaš li par minuta da odemo na kafu. - rekla je Tamara bez pozdrava.

- Ne znam baš. Nisam baš slobodna. - pokušala je da se izvuče Mila.

- Samo ćemo kratko, neću da te zadržavam. Verovatno imaš planove sa Igorom - rekla je ironično - Moraš da čuješ šta imam da ti kažem.

- OK, sešćemo u kafić ispred - "Šta li ima da mi kaže, da nije trudna, da neće možda da mi preti, da ostavim Igora. Uopšte mi se ne sviđa, kako je mogao da bude sa njom..." - Mila je gunđala u sebi.

- Ok, reci šta imaš - Samo što su sele, Mila je prekinula tišinu.

- Potrebna mi je tvoja pomoć. 

- Moja pomoć? Šta ja mogu da ti pomognem?

- Znam da voliš Igora. Volim ga i ja.

- Zato si ga ostavila, jer ga voliš?

- Ne razumeš, Mila. Nije baš tako jednostavno.

- Prosvetli me.

Tamara je uzdahnula.

- Ostavila sam ga jer je tako jebeno ponosan. Zato sam ga ostavila. Jer je bilo drugog načina da plaća svoje lečenje a ne da radi za kriminalca. Ne, gospodin neće milostinju, neće sažaljenje, ali hoće da ga upucaju kao nekog psa. Toliko sam ljuta i na njega i na sebe što se nisam više borila. Što je moralo da dođe dovde.

Mila je gledala bez reči.

- Zamisli mog šoka, kada me je pozvala policija da mi javi da je povređen. - Nastavila je Tamara - Zato mi ti moraš pomoći. Vidim da si mu draga, vidim da ti veruje. Juče sam videla kako te gleda, i mene je tako nekad gledao. Voli te, Mila.

- Dobro.. kako ti ja mogu pomoći?

- Moj tata zna neke ljude. Oni mu duguju uslugu, nije ni važno. Ono što je bitno, našao je vezu u nekoj klinici u Istambulu koja bi mogla da pomogne Igoru.

- Pa to je divno! - uzviknula je Mila - Šta bi ja trebalo da uradim?

- Moraš da ga ubediš da ode tamo da se leči.

- Ja da ga ubedim? Misliš da će me poslušati? Već sam mu nešto slično predložila, rekao je da nema novca i da neće.

- Znala sam. Ovaj put ima novca. U toj klinici se rade eksperimentalne procedure pro bono. Njima su potrebni pacijenti da eksperimentišu a ovi ako se izleče, super. Svi su na dobitku.

- Da eksperimentišu na njemu, pa šta je on - kunić. Ne, nikako. 

- Nije baš tako, već imaju dosta pacijenata kojima su pomogli. Ja sam slala neku dokumentaciju ranije i Igor je odličan kandidat jer se metastaze nisu toliko proširile. Ali pitanje je vremena kada će se to desiti. Ja sam skenirala njegove nalaze, malo pre nego što smo raskinuli. Ne znam šta se promenilo za ovih nekoliko meseci.

- Tamara, kaže da mu je gore nego ranije.

- Nadamo da nije toliko napredovalo. Molim te da ga ubediš da ode, jedini troškovi koje bi imao su prevoz i smeštaj pratioca, ako bi neko išao sa njim. Ali mislim da bi moj tata i to mogao da sredi preko donatora.

- Zbog čega ovo radiš? Pa vas dvoje više niste zajedno, zašto ti je važno da on ode na lečenje? - Pitala je Mila ali je je već slutila odgovor.

- Volim ga, Mila. Nikad nisam ni prestala da ga volim. Mislila sam ako ga ostavim da će se predomisliti, ali on je toliko tvrdoglav.  - Mila je posmatrala Tamaru. Lepa je, plavooka sa krupnim plavim uvojcima. Visoka skoro kao Igor, lepo izgledaju jedno sa drugim.

- Pričaću sa njim. Naravno da ću sve učiniti da ozdravi, da se izleči. Čak i ako postoji mala nada da bude dobro, trebalo bi sve pokušati. Nije kraj dok sve nije dobro - parafrazirala je Igorovu rečenicu.

- Hvala ti puno. Da su neke druge okolnosti, ti i ja bismo bile odlične prijateljice - rekla je Tamara na odlasku.

Susret četrnaesti

Mila je smišljala kako da Igoru predstavi Tamarinu ideju. Morala je dobro da razmisli kako se ne bi uzjogunio i tvrdoglavo odbio kao i pre. Njegovo zdravlje je bilo u pitanju, njegov život - a ona je morala da napravi plan da on pristane na lečenje. Kad bi samo mogla da razgovara sa nekim, da se posavetuje. Bila je potpuno sama u ovome.

"Idemo danas na palačinke, moraću polako da popričam sa njim. Valjda ću dobiti neku ideju tokom razgovora. Pomozi mi, Bože."

Otišli su do grada, malo prošetali po centru i uputili se ka kafiću. Mila nije želela da ga previše umori, još uvek nije bio dovoljno snažan za veće napore. 

Dok su čekali porudžbinu, Mila je počela oprezno:

- Kako si? Kako se osećaš?

- Dobro sam, ruka me još uvek malo boli, ali se baš dobro oporavljam.

- Ne pitam te za ruku. Kako si inače?

- Dobro sam.

- Terapija?

- Malo sam je odložio zbog nepredviđenih okolnosti. Nisam baš planirao da budem upucan. Ne brini, biće sve u redu.

- Da li ti pomaže? Ima li poboljšanja? Šta kažu lekari? 

- Ne znam... za sad nema nekih pomaka...

- Nisam ni stigla da te pitam, šta su rekli tvoji roditelji? Kada si išao kući pre ranjavanja, jeste li se nešto dogovorili?

- Kao i svaki roditelji... insistiraju da tražimo drugo mišljenje... da promenimo bolnicu... da pomoć tražimo u inostranstvu...

- I? Šta ti kažeš? - Mila je videla nadu u njegovim rečima.

- Ko će to da plati, ja više ne radim, ubili su mi poslodavca. Tata - i njegova vojna penzija? Mama koja radi u privatnoj apoteci bez dana odmora, a odavno je trebalo da uživa u penziji. Ili Ivan, koji tek treba da dodje na fakultet. Neka sve daju na Igorovo lečenje a oni neka pasu travu. Ne može tako, Mila. Ne mogu to da dozvolim. Pre ću umreti nego da svoje dovedem u tu situaciju. Iovako su sve prodali osim stana, ni kola nemaju. Dosta sam im novca potrošio.

- Potrošio? Čuješ li sebe šta pričaš? Pa ti si njihovo dete? Zar ti ne bi prevrnuo i zemlju i nebo da pomogneš svom detetu. Ja znam da bi moji to uradili, bez obzira na cenu...

- Mila, ti si jedinica, drugo je to. Ivan jedva ima novca da izađe sa društvom. Maturant je, ko će da mu plati ekskurziju... Ne mogu to da uradim...

- A šta ako bi ti neko platio lečenje? Šta ako bi te neko besplatno lečio? Šta ako imaš priliku da ozdraviš, samo treba da pristaneš?

- U kojoj to bajci, Mila? Ja živim u vrlo realnom svetu... van knjiga nema bajki... 

- Tamara mi je rekla...

- Tamara! Opet se meša! Šta ima ona da priča sa tobom? Jel opet neka kombinacija njenog tatice sa nekim ljudima? Koja je sad bolnica u pitanju, u Beču, u Budimpešti, gde me ovaj put šalje?

- U Istambul.

- Ma daj Mila.... da pristanem da mi Tamarin tata plati lečenje... Pa nisam toliko lud..

- Ali si tvrdoglav! Tvoj život je u pitanju, i svi oko tebe se trude da ti pomognu. Šta si ti, previše ponosan. Mislim da si kreten ako tako nešto odbiješ. U pitanju je eksperimentalno lečenje i imaju veliki procenat uspešnosti. Išla sam danas na njihov sajt, malo sam ih guglala. Prave čuda. 

- Kreten sam! Jesi li sad zadovoljna! Ne želim tuđu..

- Šta, milostinju, sažaljenje... - prekinula ga je Mila.

- Hajde, uđi za trenutak u moju kožu. Tvoje bivše devojke tata hoće da ti plati lečenje, ne zvuči ti ludo? Šta je ovo španska serija... još ću biti sam sebi otac..

- Prvo, neće on da ti plati nego mu neki ljudi duguju uslugu. Drugo, sve ostale troškove će platiti donatori. Od njega nećeš uzeti ni dinar. A u toj klinici se rade pro bono operacije i lečenja.

- Da, neće da plati, ali ću biti njegov dužnik zauvek. Za koliko bi ti bivših momaka platila lečenje....

- Voli te, Igore. Još uvek te voli. Zar to nije ljubav, da uradi tako nešto iako niste zajedno. Ja se toj devojci divim. Žao mi je što ti ne vidiš njenu želju da budeš dobro, da ozdraviš, da budeš živ.

- Mila, ja ne mogu ništa da tražim od nje, ja sam sa tobom. Kako ne razumeš?

- Da li je to razlog? Da li je to zaista razlog, Igore? Onda ću ti olakšati, nismo više zajedno! Ne želim da stojim na putu tvog izlečenja.

Mila je ustala. Igor je bio šokiran ovim što je ona upravo rekla.

- Da li ti stvarno tako misliš, Mila?

- Mislim! Kraj, Igore. Želim ti sve najbolje. - Mila se okrenula i ubrzanim korakom izašla iz kafića.

Igor je ostao da sedi, u potpunom šoku. Nije mogao da shvati šta mu se upravo dogodilo, nije ni imao snage čak ni da krene za njom.

Susret petnaesti

"Šta sam to uradila. Bože, upravo sam raskinula sa Igorom. On je bio sve što sam ikada sanjala. Tražila sam ga odkad znam za sebe... On je tako savršen, tako sličan meni. Ali tako je tvrdoglav, pre bi umro nego prihvatio pomoć. Pa šta ako mu plaća neko drugi, ništa nije važno - važan je samo njegov život..." 

Osećala je kako joj se svet ruši, toliko ga voli. Nije znala šta da radi, telefon je non stop zvonio - Igor je zvao. Nakon petog - šestog poziva - isključila je telefon.

"Ne mogu sada da pričam sa njim. Moram da se smirim, moram da razmislim." Počela je besciljno da luta ulicama. Obrela se u ulici ispod Zoološkog vrta, bilo je vreme hranjenja životinja i buka je prenula. "Na Kalemegdanu sam, idem do kapele Svete Petke." To je bilo mesto njenih hodočašća kada se molila za Igora. Sve je podsećalo na njega, svaki kamen, svaki žbun je znala na putu. Svaku krivu klupu i porušeni zid, sve je nosilo molitvu sa njegovim imenom. I toliko je bolelo. 

Ušla je u kapelu i odjednom, sav bol koji je skupljala prethodnih trenutaka, sati i dana, se prelio u jednu veliku reku suza. Nije mogla da zaustavi svoje jecanje, više nije znala da li plače zbog toga što ga je ostavila, zbog toga što je bolestan, zbog toga što je ranjen... Previše je bilo razloga za tugu... Proletelo joj je kroz glavu sve što se dešavalo prethodnih meseci, prvi njihov susret, njegova priznanja o poslu i bolesti... Onaj dan kad nije znala da li je živ i gde je, njegovo ranjavanje i njen tajni ulazak u bolnicu. Sve molitve koje je stalno tkala za njega... 

Bilo joj je samo važno da bude živ, da ozdravi... 

Ali zbog čega se ovako nešto dogodilo. Mora da postoji neki viši razlog zbog čega je morala da prođe kroz ovoliku tugu i bol. Mogla je da ga ne upozna, da ne sazna sve o njemu, da ne provede sa njim tako čarobne i divne trenutke. 

 Odjednom je misli skrenula na neka mnogo veća pitanja... 

"Šta mi je najvažnije u životu? Zdravlje? Sreća?" Postavljala je sebi pitanja jer sve ovo što se dogodilo mora da ima nekog smisla. "Bilo mi je važno da ozdravi. Bilo mi je važno da bude srećan. Bilo mi je bitno da ga volim. Volim, da, volim ga i dalje.

To je to. Volim ga i zbog toga moram da ga pustim da ode. Moram da ga oteram od sebe da bi mogao da se vrati njoj i ode da se leči.

Važnije mi je da on bude zdrav, da bude živ, nego da ja budem srećna.

On mora da preživi i da ozdravi, makar ga ja više nikad ne videla i ne poljubila. Samo je ljubav prema njemu važna i da on bude živ. Ljubav i sam život.

Baš tako. Nikada više neću da ga poželim, nikada više da ga poljubim. Samo da ode i da ozdravi."

Bio je mrak kada se vratila, ispred doma je sedeo Igor.

- Znao sam da ćeš kad tad da se vratiš?

- Da li si ti normalan, izašao si iz bolnice pre tri dana, sediš tu na hladnoći? 

- Čekao sam tebe. Moramo da pričamo.

- Ne, ne moramo. Sa pričom smo završili i sa viđanjem. - rekla je Mila, suzdržavajući se da ne zaplače i produžila pored njega.

- Mila, stani, ne možeš ovako. Volim te. 

- Ja tebe ne volim.

- Lažeš, Mila.

- Ne volim te. Volela sam svoj odraz u tebi. Ne volim te, nikada te nisam volela.

- Ne verujem ti. Znam da me voliš. Ali, ne možeš da me ucenjuješ. Ovo je moj život mogu da radim šta želim sa njim. - nastavio je da hoda pored nje ulazeći za njom u dom.

- Čak i da umreš. Jel tako? E pa to ne mogu da ti dozvolim. Ne, posle svega. Vratiću ti tvoje stvari po Maji. Nemoj da me zoveš, molim te. 

- Mila, nemoj tako. Mila, šta hoćeš da uradim? 

- Da pristaneš na Tamarinu ponudu.

- Ne... ne mogu...

- Onda ništa. Bilo mi je lepo sa tobom...

- Imamo karte za koncert sledeće nedelje. Đole...

- Prodaj ih...

- Mila...

- Zbogom, Igore.

Mila je ušla u svoju sobu i okrenula ključ. Igor je kucao da mu otvori, zvao je, nije mogla, nije smela sada da poklekne. Kada je kucanje prestalo, spustila se na pod i počela da plače. Bolelo je tako silno da je mislila da će joj grudi pući. Mora da ode i da se skloni iz doma. Ne može sad da ga viđa.

"Moram da idem kući.. ne mogu više da budem ovde. Sve me podseća na njega. I ovako sad pred Novu godinu nemam predavanja..."

Počela je užurbano da se pakuje i pogledala na policu sa diskovima. "Đole, sad si mi samo ti ostao"

O srećo, ti, koja sreća nisi,

kad ni sa kim ne mogu,

grešna, da te delim.

Do neba, do Boga,

bujna ti si,

došao je onaj 

s kojim život želim.

Bez njegovih žižaka

tren je kao večnost,

sa milošću njegovom

još je jača bol.

O srećo, on ne zna,

i drugoj je svetlost...

Beskonačnost tvoju

znamo ja i Bog.

Bez susreta

 Mila je provela praznike kod kuće i nije planirala skoriji povratak u dom. Cimerkama je objasnila šta se dogodilo. Maji je ostavila poruku da vrati Igoru drugi deo knjige Ples sa zmajevima, od koje je sve i počelo. Preostalo joj je samo par nepročitanih strana.

Ostala je u kontaktu sa Tamarom. Krajem januara joj je javila da je zakazala Igoru pregled na klinici u Turskoj na koji joj je obećao da će otići. Trebalo je da ide početkom februara.

Ispričala joj je kako je pristao na lečenje. Ona je bila toliko uporna u pozivima i nagovaranju ali to nije donosilo uspeha. Na kraju se pojavila za Božić kod njega sa svojim tatom i objasnila Igorovoj porodici sve u vezi lečenja. Suočen sa svojim roditeljima i šansom za izlečenjem, pokušao je da odbije ali je ipak na preklinjanje svoje majke pristao. Tamarinom ocu je dao reč da će mu sve nekako vratiti.

 Mila se polako navikavala na život bez Igora. Još uvek je sve bilo sveže, tuga je nekada bila toliko jaka da nije mogla da ustane iz kreveta. Svaka pesma, svaki stih je podsećao na njega. Rastužila bi se i na pomen Vojvodine, Novog Sada ili Kraljeva. Nije mogla ni da čuje za ruske pesnike....

Oni što je još držalo su i dalje bile molitve za njega. To nikada nije prestajala. Bližilo se vreme povratka u dom i nije joj se išlo. Nedostajale su joj cimerke ali sve ostalo je još uvek nosilo njegove otiske.

Nevoljno se vratila, izbegavajući poznata mesta. Očekivala je poziv od Tamare koju je redovno obaveštavala Igorova mama iz Istambula. Kada je zazvonio telefon, steglo joj se srce, sada će čuti kakve su vesti i da li postoji šansa da se izleči.

- Mila, nećeš verovati. Rekla sam ti da sam još sredinom prošle godine slala njegove nalaze u kliniku. Tada su ovi iz klinike tvrdili da je odličan kandidat za lečenje. Iskreno, svi smo se plašili koliko je sve uznapredovalo i da li je sada uopšte moguće da ga uključe u program. Ali svi su u šoku. Ne da nije napredovalo nego kao da je sve zaustavljeno pre oko dva - tri meseca. Kao da je neko čudo zaustavilo rast i dalje širenje. Lekari veruju da će između tri i šest meseci morati da bude na programu uz potrebne operacije kako bi bilo sve sto posto uspešno.

Mila je slušala Tamaru u blagom šoku... pre dva i po meseca je počela da se moli za Igora...

- Tamara, to su divne vesti. Nadam se da mu nisi rekla da smo u kontaktu. 

- Naravno da ne, uopšte te ne pominje, mada njegova mama kaže da je potpuno drugačiji otkada su otišli, da ne može da ga prepozna. A on sa mnom ne razgovara. Nije ni važno, bitno je da je tamo. Ne mora nikad više da mi se obrati.

- Važno je da on bude dobro, mnogo ti hvala na svemu što si učinila za njega. Mislim da se ni tebi ni tvom tati niko ne može dovoljno zahvaliti za ovo.

- Meni i tati? Ma daj, to je tati bilo tri - četiri poziva telefonom, ništa drugo.

Mila je nakon razgovora dugo sedela u tišini. Ubeđena je da je njena molitva pomogla. "Moram da odem od Kalemegdana, moram da se zahvalim."

U kapeli nije bilo ljudi, tako da je mogla da bude sama sa svojim mislima.

"Hvala ti, Gospode! Hvala ti, Bože!  Hvala, Bogorodice. Hvala, Sveta Petko.." krenula je da nabraja i sve svece kojih je mogla da se seti.

Odjednom je osetila da neko stoji pored nje. Bio je onaj isti stari sveštenik kojeg je i prvi put videla.

- O oče, hvala Vam, lepo ste rekli, ono što je nama nemoguće, Bogu je moguće. Biće on dobro, kao što ste rekli.

- Kćeri, verovala si, tvoja vera ga je spasila.

Pogledala je u ikone Bogorodice i Svete Petke i učinilo joj se da su joj se nasmešile.